Sjajan tekt!
Taman me drugosrbijanci ubediše da se svi politički događaji i strateške odluke planiraju javno, dobronamerno, demokratski uz TV prenose, kad ono ispade da nečeg ima i skrivenog. Baš nemam sreće. Opet se vraćam u realnost.
Preporuke:
0
0
2
utorak, 24 avgust 2010 12:27
raz
Mozemo mi da pricamo sta hocemo,na kraju ce socijalizam da pobedi.To je sasvim jednostavno,ljudi hoce da budu ravnopravni,odnosno zdravo drustvo tezi sistemu jednakih sansi za sve.Kapitalizam je zasnovan na privilegijama koje su nasledne, a upavo je to ono sto ce ga unistiti.Mi smo ziveli u socijalizmu i nama je lako da shvatimo da je socijalizam bolji za drustvo i narod nego kapitalizam,kapitalizam je bolji samo za kapitaliste i njihove pomagace.Ljudi moraju da teze za drustvom jednakih sansi ,gde ce najbolji biti na najvisim mestima,ali svi ce imati dovoljno za pristojan zivot.U kapitalizmu ne vladaju najbolji nego privilegovani.Mozda je socijalizam vec pobedio,samo se o tome cuti.Danas postoje tri zemlje koje nezadrzivo napreduju,dve su socijalisticke,a jedna sve vise lici na socijalizam.Govorim o Kini,Vijetnamu i Brazilu,kao drzave buducnosti.Kina i Vijetnam su socijalisticke i one trenutno imaju najveci privredni rast na svetu.Brazil je kapitalisticka zemlja,ali socijalisti polako preuzimaju prevlast,i napredak je vise nego pozitivan po standar stanovnistva.Znaci ostaje pitanje ko ce pobediti,ali kao stavri stoje izgleda kapitalizam odlazi u ruznu proslost.
Preporuke:
0
0
3
utorak, 24 avgust 2010 17:08
generalska "pamet"
Hoće li u Srbiji ikada pobijediti racionalnost? Čim se Dodik vratio iz posjete izraelskom šefu diplomatije, u Beograd je odmah doletio njemački ministar ministar Vestervele da spasi što se spasti može, da objasni Srbiji da je glupo udaljavati se od Evrope i prijatelje tražiti na nekakvom Bliskom Istoku. Ali ja se bojim da Srbi ni ovoga puta neće shvatiti kuda ide ovaj svijet i da će se iznova opredjeliti prema onome što im srce govori a ne prema onome što razum nalaže. (Mada ja ne mogu da shvatim ni zašto su Srbi onomad toliko voljeli Kisindžera a mrzeli Kinkela? Kao što ne mogu da shvatim ni zašto im je danas toliko drag neki Liberman a neće da čuju što im mudro i dobronamjerno govori jedan Vestervele?)
No, treba priznati, uvijek je među Srbima bilo mudrih, razboritih ljudi. U prvoj polovici vijeka, takav je bio Milan Stojadinović; na kraju 20. i na početku 21. vijeka, nesumnjivo je takvu (stojadinovićevsku) viziju rehabilitovao Zoran Đinđić. Međutim, kod Srba je uvijek na kraju pobjeđivala ona iracionalna strana. Kao što su mudru Stojadinovićevu viziju srpske budućnosti svojevremeno pokopali general Dušan Simović i general Koča Popović, tako danas Đinđićevu viziju hoće da zatru dva samozvana generala - "general" Koštunica i "general" Dodik.
Preporuke:
0
0
4
sreda, 25 avgust 2010 00:28
Svetislav Kostić
@ generalska "pamet"! U Srbiji i nadanje vlada kult kolabolatera i njihovih obožalavaca. Jedina dvojica istinskih srpskih patriota i političara, što je unutar srpskog nacionalnog korpusa u poslednje vrijeme prava rijetkost - koji remte tu srbijansko srpsku kolabolatorsko kvislinšku harmoniju, to su upravo Vojislav Koštunica i Milorad Dodik, simboli ujedinjenja čestitih Srba s jedne i sa druge strane Drine i jedine svijetle tačke na kraju Tadićevog tamnog tunela.
Generalska antipamet zakucala na pogrešna vrata. Ili sam ja taj koji se obreo u pogrešnom društvu pobornika kulta ličnosti od Stojadinovića do Đinđića. Naslov sa aluzijom na njemački socijalizam, podsjeti me na Njemačku, Đinđićevu drugu domovinu koju on više volio nego ona njega. Makar kako to tamošnji print mediji vide.
Tako u junu 1999 strogo nacionalno opredeljeni berlinski Di Velt (prelazim na latinicu jer kod naziva njem. listova praktično)
Die Welt je pisao o Đinđiću „da se uvijek zalagao za ono što je njegovoj karijeri najviše obečavalo. Isto tako i u budućnosti će slijediti samo svoju želju za vlasću“, ocjenio je njemački konzervativni dnevnik. Već 1997. njemački uticajni „Tages Ancajger“ je otkrio Đinđića da se on „manje brine za ljudska prava i demokratiju nego za svoj položaj“. „ Doduše, on nije ostavio nimalo sumnje da je spreman i voljan da služi NATO-u kao zamjena Miloševiću, i da računa na političku podršku od NATO“ - zaključuje „Tages Anzeiger“.
Ima još više sličnih bisera koji djeluju kao melem da duše poklonika galerija ikona unutar ikonostasa.
Preporuke:
0
0
5
sreda, 25 avgust 2010 09:06
Bidža
Ne znam koliko ova dva komentara imaju veze sa tekstom, ali dobro odslikavaju suštinu srpskih sukoba. Mi, Srbi optužujemo amerikance za crno-belo posmatranje sveta (good guys vs. bad guys), a sami se ponašamo kao da nas je pravio DŽon Ford, lično. Spremni smo da glorifikujemo ``svoje`` a da ocrnimo one druge Srbe. Tako niko ne radi. Pitanje za generalsku pamet: Šta je alternativa `` generalu Dodiku``? General Silajdžić, možda? Kako je moguće da ne podržimo Srbe u RS samo zato što je na vlasti neko ko nam se ne sviđa? Dodik je na vlasti, a RS nema vremena za eksperimente. Strašno je ugrožena. Uzgred jedino u RS je na vlasti partija koja nije bila umešana u ratne sukobe. Šta bi tek zapad radio da je na vlasti SDS ili SRS?
Ili, kako je moguće da satanizujemo Đinđića, naročito pozivajući se na neki nemački časopis, a bezrezervno podržavati Koštunicu ako se zna da su zajedno rušili Miloševića, o čijoj se vladavini tek može što-šta reći, ali opet ne verujem ni sve pozitivno , ni sve negativno. Politika je takva delatnosti (jedan od najstarijih zanata).
Niko od navedenih ličnosti nije ni primaći jednom vladiki Nikolaju, ili Jovanu Dučiću, koji su ogromnim rodoljubljem, trudom, i intelektualnim sposobnostima uspevali da Srbiju promovišu kao zemlju najvećih vrednosti. Zašto se srpski političari ne ugledaju na Nikolaja i Dučića? ZAto što im je cvet nacionalizma uvek bio ili jeste gušen korovom: komunizma, evropejstva, globalizma, primitivizma...
Preporuke:
0
0
6
sreda, 25 avgust 2010 09:45
brm
ponekad se pitam da li paralelno postoji više Srbija a ja ne živim u onoj u kojoj žive neki komentatori..
tako npr Bidža pita
"Zašto se srpski političari ne ugledaju na Nikolaja i Dučića?"
u onoj Srbiji u kojoj ja živim SVI POLITIČARI I INTELEKTUALCI su do detalja usvojili pogubne i novokomponovane teorije ove dvojice, ili još gore amaterske recepcije njihovih misli, kako o Evropi i prosvetiteljstvu tako i o Srbima(samo)pravoslavnim uz neverovatnu samoubilačku redukciju srpske tradicije i istorijskih teritorija..
doduše možda sam se ogrešio prema vladiki,jer je on napiaso i "mnogo štete je Srbima nanela doktrina "nema krsta bez tri prsta", mnogo je promerenija "brat je mio koje vere bio"
Preporuke:
0
0
7
sreda, 25 avgust 2010 11:23
Bidža
ponekad se pitam da li paralelno postoji više Srbija
Vi se pitate i dajete odgovor. Vladika Nikolaj je toliko grandiozna ličnost srpske istorije, književnosti, kulture, diplomatije, vere, da mi je uvek žao kada ga ja ovako mali, nevažan, neveran, nepismen, potežem u nekakvim prepiskama sa osobama kojima je verovatno Veljko Bulajić omiljeni režiser, a Vuk Drašković div srpske književnosti i diplomatije, u odnosu na patuljka Dučića. Ne kažem da ste Vi takva osoba, ali ima ih, ima. Oni našoj deci prodaju tezu da treba koristiti latinicu, jer je to bolje zbog korišćenja kompjutera. Baš mi je pravo da Vam kažem žao Japanaca, jer su usled nepoznavanja latinice daleko zaostali u informatici i robotici.
Preporuke:
0
0
8
sreda, 25 avgust 2010 15:06
Svetislav Kostić
@ Bidža! Smatram da je istina u izvještavanju važnija od javnog glasila koji informaciju objavljuje. Za mene lično ne predstavlja nikakv problem da razlikujem laž od istine. Kada neko tvrdi da su Đinđić i Koštunica "zajedno rušili Miloševića" - onda mora prigovoriti da pozna samo jednu istine. A tu drugu polovinu objavio je pre više od deset godina upravo jedan "tamo neki nemački časopis".
A informacija otkriva da se među glavnim domaćim protagonistima u "rušenju Miloševića" nalazili Vuk Drašković i Zoran Đinđić. A od stranaca: MIP SAD Madlene olbrajt i MIP Njemačke Joška Fišer. Na ovom mjestu "predajem riječ" njemačkom nedeljniku "Špigel".
Njemački politički magazin „Špigel“ piše 17.12.1999. o sastanku njemačkog ministra spoljnih poslova Fišera i njegove američke kolegice M. Olbrajt sa Đinđicem i Draškovićem u berlinskom hotelu Interkonti gde se usaglasili za Koštunicu kao predsjedničkog kandidata kojem povezanost sa Zapadom nije mogla da bude imputirana.
Koštunica ni u jednom momentu nije pripadao uskom krugu zavjerenika. I privremeno u prvi plan isturen u reprezentativne svrhe da se mase ne dosjete sa kakvim ljudima će uskoro imati posla Srbija i oni u njoj. A bez Koštunice sa politikantskih lica skinuta i poslednja maska.
Đinđić i Koštunica, to su bila dva potpuno različita svijeta.
Preporuke:
0
0
9
sreda, 25 avgust 2010 15:59
brm
nije bilo reči o Dučiću pesniku već o Dučiću koji "veruje(m) u Boga i srpstvo"..ostajem pri stavu da je to vrlo štetna ideologija po "srpstvo"...kao i uobičajena recepcija stavova "grandioznog" vladike... ko razume shvatiće
Preporuke:
0
0
10
sreda, 25 avgust 2010 20:18
Bidža
@brm
Priznajem ne razumem i ne shvatam, a i neću uskoro. Ne razumem šta je loše u tome što neko veruje u Boga, pogotovu ako je to predstavnik srpskog naroda i države? U šta, po Vama, Srbi, pogotovu njihovi eminentni predstavnici treba da veruju ako ne u Boga, a da to ne bude štetno za srpstvo? U buba-švabu? U kesten? U nepomjanika? Ostanite Vi pri svom stavu, i nek Vam je Bog u pomoć (ne bojte se neće Vam štetiti).
@Svetislav Kostić
Potpuno se sa Vama slažem da u novijoj našoj istoriji nije bilo događaja a da nije generisan, tj. da mu arhitekte nisu bile iz inostranstva(engleske i nemačke obaveštajne strukture pre svega,a i druge). Majski prevrat, Sarajevski atentat, 27. mart, dolazak komunista na vlast, ustav 1974, raspad SFRJ pa i 5. oktobar takođe spadaju u takve događaje. Složićete se pretpostavljam, da su i biografije glavnih protagonista ostajale maglovite i nakon mnogo decenija (general Simović, Tito...)iako se o njima mnogo pisalo.
Slažem se sa Vama takođe da je KOštunica bio potpuno različit od drugih lidera DOS-a, pa i od Đinđića. Međutim, postoji li uži krug zaverenika od lidera koji je postao ``kalif umesto kalifa``? Možemo reći da je on bio izmanipulisan, ali nije smelo da bude tako. Znamo i Vi i ja,i narod koji ga je glasao zašto je on isturen, ali Koštunica je 5.oktobra 2000. postao predsednik SRJ, i to je suva činjenica, prijatna ili ne, ali činjenica.
U tekstu koji komentarišemo mislim da nije navedeno da je odmah sa sastanka koji je organizovala Bartelsman fondacija jula 1998, iz Berlina za Beograd poleteo Ričard Holbruk. Sigurno ne da bi sa Mirom pio kafu uz muziku Zorice Brunclik, nego da Slobi saopšti šta nas čeka. Zašto je Sloba sve do 24. marta 1999. to krio od naroda ne znam. Možda je tako trebalo da radi. Ali da li je u tom periodu baš morao da jača JUL, da dovodi Vokera na Kosovo? Možda jeste morao, a možda je bio primoran. Od koga? Nikada nije rekao. Da li je i iza njegovog političkog uspona i pada neko stajao? Ima ih koji kažu da jeste!
Preporuke:
0
0
11
sreda, 25 avgust 2010 21:19
BB jedan@ brm
U Srbiji je crkva odvojena od države i građani muslimanske, katoličke ili jevrejske veroispovesti mogu da se izjašnjavaju kao Srbi – ukoliko to žele. Dakle, ukoliko žele mogu da se izjasne kao Srbi Mojsijeve vere, Srbi katoličke veroispovesti, itd. Na to kako će se izjasniti NEMAJU PRAVO da utiču ni srpske vlasti ni srpska crkva. To su činjenice.
I pored toga, uporno se ponavlja priča da su Srbi sami krivi što je došlo do redukcije njihovog demografskog i državnog prostora i to ni više ni manje nego zbog izjava jednog ili dva srpska intelektualca koji su smatrali da Srbin može biti samo pravoslavac. Uzgred, baš bih voleo da znam šta bi se desilo kad bi srpski sveštenici pred džamijama sačekivali vernike koji se izjašnjavaju kao Bošnjaci i uveravali ih da su oni ustvari Srbi. Ili kad bi popisivači kod sledećeg popisa stanovništva davali građanima nepravoslavcima slične sugestije. Ili možda „brm“ hoće da kaže da su svi ti građani katoličke, jevrejske, muslimanske veroispovesti pročitali negde izjave ona dva ili tri srpska intelektualca, naljutili se, i odlučili da se ne izjašnjavaju kao Srbi.
Preporuke:
0
0
12
četvrtak, 26 avgust 2010 22:03
brm
@BB 1
"Ili možda „brm“ hoće da kaže da su svi ti građani katoličke, jevrejske, muslimanske veroispovesti pročitali negde izjave ona dva ili tri srpska intelektualca, naljutili se, i odlučili da se ne izjašnjavaju kao Srbi."
ne, brm kaže da je čist mazohizam a i neuuljudno gurati se u zajednicu koja te prezire i odbacuje...koja u svakoj prilici tašto ističe da su njima deedovi izdali srpstvo i veru - što bar u slučaju VEĆINE katolika uopššte istorijski nije tačno... uostalom očevi (najvelikosrpskijeg) nacionalnog programa skoro svi odreda su katolici i jezuiti..
a vrlo je upitno i za musliimane... jer postoji i bogata muslimanska (pred) istorija Srba iz perioda arapskih invazija... no mi to naravno ne učimo..ali Španci uče..pa se iz njihove oficijelne istorije možete informisati o srpskim emiratima u Španiji pre rekonkviste..
nisu u pitanju dva tri intelektualca, već milioni navijača čija su jedina literatura prepričavanja nakaradno shvaćenih dela vladike Nikolaja...ta dela su današnjim Srbima jednostavno zamenila marksizam...
i nije u pitanju izjašnjavanje već ustavni koncept po kome je "nacionalno" izjašnjavanje predviđeno..u demokratskim državama naime svi građani su iste nacije.. gde se još izjašnjavaju? U Nemačkoj? U SAD? U Rusiji? U Turskoj? U Francuskoj? U Švedskoj?
zovete sebe nacionalistima a propagirate najgrđi sovjetski komunizam
Preporuke:
0
0
13
petak, 27 avgust 2010 06:16
Bidža
Smatrao sam da je nepotrebno gubljenje vremena odgovarati na neozbiljne komentare, verovatno date iz dosade i radi reda. No, ako brm, zaista veruje u ono što je napisao (a moram ga poštovati, pa verujem da ni sam nije pročitao šta je napisao), onda smo mi duboko zabrazdili. Pitaš li se, brate, kako to da se u Srbiji nacionalni sastav nije promenio nakon raspada države, a u svim drugim republikama jeste? Kako to da u zajednici koja te prezire i odbacuje, ako si Musliman, imaš dva ministra u vladi, a ako si Šumadinac ni jednog? Pitaš li se, brate, kako to da Novi Pazar ima dva univerziteta a Šumadija jedan? Izgleda da mi Srbi imamo čudan način preziranja i odbacivanja.
U demokratskim državama (osim u SAD) i te kako je nacionalno izjašnjavanje izraženo. Sarkozi nam je pre neki dan praktično pokazao kako se urbanistički uređuju romska naselja. Ne tolerišu se 50 godina u centru Pariza, pa čak ni na periferiji, kao kod netolerantnih Beograđana. Sami Nemci kažu da je u demokratskim državama najbolje narodu koji je u većini, što je i logično.
U periodu koji pominjete (najezda Sarcena) ni većina Arapa nije bila islamizirana (osim nekoliko plemena u Arabiji rođački bliskih Muhamedu i Aliji), a kamoli Srbi. Priznajem voleo bih da čujem ime nekog srpskog emira iz tog doba, ili da nam bar prezentirate iz koje ste španske literature to pročitali. Obično tolerantni Srbi koriste ``Špansko selo za početnike``. Dobra knjiga samo sumnjive dokumentarnosti. Mi netolerantni, smo malo ozbiljniji, volimo činjenice. Njih se ne bojimo.
Preporuke:
0
0
14
subota, 28 avgust 2010 13:26
BB jedan @ brm
Pročitao sam pažljivo Vaš odgovor i priznajem da mi nije jasan Vaš stav. Ali evo, ja ću pokušati da pojasnim moj stav.
Dakle, u većini država sveta nacionalnost se izvodi iz državljanstva.To znači da neko ko ima francusko državljanstvo, (bez obzira da li je u pitanju autohtoni Francuz ili stranac koji je tražio i dobio francusko državljanstvo), on MORA da se izjašnjava kao Francuz PO NACIONALNOSTI. Znači nije moguće biti francuski državljanin a izjašnjavati se kao Alžirac, Marokanac ili Mađar po nacionalnosti. To je slučaj sa Zinedinom Zidanom, bivšom ministarkom Rašidom Dati, sa sadašnjim predsednikom Sarkozijem. Slično je i u Americi. Milan Panić MORA da se izjašnjava kao Amerikanac a eventualno može da doda da je srpskog porekla. Na kraju krajeva to je slučaj sa celokupnom američkom populacijom.
Nenormalnost srpske situacije je u tome što su državljanstvo i nacionalnost dve odvojene kategorije. Za dobijanje srpskog državljanstva postoje relativno striktna pravila. Međutim, pitanje nacionalnosti je prepušteno OSEĆANjIMA svakog pojedinca što je rešenje neviđeno u svetu. E sad, jedino što sam ja tvrdio to je da za taj apsurd nije kriva srpska pravoslavna crkva niti pojedini intelektualci koji su smatrali da Srbin može biti samo pravoslavac. Ne znam kako je to bilo rešeno u kraljevini Jugoslaviji ali mislim da su se mnogi Jevreji izjašnjavali kao Srbi Mojsijeve vere. Sličan je bio slučaj sa mnogim muslimanima. Recimo Hasan Rebac, muž Anice Savić-Rebac se izjašnjavao kao Srbin muslimanske veroispovesti. Zaista ne znam da li je to bila njihova dobra volja ili su onda bila takva pravila. Ako je takvo rešenje bilo predviđeno zakonom onda je takvo pravilo trebalo zaržati i danas.
.jpg)
Taman me drugosrbijanci ubediše da se svi politički događaji i strateške odluke planiraju javno, dobronamerno, demokratski uz TV prenose, kad ono ispade da nečeg ima i skrivenog. Baš nemam sreće. Opet se vraćam u realnost.
No, treba priznati, uvijek je među Srbima bilo mudrih, razboritih ljudi. U prvoj polovici vijeka, takav je bio Milan Stojadinović; na kraju 20. i na početku 21. vijeka, nesumnjivo je takvu (stojadinovićevsku) viziju rehabilitovao Zoran Đinđić. Međutim, kod Srba je uvijek na kraju pobjeđivala ona iracionalna strana. Kao što su mudru Stojadinovićevu viziju srpske budućnosti svojevremeno pokopali general Dušan Simović i general Koča Popović, tako danas Đinđićevu viziju hoće da zatru dva samozvana generala - "general" Koštunica i "general" Dodik.
Generalska antipamet zakucala na pogrešna vrata. Ili sam ja taj koji se obreo u pogrešnom društvu pobornika kulta ličnosti od Stojadinovića do Đinđića. Naslov sa aluzijom na njemački socijalizam, podsjeti me na Njemačku, Đinđićevu drugu domovinu koju on više volio nego ona njega. Makar kako to tamošnji print mediji vide.
Tako u junu 1999 strogo nacionalno opredeljeni berlinski Di Velt (prelazim na latinicu jer kod naziva njem. listova praktično)
Die Welt je pisao o Đinđiću „da se uvijek zalagao za ono što je njegovoj karijeri najviše obečavalo. Isto tako i u budućnosti će slijediti samo svoju želju za vlasću“, ocjenio je njemački konzervativni dnevnik. Već 1997. njemački uticajni „Tages Ancajger“ je otkrio Đinđića da se on „manje brine za ljudska prava i demokratiju nego za svoj položaj“. „ Doduše, on nije ostavio nimalo sumnje da je spreman i voljan da služi NATO-u kao zamjena Miloševiću, i da računa na političku podršku od NATO“ - zaključuje „Tages Anzeiger“.
Ima još više sličnih bisera koji djeluju kao melem da duše poklonika galerija ikona unutar ikonostasa.
Ili, kako je moguće da satanizujemo Đinđića, naročito pozivajući se na neki nemački časopis, a bezrezervno podržavati Koštunicu ako se zna da su zajedno rušili Miloševića, o čijoj se vladavini tek može što-šta reći, ali opet ne verujem ni sve pozitivno , ni sve negativno. Politika je takva delatnosti (jedan od najstarijih zanata).
Niko od navedenih ličnosti nije ni primaći jednom vladiki Nikolaju, ili Jovanu Dučiću, koji su ogromnim rodoljubljem, trudom, i intelektualnim sposobnostima uspevali da Srbiju promovišu kao zemlju najvećih vrednosti. Zašto se srpski političari ne ugledaju na Nikolaja i Dučića? ZAto što im je cvet nacionalizma uvek bio ili jeste gušen korovom: komunizma, evropejstva, globalizma, primitivizma...
tako npr Bidža pita
"Zašto se srpski političari ne ugledaju na Nikolaja i Dučića?"
u onoj Srbiji u kojoj ja živim SVI POLITIČARI I INTELEKTUALCI su do detalja usvojili pogubne i novokomponovane teorije ove dvojice, ili još gore amaterske recepcije njihovih misli, kako o Evropi i prosvetiteljstvu tako i o Srbima(samo)pravoslavnim uz neverovatnu samoubilačku redukciju srpske tradicije i istorijskih teritorija..
doduše možda sam se ogrešio prema vladiki,jer je on napiaso i "mnogo štete je Srbima nanela doktrina "nema krsta bez tri prsta", mnogo je promerenija "brat je mio koje vere bio"
A informacija otkriva da se među glavnim domaćim protagonistima u "rušenju Miloševića" nalazili Vuk Drašković i Zoran Đinđić. A od stranaca: MIP SAD Madlene olbrajt i MIP Njemačke Joška Fišer. Na ovom mjestu "predajem riječ" njemačkom nedeljniku "Špigel".
Njemački politički magazin „Špigel“ piše 17.12.1999. o sastanku njemačkog ministra spoljnih poslova Fišera i njegove američke kolegice M. Olbrajt sa Đinđicem i Draškovićem u berlinskom hotelu Interkonti gde se usaglasili za Koštunicu kao predsjedničkog kandidata kojem povezanost sa Zapadom nije mogla da bude imputirana.
Koštunica ni u jednom momentu nije pripadao uskom krugu zavjerenika. I privremeno u prvi plan isturen u reprezentativne svrhe da se mase ne dosjete sa kakvim ljudima će uskoro imati posla Srbija i oni u njoj. A bez Koštunice sa politikantskih lica skinuta i poslednja maska.
Đinđić i Koštunica, to su bila dva potpuno različita svijeta.
Priznajem ne razumem i ne shvatam, a i neću uskoro. Ne razumem šta je loše u tome što neko veruje u Boga, pogotovu ako je to predstavnik srpskog naroda i države? U šta, po Vama, Srbi, pogotovu njihovi eminentni predstavnici treba da veruju ako ne u Boga, a da to ne bude štetno za srpstvo? U buba-švabu? U kesten? U nepomjanika? Ostanite Vi pri svom stavu, i nek Vam je Bog u pomoć (ne bojte se neće Vam štetiti).
@Svetislav Kostić
Potpuno se sa Vama slažem da u novijoj našoj istoriji nije bilo događaja a da nije generisan, tj. da mu arhitekte nisu bile iz inostranstva(engleske i nemačke obaveštajne strukture pre svega,a i druge). Majski prevrat, Sarajevski atentat, 27. mart, dolazak komunista na vlast, ustav 1974, raspad SFRJ pa i 5. oktobar takođe spadaju u takve događaje. Složićete se pretpostavljam, da su i biografije glavnih protagonista ostajale maglovite i nakon mnogo decenija (general Simović, Tito...)iako se o njima mnogo pisalo.
Slažem se sa Vama takođe da je KOštunica bio potpuno različit od drugih lidera DOS-a, pa i od Đinđića. Međutim, postoji li uži krug zaverenika od lidera koji je postao ``kalif umesto kalifa``? Možemo reći da je on bio izmanipulisan, ali nije smelo da bude tako. Znamo i Vi i ja,i narod koji ga je glasao zašto je on isturen, ali Koštunica je 5.oktobra 2000. postao predsednik SRJ, i to je suva činjenica, prijatna ili ne, ali činjenica.
U tekstu koji komentarišemo mislim da nije navedeno da je odmah sa sastanka koji je organizovala Bartelsman fondacija jula 1998, iz Berlina za Beograd poleteo Ričard Holbruk. Sigurno ne da bi sa Mirom pio kafu uz muziku Zorice Brunclik, nego da Slobi saopšti šta nas čeka. Zašto je Sloba sve do 24. marta 1999. to krio od naroda ne znam. Možda je tako trebalo da radi. Ali da li je u tom periodu baš morao da jača JUL, da dovodi Vokera na Kosovo? Možda jeste morao, a možda je bio primoran. Od koga? Nikada nije rekao. Da li je i iza njegovog političkog uspona i pada neko stajao? Ima ih koji kažu da jeste!
I pored toga, uporno se ponavlja priča da su Srbi sami krivi što je došlo do redukcije njihovog demografskog i državnog prostora i to ni više ni manje nego zbog izjava jednog ili dva srpska intelektualca koji su smatrali da Srbin može biti samo pravoslavac. Uzgred, baš bih voleo da znam šta bi se desilo kad bi srpski sveštenici pred džamijama sačekivali vernike koji se izjašnjavaju kao Bošnjaci i uveravali ih da su oni ustvari Srbi. Ili kad bi popisivači kod sledećeg popisa stanovništva davali građanima nepravoslavcima slične sugestije. Ili možda „brm“ hoće da kaže da su svi ti građani katoličke, jevrejske, muslimanske veroispovesti pročitali negde izjave ona dva ili tri srpska intelektualca, naljutili se, i odlučili da se ne izjašnjavaju kao Srbi.
"Ili možda „brm“ hoće da kaže da su svi ti građani katoličke, jevrejske, muslimanske veroispovesti pročitali negde izjave ona dva ili tri srpska intelektualca, naljutili se, i odlučili da se ne izjašnjavaju kao Srbi."
ne, brm kaže da je čist mazohizam a i neuuljudno gurati se u zajednicu koja te prezire i odbacuje...koja u svakoj prilici tašto ističe da su njima deedovi izdali srpstvo i veru - što bar u slučaju VEĆINE katolika uopššte istorijski nije tačno... uostalom očevi (najvelikosrpskijeg) nacionalnog programa skoro svi odreda su katolici i jezuiti..
a vrlo je upitno i za musliimane... jer postoji i bogata muslimanska (pred) istorija Srba iz perioda arapskih invazija... no mi to naravno ne učimo..ali Španci uče..pa se iz njihove oficijelne istorije možete informisati o srpskim emiratima u Španiji pre rekonkviste..
nisu u pitanju dva tri intelektualca, već milioni navijača čija su jedina literatura prepričavanja nakaradno shvaćenih dela vladike Nikolaja...ta dela su današnjim Srbima jednostavno zamenila marksizam...
i nije u pitanju izjašnjavanje već ustavni koncept po kome je "nacionalno" izjašnjavanje predviđeno..u demokratskim državama naime svi građani su iste nacije.. gde se još izjašnjavaju? U Nemačkoj? U SAD? U Rusiji? U Turskoj? U Francuskoj? U Švedskoj?
zovete sebe nacionalistima a propagirate najgrđi sovjetski komunizam
U demokratskim državama (osim u SAD) i te kako je nacionalno izjašnjavanje izraženo. Sarkozi nam je pre neki dan praktično pokazao kako se urbanistički uređuju romska naselja. Ne tolerišu se 50 godina u centru Pariza, pa čak ni na periferiji, kao kod netolerantnih Beograđana. Sami Nemci kažu da je u demokratskim državama najbolje narodu koji je u većini, što je i logično.
U periodu koji pominjete (najezda Sarcena) ni većina Arapa nije bila islamizirana (osim nekoliko plemena u Arabiji rođački bliskih Muhamedu i Aliji), a kamoli Srbi. Priznajem voleo bih da čujem ime nekog srpskog emira iz tog doba, ili da nam bar prezentirate iz koje ste španske literature to pročitali. Obično tolerantni Srbi koriste ``Špansko selo za početnike``. Dobra knjiga samo sumnjive dokumentarnosti. Mi netolerantni, smo malo ozbiljniji, volimo činjenice. Njih se ne bojimo.
Dakle, u većini država sveta nacionalnost se izvodi iz državljanstva.To znači da neko ko ima francusko državljanstvo, (bez obzira da li je u pitanju autohtoni Francuz ili stranac koji je tražio i dobio francusko državljanstvo), on MORA da se izjašnjava kao Francuz PO NACIONALNOSTI. Znači nije moguće biti francuski državljanin a izjašnjavati se kao Alžirac, Marokanac ili Mađar po nacionalnosti. To je slučaj sa Zinedinom Zidanom, bivšom ministarkom Rašidom Dati, sa sadašnjim predsednikom Sarkozijem. Slično je i u Americi. Milan Panić MORA da se izjašnjava kao Amerikanac a eventualno može da doda da je srpskog porekla. Na kraju krajeva to je slučaj sa celokupnom američkom populacijom.
Nenormalnost srpske situacije je u tome što su državljanstvo i nacionalnost dve odvojene kategorije. Za dobijanje srpskog državljanstva postoje relativno striktna pravila. Međutim, pitanje nacionalnosti je prepušteno OSEĆANjIMA svakog pojedinca što je rešenje neviđeno u svetu. E sad, jedino što sam ja tvrdio to je da za taj apsurd nije kriva srpska pravoslavna crkva niti pojedini intelektualci koji su smatrali da Srbin može biti samo pravoslavac. Ne znam kako je to bilo rešeno u kraljevini Jugoslaviji ali mislim da su se mnogi Jevreji izjašnjavali kao Srbi Mojsijeve vere. Sličan je bio slučaj sa mnogim muslimanima. Recimo Hasan Rebac, muž Anice Savić-Rebac se izjašnjavao kao Srbin muslimanske veroispovesti. Zaista ne znam da li je to bila njihova dobra volja ili su onda bila takva pravila. Ako je takvo rešenje bilo predviđeno zakonom onda je takvo pravilo trebalo zaržati i danas.