Đorđević se poduhvatio teškog zadatka da opiše različite dimenzije i posledice ustavnih promena u Turskoj, na čemu mu treba odati priznanje. Međutim, u ovakvim pregledima katkad se od drveta ne vidi šuma (iz različitih razloga), tj. ne vidi se različit rang i značaj određenih aspekata turske političke dinamike, odnosno relativni odnosi glavnih aktera i njihova promena tokom vremena /barem od smrti Ataturka do danas/, što bi umnogome olakšalo razumevanje značaja ovog događjaja (ustavnih promena).
Bez ulaženja u pojedinosti, i pojednostavljeno rečeno, ključna tema ustavnih promena je bila uspostavljanje veće kontrole nad turskom vojskom. Najpre, tehnički i pravno posmatrano, povećanjem uticaja vlade i skupštine na izbor sudija (i drugim pratećim mehanizmima opisanim u članku). Ali ono što je ne manje važno, uspeh referenduma je veoma glasna, jasna, svima unutar zemlje i van nje, obznanjena politička pobeda Erdogana i njegove partije nad vojskom i onima koji je podržavaju. Ako na kraju dodamo da tursku vojsku bije glas da je na kratkom lancu sa Pentagonom, da su vojni pučevi u Turskoj vršeni po pravilu kad god je turska politika dolazila u trenje sa politikom SAD (i na ovom sajtu nedavno smo mogli da čitamo dva-tri preneta teksta na tu temu, koji objašnjavaju detaljnije tu dinamiku pritiskanja turske scene putem vojske i kvazi-vojnih tajnih društava usmeravanih od CIA i Mosad-a), onda dolazimo do ključnog momenta, inicijalnog ali i svršnog uzroka promena ustava. A to je odbrana mogućnosti da turska politička elita vodi samostalnu politiku u zemlji i u inostranstvu, bez tutorstva Vašingtona (i američkih prišipetlji Londona i Tel Aviva).
Erdogan ovim konačno osvaja prostor za potpuno samostalno delovanje i u narednim mesecima i godinama gledaćemo još samostalniju (od Vašingtona) i još ambiciozniju Tursku (uključujući i dalji prodor na Balkan).

Моје мишљење је да је ово управо замисао САД. Грчка економија је потпуно разбијена, Србија је разваљена уздуж и попреко, а Бугарска неће представљати нарочити проблем Турској. Турска ће се прво ушетати на Балкан, а затим ће апетити расти. Створиће се огроман фронт исламистичких земаља, а онда је на реду Израел. С друге стране, овај фронт би требао да врши и притисак на Русију, која има велики проблем са екстремним муслиманским групама у појединим републикама. С тог аспекта је изузетно занимљив скорашњи војни споразум између Русије и Израела, јер сигурно није направљен случајно. Већ дуго напомињем да Израел постаје сметња политици САД и Британије, као и да постоји велика могућност да буде жртвован зарад њихових интереса. Нестанак Израела са мапе света омогућио би инвазију арапских земаља на Европу, а није тешко увидети ко би имао највећи интерес у целој причи. Војни савез Русије, Израела, Бугарске, Србије и Грчке могао би предупредити турско - арапску инвазију и излазак на Балкан, али је са оваквом доминацијом САД у овом подручју, практично неизводљив. Бар за сада.

Nn, може ли неки линк ка тој карти?
Хвала