Мени jе у свему том важније питање, зашто је тада влада Србије писала Уједињеним нацијама и Хашком трибуналу, протестујући због најаве да ће књига Дел Понтеове ускоро бити објављена и тражећи да објављивање књиге буде одложено до окончања сарадње с Трибуналом?

Протесте владе образлагао је Расим Љајић вјероватно због своје функције председника Националног савјета за сарадњу с Хашким трибуналом. Љајићево образложење протеста и негодовања своди се на то да се у књизи говори и о “детаљима везаним за функционисање” Акционог тима, "што би могло да угрози хапшење преосталих хашких бјегунаца". Дакле, за Тадићеву Србију хапшење Срба има приоритет над стравичним злочинима почињеним над Србима. То је била и остала суштина несрпског режима, а никад у једној мјери колико данас. Питам се само, одкуда толиког лицемјерства у једној православној Србији?

Прича Карле дел Понте о истрагама на КиМ интересантна је и зато што даје увид у стање друштва “независног Косова”, каквом Тадић и околина стреме. То је заправо прича о језивим злочинима који ће остати некажњени захваљујући лицемерном опортунизму режима у Београду и ткзв. западних „демократија“, у какве се овдашње режимљије куну.

Упркос запањујућим испољавањима страха од реакција албанске стране, према тврдњама Карле дел Понте, покренуте су истраге извјештајима Наташе Кандић о нестанцима Срба после доласка Натоа на Косово. А као примјер моралне корупције западних званичника, Дел Понте наводи Данца Сорен Јесен-Петерсена. Он је, пише Дел Понте, теже доживио оптужницу против Рамуша Харадинаја од самог Харадинаја. А кад је Харадинај летео у Хаг, приватним њемачким авионом, приликом застанка у Њемачкој дочекала га је почасна гарда с бјелим шлемовима и рукавицама.