Amfilohije i Elton DŽon

(Politika, 21.09.2009)

U izboru između Periklove i Fidijine Atine, po kojoj su cvetale slobode slobodnih ljudi, i militarizovane Sparte, po kojoj su homoseksualci ubijani, Srbija je bliža ovoj drugoj.

Mnogi će povodom otkazivanja „Povorke ponosa” sa ogorčenjem ili žalošću konstatovati da je u sukobu dva obraza država izgubila ne samo obraz, već i ponos, dostojanstvo pa i mnoge atribute koji joj pripadaju, ali ostaje pitanje ko je taj koji bio jači.

Na prvi pogled, izgleda da su to junoše pomahnitale srpske desnice, na nulu ošišani neonaci jurišnici koji, poput svojih spartanskih ili arijevskih uzora iz minhenskih pivnica tridesetih, ne dozvoljavaju da se skrnavi junačka srpska loza. „Rasno biološka zaštita naroda”, kako stoji u programu i statutu „Nacionalnog stroja”.

Na „Nacionalni stroj”, „Obraz” i „Pokret 1389”, koje je iz mraka istorije izvukla nova srpska politička misao, nakačili su se i momci koji se skrivaju pod kolektivnim imenom navijači, kategorije koja se – umesto bavljenja loptom – takođe ozbiljno umešala u naš politički život.

Prvi, neonacisti i neofašisti, prepoznaju se u trendu koji opasno luta svetom, od Britanije i Rusije pa čak do Izraela. Druge je domaća politika odvukla od stativa i uključila ih u svoje igre. Supkultura i jednih i drugih nije samonikla već je duboko uronjena u dominantnu konzervativnu matricu društva.

Kada ih bolje pogledam, nikako ne deluju kao zaštitnici moralne čistote, ponajmanje porodice i doma. Ali, iako takvi, ili baš zato što su takvi, postali su izvođači ozbiljnih radova iza kojih stoji – Crkva.

U zemlji koja u potrazi za herojima luta po prostoru omeđenom ratnim zločincima i silikonskim grudima, Crkva je sebi lako obezbedila autoritet. Tim lakše jer je decenijama i sama bila simbol mučeništva. Tim lakše jer se država kao njen svetovni politički pandan, bez obzira na novokomponovano dodvorištvo, ozbiljno ukaljala.

Vekovna borba šta je božije a šta carevo nikada nije prestala. Zašto bi neka nova demokratska Srbija morala da bude baš sekularna? Otkako je zarad nacionalnog promovisanja uvedena u svet politike, Crkva agresivno traži još.

Odnos prema homoseksualcima je Crkvi više nego dobrodošao front. Postala je toliko snažna da može pred zakonom da sačuva sopstvene pedofile dok homoseksualce van svog skuta gura na lomaču.

Braneći čistotu vere od „naleta sotone”, nespremni na bilo kakvo suočavanje s realnostima novog sveta – kakav god on bio – religiozni duhovnici predstavljaju se kao zaštitnici naroda i morala.

Kako mantijama ne priliči puška, mada i takvih ima, zapaljivom retorikom regrutuju dobrovoljce za krstaške ratove sa sekularnom državom.

Vladika Amfilohije je „Povorku ponosa” poredio sa Sodomom i Gomorom. Umesto da, koliko ja razumem hrišćanstvo, ponudi da pomogne „zabludeloj deci”, njegovo preosveštenstvo samo što ne preti ekskomunikacijom. Balkanska pravoslavna inkvizicija.

Zato, kada bolje razmislim, nije država kapitulirala pred desnim marginalcima i navijačkim pivopijama. Država je pre svega sila. Niko me neće uveriti da nije mogla da angažuje dovoljno policajaca koji bi razbili „huligane”. Mogla je, ali kapitulirala je pred Crkvom.

Državni vrh zemlje koja rapidno gubi atribut sekularnosti pokazao je da nema hrabrosti da uzvrati onima koji su pozadinski najviše lobirali da se Beogradu ne dogodi „parada srama” – Amfilohiju i drugim članovima njegovog politbiroa.

Iz oblaka tamjana pomalja se državni vrh spreman na primitivan, jeftini populizam. Državni vrh je u strahu od zameranja verničkoj biračkoj većini, bez trunke hrabrosti da sopstvene demokratske propovedi suprotstavi doktrinarnoj odbrani ljudskih prava iz Hristovog vremena.

Državni vrh koji obećava slobode i liberalne vrednosti 21. veka uplašio se Crkve koja i ne pokušava da se saobrazi s 21. vekom.

Samo još da podsetim: jedan od uslova da dođemo na belu šengensku listu bilo je usvajanje rezolucije protiv diskriminacije. Svake vrste.

Više volim da slušam Elton DŽona nego vladiku Amfilohija. Amin.