Bilo bi lepo da neko sa emotivno-sociološkog stanovišta prouči zašto mnoge žene ne vole fudbal..
Da ga baš mnogo ne vole to sam odavno znala, ali da ga i mrze, ovoliko koliko je opisano u ovom članku, to nisam mogla ni da pretpostavim...
Ne znam šta je cilj ovog članka...Budjenje savesti i čije (Maradonine? Nereligioznih ljudi?)...Ili apel da fudbal treba zanemariti(zbog elite? zbog fizičke rekreacije?)
Možda nisam dobro shvatila...Možda će muški komentatori pomoći da bolje shvatim...Ili autorka u nekom narednom "loptastom" članku...
Preporuke:
0
0
2
ponedeljak, 02 avgust 2010 13:48
Zaraki Kenpachi
Slažem se Jasna, ovaj tekst je napisao neko ko mrzi fudbal, a sad da li mrzi i sport uopšteno to je pitanje, može biti elitistički pristup sportu,ili čista mržnja prema sportu iz razloga poznatih autoru
Sad što se tiče profesionalnog sporta, to je biznis kao i svaki drugi vid zabave, oni igraju mi navijamo(uživamo...) i to je to,kao i filmska,muzička i bilo koja industrija, čak sport(naročito kolektini) zbog ''reprezantivnog'' dela ima i ulogu više od puke zabave koju pružaju druge vrste industrija(retki su filmovi i pesme koje će oduševiti celu naciju),jer nacionalna(posebno kolektivni sportovi) takmičenja ne pružaju samo ventil od pritiska običnog života,nego daju i snagu da se problemi reše i prevaziđu(primer sporta kod nas 90-tih,a kako je krenulo 2010-tih)
Preporuke:
0
0
3
ponedeljak, 02 avgust 2010 13:52
DŽon Šepard
Ogorčeni sam protivnik "sporta", kao oblika profesionalizma. Rekreaciju ne računam u to.
I sam sam nekada učestvovo u tom zlodelu, oporavljajući i vraćajući u "arenu" posustale sportiste, posle teških povreda ili posrnuća usled loših rezultata. Da sam samo znao u koju ih mašinu za mlevenje mesa vraćam, ne bih nikada! No, opametio sam se kasnije, i na vreme.
Svi oni su danas, praktično, (polu)anonimni invalidi, (o)srednja generacija luzera i mediokriteta, kojima je jedino preostalo da pričaju potomcima "šta bi bilo kad bi bilo", tj. da se nisu uništili na početku ili sredini karijere.
Njihovi mentori i sponzori nisu istrpeli ni delić tih odricanja ni napora, a i dalje nekažnjeno muče i profitiraju na novoj deci.
Pokušajte samo, vi koji "volite fudbal", da upišete svoje rođeno, talentovano dete u neki klub i postanete novi "đokovići", puni nadmenosti i pohlepe! Ako ne platite odmah na mostu (sportskim radnicima kešom na ruke), platićete kasnije na ćupriji (vaše dete će biti narušenog fizičkog i mentalnog zdravlja do kraja života, a sve vašom zaslugom)
Slažem se u potpunosti sa autorkom teksta, i dodajem da, nažalost, nije u ovom osvrtu "zakačila" Ministarstvo sporta i omladine Srbije, kao svojevrstan "biro" za zamagljivanje istine o "sportu", te potkusurivanje i podvođenje tih osoba dnevnoj politici. Očekujem takav tekst, kada je ovaj već ovako dobar.
Kada je ZAISTA to ministarstvo pomoglo? Poneki pojedinac je privremeno osetio korist (svaka čast!), ali armija nadobudnih NIKADA! Teatralni dočeci uspešnih sportista u Beogradu su analogni komunističkim sletovima, sa izmenjenim likovima napred, ali sa jednako gadnim njuškama odozad.
Preporuke:
0
0
4
ponedeljak, 02 avgust 2010 14:01
ip man
bravo za tekst.
suština fudbala je vidljiva oduvijek, čak ni fifa, uefa i ostali se ne trude da to sakriju. oni zaista prave religiju od svog biznisa i svako malo djeluju kao politička organizacija. drago mi je da se neko odlucio analizirati bas fudbal, a duci simonovic je to majstorski objasnio.
usput, ne znam kako je u Srbiji, ali ovde u RS se svi klubovi finansiraju iz gradskih budžeta, kada se saberu te cifre na godisnjem nivou, dođe se do cifre kojom se u zemlji sa milion i kusur stanovnika može sedam puta pokrenuti proizvodnja i da svako ima posao, a ne da imamo 200.000 bez posla, da se zadužujemo ko grci i kolektivne centre 20 godina poslije rata.. posebna priča je što su aktuelni ''sportski radnici'', ljudi koji po 50 godina ne rade nista osim sto cekaju budžet, namještaju utakmice, lažiraju skupštine i trpaju pare u džepove, a sport nam nikad gori nije bio. sluzi samo tome da od tih para žive ljudi koji nisu sposobni ni za šta osim da parazitiraju, direktori, predsjednici, sudije, delegati i savezi - od glavnog, do opštiniskih. u isto vrijeme svi pricaju istu pricu, fudbal moj zivot, mladi sa ulice i sl. a ako je ista ocigledno, to je da zamlacuju tu djecu po 10-15 godina, koja uopšte ne nauče da žive, da bilo šta rade i koji se vremenom pretvaraju u svoje uzore - pijane propale lokalne zvijezde, koji nisu uspejli doci do milionskog ugovora o kome svi sanjaju i koji nisu sposobni da egzistiraju poslije 20 godina karijere. i onda se klub smiluje, da mu da trenira djecu i krug se zatvara. ja bih to ukinuo na 5.10 godina minimum. nema pomoći države i opštine, ko hoć, zna i može, neka izvoli, posao kao i svaki drugi.
Preporuke:
0
0
5
ponedeljak, 02 avgust 2010 14:06
zivko.curcic
meni se clanak pak svideo.
fudbal ne volim previse. naravno kao klinci non stop smo ga pikali, ali kada imate samo jedan kos u selu, i kada dodje malo vise decaka koji bi da igraju fudbal, bas na tom jedinom terenu za basket, kako biste mogli da ga volite. zbog svega toga, moja zena ni ne mora da ga mrzi, jer ga retko i gledam. pozdrav.
Preporuke:
0
0
6
ponedeljak, 02 avgust 2010 14:28
gerber anker
heheh kao da sam slusao svoju mamu i djevojku:-)...zajedno. pitam se samo zasto ljudima ne dopustiti da rade ono sto ih opusta, nebitno da li se radi o fudbalu, F1 ili citanje kakve beletristike, ma koliko to nekome besmisleno izgledalo rezultat je isti, opustanje i odmor koje je dobro za tijelo. ako bismo izbacili sve stvari iz zivota po opisanom principu ne bi nam mnogo ostalo: kretali bismo na more pjeske u decembru da stignemo do najblize obale do juna da ne kupimo neko prevozno sredstvo jer auto-industrija mnogo zaradjuje, ne bismo gledali slike lady gage u novinama i tabloidima jer zaradjuje a sto kaze moja baba "nije u skolu isla" a i gledanje TV-a bi postalo smijesno jer vise manje svi zaradjuju vise od samog gledaoca. gospodjice ne radi se o fudbalu, radi se o necemu sto pokrece testosteron, za nekog je to seks, za nekog drugog fudbal, a za sve ostale sex and the city.
Preporuke:
0
0
7
ponedeljak, 02 avgust 2010 14:46
Simić Manojlo
Ova zapažanja stvarno su nanebitnija i najnevažnija.
Kako bi autorka opisala sledeću scenu :da se našla
na nekom kraju Svijeta(bilo kojem),i zatekla jednu
grupu djece (recimo njih 6), kako na poljančetu,bosi
i bez dresova, sa golovima obilježenim sa 4 kamena,
igraju " utakmicu ",toliko zaneseni igrom, da nisu
ni primijetili autorkino prisustvo .
Da li bi joj proradila sujeta ?
Preporuke:
0
0
8
ponedeljak, 02 avgust 2010 15:00
ip man
Gerber,
sta vise pokrece testosteron, kad mesi prodje citavu odbranu i zakuca golmanu kroz noge a ti u kladionici skocis do plafona, ili kad najveci sonja iz tvoje ekipe slucajno zabije gol za pobjedu sa pola terena, negdje na rostilju, na livadi ili pred zgradom?
to je sustina.
u tesktu nije rijec o fudbalu kao sportu, nego o njegovoj ulozi u drustvu danas i posljedicama nacina na koji se koristi.
Preporuke:
0
0
9
ponedeljak, 02 avgust 2010 16:09
Fudbal
Živim u zemlji gde i žene obiožavaju fudbal i idu na stadione u istom broju kao i muškarci. Tekst je loš, "mrziteljski", sa zaključkom koji je apsolutno pogrešan i nikako ne stoji.
Preporuke:
0
0
10
ponedeljak, 02 avgust 2010 16:30
gerber anker ad ip man
Znas kako, ja sam uspio da zavrsim medicinski fakultet na stranom jeziku a volim fudbal a vecina bi se slozila da nisam idiot, i da... nisam nikada bio u kladionici,a ni vecina mojih kolega skoro svi visokoobrazovani ljudi. tacno je da svijetom danas vladaju lopovi,(nista novo uvijek je tako bilo) kako drzavom tako i fudbalom, ali zasto da ne uzivam u tih 90 min, ako jos uvijek mogu da uzivam. kazu ljudi "zasto da se nerviram, kad neko zaradjuje na utakmicama", pa naravno da zaradjuje, i treba, neko tako zaradjuje a neko studira 8 godina kao ja, u cemu je problem? nego sta je sa sistematskim metodama ispiranja mozga grand paradom, velikim i "malim" bratom, nekakvim farmama i spanskim serijama. vjeruj mi radije zivim sa cinjenicom da mi dijete nekad gleda fudbal na tv-u i da ga koliko toliko puta zaigra na livad, nego da sjedi u kuci i gleda farmu. niti je fudbal niti je mogucnost kladjenja stvorila debile. iako fudbal nije kao sto je bio nekad, jos uvijek je edukativniji od 90% ostalih stvari koje ispiraju mozak svako vece na TV-u, za razliku od recimo 2 utakmice mjesecno vrijedne gledanja. jedan od razloga zasto smo tu gdje jesmo je cinjenica da kada trazimo uzroke problema, pocinjemo da evaluiramo od sredine otprilike a ne od pocetka
Preporuke:
0
0
11
ponedeljak, 02 avgust 2010 16:36
brm
- opis fudbala istinit je koliko i opis seksa kao smešnih pokreta...nešto "nebitno" fali...
- vrvi od originalnh zapažanja:"spektakl za masu i čvrsta ruka onih koji vladaju"
"sport radničke klase"(
"Igrači tako postaju telesni objekti kojima upravljaju profesionalni eksperti"
"Stadion je za fudbalske navijače sveto mesto"
i ničim izazvan zaključak "Fudbal je najnebitnija ikada pojava koja je zavladala svetom, na radost i korist isključivo elite!"
nisam znao da sam elita
Preporuke:
0
0
12
ponedeljak, 02 avgust 2010 18:19
MP
Fudbal je sociološki fenomen.U Srbiji svake nedelje kad je sezona 120.000 igra takmičarski fudbal a 500.000 hiljada gledalaca (van prve tri lige) to posmatra.Postati predsednik Fudbalskog saveza Srbije teže je nego postati predsednik Vlade Srbije reči su jednog od kandidata koji u tome nisu uspeli.
Preporuke:
0
0
13
ponedeljak, 02 avgust 2010 19:51
DŽon Šepard
nebitno da li se radi o fudbalu, F1 ili citanje kakve beletristike, ma koliko to nekome besmisleno izgledalo
G.Gerber, F1 ne plaćate iz svog džepa, osim ako ne odete na trkalište ili eksplicitno ne plaćate TV-kanal koji to prenosi.
Domaći fudbal ("sport" uopšte) finansiraju svi koji žive ovde i plaćaju porez. Nemate mogućnost izbora, velim.
Pozdrav.
Preporuke:
0
0
14
ponedeljak, 02 avgust 2010 22:40
gorštak
Od kad postoje ljudi postoje i igre. U prirodi je ljudi da se međusobno nadmeću u snazi, veštini, brzini, dovitljivosti. Zato su još od pradavnih vremena i počeli da se utrkuju, rvu, bacaju kamena s ramena, igraju šah, mice i slično. Izum lopte omogućio je čitav niz novih igara poput fudbala, košarke, rukometa što je dodatno uvećalo sklonost ka igrama i nadmetanju. I u tome nema ničega lošeg. S jedne strane postoji nasušna potreba za zabavom i pražnjenjem energije kroz igru, sa druge jaka žudnja za dokazivanjem i ispoljavanjem neke svoje sposobnosti.
Ali igrama su se ljudi oduvek bavili usputno, u slobodne dane ili po obavljanju dnevnih poslova. I čini mi se da do modernog doba one nisu bile moguće kao nekakvo posebno zanimanje i izvor prihoda, nešto čemu se posvećuje život, pa čak ostvaruje vrtoglava zarada o kakvoj oni koji se bave neuporedivo važnijim zanimanjima mogu samo da sanjaju.
Tu nešto debelo nije u redu i zato je autorka potpuno u pravu u svemu što je iznela u svom tekstu. Od obične igre fudbal je poprimio nekakav hipertrofiran oblik, postao ne samo visokoprofitna delatnost, nego i poluga moći, oruđe političkih manipulacija, anestetik za potlačene mase.
Ima nešto bestijalno i fanatično u sumanutom trčanju i duelisanju modernih gladijatora na terenu, jer se vidi da to ne rade iz iskrene posvećenosti igri, kako dobro uočava autorka, već zbog prethodnog žestokog drilovanja i ispiranja mozga ( otprilike kao u kasarnama američkih marinaca), zbog ljutog upinjanja da se ne ispadne iz neke druge igre, koja se odvija negde van terena.
Ni trbuljati muškarci s pivima pred ekranom koji se prepiru oko jednih ili drugih, nisu prizor vredan hvale, pogotovo što gotovo nikome od njih ne pada na pamet da se negde sami okupe i izigraju.
I fudbal, kao i drugi popularni sportovi, postali su ''više od igre'' ali u negativnom smislu, oni služe nečemu što sa igrom kao takvom odavno nema nikakve veze.
Preporuke:
0
0
15
utorak, 03 avgust 2010 01:09
Đorđe Ivković
Da se primetiti da je napis Katarine Milenković satkan od `opštih mesta` i uz konsultacije u radovima g. Ivana Ergića, fudbalera-filozofa. Rekao bih da je isti (napis K.M.) eksitacija ženskog postraumackog fudbalskog sindroma.
Isto bih konstatovao da me komentari g. DŽona Šeparda ovdašnjeg neobično podsećaju na komentare jednog starog prijatelja koji fudbalske teme ne propušta da temeljno isčita, uz napomenu da ga tematika u opšte ne interesuje.
Sa većinom pratećih komentara bih se složio. Uz to bih napomenuo da je znimanje fudbalom u predadolescentskom , adolescenskom i okasnelom adolescentskom dobu u domenu duboke intrističke motivacije (ja lepog li surogata za banalni srpsku alternativu „unutrašnja pobuda“), nedokučive ženskoj senzualnosti.
No, pošto je u pitanju štogod `više od igre`, ja ću pridodati diskusiji jedan svoj mal` ne autorski članak, koji se tiče netom završenog svetskog prvenstva, ali iz istortijsko-političkog diskursa. Naravno u skraćenoj verziji, jer ne bih da pravim konkurenciju ovde. Cilj je da se obogati ideološki tlocrt napisa. Naravno, i ja sam se podupro sa više autoriteta, među kojima bih istakao kolimne pok. Bogdana Tirnanića od pre deset godina.
Preporuke:
0
0
16
utorak, 03 avgust 2010 01:19
Đorđe Ivković
1.
Sokrat i Platon vs. retroliberalizam
Početkom Svetskog prvenstva u fudbalu u Južnoafričkoj Republici preovladavala je nada.
Išlo se dotle da je razvijena teorija da je Svetsko prvenstvo antipod lige šampiona. Takozvana Liga šampiona je takmičenje multinacionalnih kompanija, a Svetsko prvenstvo – nacionalnih reprezentacija. Liga Šampiona može da se izrazi samo brojkama, Svetsko prvenstvo jedino rečima. Želja za pobedom klubova u Ligi meri se premijama za igrače. Na Svetskom prvenstvu nacionalni ponos je iznad svega. Liga šampiona je rezultat globalizacije i jedna od bitnih njenih tekovina. O globalizaciji je sve rekao Orvel.
Liga šampiona je ekvivalent borbi gladijatora a stadioni su pretvoreni u arene. Fudbaleri u nekakvoj zmišljenoj šou-biz nomrnklaturi zbilja zauzimaju rang nekadašnjih gladijatora : njihovo je da iskrvare a pobednika će odlučiti neko sakriven u VIP-loži na vrhu centralnog dela tribina. Razlika u odnosu na Antiku je u ponašanju mase koja se postepeno obučava da sedi i ne urla nekontrolisano, već da pristojno troši ponuđeni spektakl.
Svetsko prvenstvo je završeno i šokirani analitičari su konstatovali:
Orvel nas je prestigao, budućnost je već stigla! Analizama od onomad zaodenuto je najcrnje ruho.
Sada će nas analitičari podsetiti da fudbal ima socijaldemokratske korene a da se FIFA tek pretvara da je još uvek tako: navodno,svi mogu učestvovati, svi imaju iste šanse i svako može pobediti.
Neoliberalizam, koji se pobrinuo za industrijalizaciju fudbala i koji je socijaldemokratsku romantiku fudbala pretvorio u antičke ruševine, to razotkriva kao laž. Niko više ne veruje da svi imaju iste šanse.
Još jednom su bogati nasamarili siromašne. Sebi prisvojili profit, lokalni političari uzeli ušur, sirotinji ostali dugovi.
Da li je baš sasvim tako ili u socio-političkim viđenjima fenomena fudbal ima viška emocija i viška projekcija?
Preporuke:
0
0
17
utorak, 03 avgust 2010 01:28
Đorđe Ivković
2.
Pa, da se vratimo unazad, na sami početak, u drevnu Olimpiju.
Stari hroničari su mudro beležili ono što su videli oko sebe, te sada znamo da je podmićivanja je bilo još u vreme antičkih olimpiskih igara. Filip, otac Aleksandra Makedonskog, plaćao je organizatorima olimpijskih igara u Olimpiji da Makedoncima ( koje su Grci smatrali varvarima) dozvole da učestvuju. Filip je pretio, pritiskao i najčešće podmićivao, da bi došao do cilja.
Igre su izgubile izvorne principe iz vremena Sokrata, korupcija je dostigla vrhunac u vreme Filipa i potom Aleksandra Makedonskog.
Primer je kuvar Korivos, koji je 776 godine pre nove ere za pobedu u hodanju dobio jabuku. Međutim, već 600. godina, gradovi su svojim olimpijskim šampionima darovali zlato, srebro i imanja.
Još 332. godine, Atinjani su doživeli šok kada su utvrdili da je njihov petobojac Kalipos, inače olimpijski šampion, podmićivao protivnike. Šest godina kasnije, bokser Evpolios iz Tesalije, i tri njegova zemljaka, uhvaćeni su u nameštanju borbi...
U Olimpiji borci su se borili ne za titule, nego za novac i pozicije u društvu. Podmićivali su i sudije, koji su takođe učestvovali u takmičenjima i često davali titule ljudima koji u opšte nisu učestvovali!? U Olimpiji nije bilo olimpijskog duha. To je mit. Ostalo su činjenice: Sport u to vreme je bio surov, često opasan po život. U najsurovijim disciplinama, boksu, rvanju i kasnije trkama dvokolica, u slučaju smrti rivala, pobednik je bio oslobođen krivice za ubistvo. Olimpijski pobednici o kojima su pesnici pevali ode kao o bogovima, često su bili glupi, podmitljivi i uobraženi. Filozof Platon, optuživao ih je za nedostatak obrazovanja i nezainteresovanost za svakodnevne probleme običnih ljudi. Njegov mentor Sokrat protivio se pravilu po kome grad ili zemlja mora svog olimpijskog šampiona doživotno da izdržava i da ga hrani.
Preporuke:
0
0
18
utorak, 03 avgust 2010 01:36
Đorđe Ivković
3.
Kao što vidimo, Sokrat i Platon su bili veliki borci protiv tada nadirućeg retroliberalizma i svih njegovih pojavnih oblika.
Kako se razvijalo naše čedo fudbal u svoje mladalačko, nevino doba?
Prvi veliki skandal izbio je na videlo 1905 godine. Pravi šok je bio u tome što je u lažiranju odlučujućeg meča protiv Aston Vile učestvovao kapiten Bili Meredit, koji je u to doba, u svojoj 31. godini, bio takav idol da ga upoređuju sa zvezdama kakve su kasnije bili Metjus, Best, Maradona... Po isteku kazne korpulentni Velšanin je dao izjavu iz koje se jasno moglo zaključiti da kupoprodaja bodovima na Ostrvu „cveta“. Za ovakve slučajeve Meredit je rekao: - Klubovi nisu kažnjeni zbog kršenja propisa. Oni su kažnjeni zato što su otkriveni. Ovo bi praktično značilo da se sa mešetarenjem počelo sa prvim udarcem po kožnoj lopti.
Bez obzira na propise prvi veliki transfer ostvaren je 1905. godine kada je Mildsbrou srušio „granicu snova“ plativši Sanderledu za Alfa Romona 1.000 funti, što je bilo tri puta više od dotadašnjeg rekorda.
Lako se da izvući zaključak po vremenskoj vertikali da ničeg novog pod kapom nebeskom nema poslednjih cirka 8000 godina, od vremena kada je prva školjka dobila svojstvo platežnog sredstva. Princip je isti, ostalo su nijanse. Taj princip je jednostavan i opšte poznat: Ko ima novac ima i sve ostalo. Što više novca, više svega ostalog. Sportskom neoliberalizmu i globalizmu je temelje udario Filip Makedonski svojim ranim radovima. Poenta je u tome da su sportske asocijacije , prigrabivši pravo kontrole i raspodele prihoda, svoju funkciju proširile daleko s onu stranu sportske granice, postavši tako političke organizacije i deo estabilišmenta gospodara sveta. Između UEFA i NATO nema nikakve razlike. Osim ako ne mislite da je NATO pošteniji. Sticajem okolnosti stekli smo o tome zavidno iskustvo;...
Preporuke:
0
0
19
utorak, 03 avgust 2010 01:51
Đorđe Ivković
4.
...ono što je, proteklih godina, evo i decenija, UEFA uradila našim fudbalskim klubovima i reprezentaciji je potpuno u funkciji NATO strategije, uz dozu sadizma koja je pilotima što su poletali iz Avijana nepojamna.
Zato je romantična nada nepopravljivog homo-ludensa, tj deteta u nama, da će igra biti spašena u Africi, grubo zgažena od homo-gladijatora.
Kad je, odlukom FIFA, sudija koji je razbijenu bandu zvanu reprezentacija Francuske, rukom ugurao u završno takmičenje, delegiran da `deli pravdu` na takmičenju koje jeste fudbalska Olimpija, valjalo je reciklirati svaku iluziju.
Stil današnjeg suđenja definisan je negde između 776-600 godine p.n.e. Pojavne oblike odredile su potrebe i okolnosti.
Trenutak konačne istine, taj tren koji sve sažima je onaj kada nabrijani holandski buldog, zašiljenim kramponima kao kakvim starovekovnim trozubcem, startuje da in vivo iščupa srce neprijatelju i baci plen kao ponudu gomili napirlitanih krunisanih glava u svečanoj loži.
Da smo mi „igrali“ kao Holandezi, bili bi oprtuženi za genocid, u težoj varijanti, ili bi utakmicu završili sa šest igrača na terenu, u blažoj varijanti. Za sledeće godine i sledeće generacije ostala bi nam tema za samooptuživanje i nepobitni dokaz našeg `balkanskog` kanibalnog fašizma.
Holandski fudbalski kasapi , čija je taktika u napadu bila bodi-pljuj-štipaj-i ujedaj, a u odbrani udri-tuci-lomi, su međutim u domovini dočekani kao najveći nacionalni heroji, frenetično pozdravljeni od pola miliona navijača egzaltiranih od/do patriotskog patosa.
Možemo konstatovati da je takav doček oličenje hipokrizije „Zapadne civilizacije“ . Oni, „zapadnjaci“, ` umiru od finoće` dok im finoća ne zasmeta u ostvarenju interesa. Posle bez ikakve griže savesti gaze preko leševa.
Oni se, zapravo, ponašaju prirodno. U ostalom, nije njihova krivica što su Sokrat i Platon, nesumljivo neuporedivo mudriji od svih nas trenutno bivstvujućih, lako izgubili bitku protiv retroliberalizma.
Preporuke:
0
0
20
utorak, 03 avgust 2010 10:28
DŽon Šepard
Odlično, g.Ivkoviću!
Drago mi je da Vas podsećam na nekoga vama poznatog. Ko god da je taj, očigledno je da slično razmišljamo.
U fudbal (timove, transfere) se ne razumem, što me ne sprečava da komentarišem sociološki aspekt tog "sporta". Rekoh na početku da precizno razdvajam REKREACIJU od profesionalizma, g.Ivkoviću.
Ovde neki komentatori odoše još i dalje, te svedoše nesvesno sami tu "igru" u ono što je komentatorka i izrekla. To su oni koji skaču do neba u kladionici. Ne mogu da im zamerim, kocka je najgori porok.
Eto, ne setih se odmah i tog aspekta "sporta" - kocke! Da nije kladionica (kao u Grčkoj), fudbalom u Srbiji bi se uglavnom bavila kriminalistička policija.
Pikanje fudbala na livadi od strane musavih klinaca je svetlosnu godinu od "sporta". O tome je autorka i pisala, na neki način. To je loša asocijacija u odbrani ovog planetarnog ultrabizisa.
Ozbiljni, matori komentatori joj se (autorki) isprijavljivaše ovde kao na nekakvoj blagajni ili šalteru. Izazvani smo, ko nam je kriv što jedno suptilno žensko očas isprovocira gomilu fudbalskih mahera.
Preporuke:
0
0
21
utorak, 03 avgust 2010 23:06
Đorđe Ivković
Ima tu razne stvari.
Ko prati fudbal jasno mu je da su na SP u Južnoafričkoj Republici igru pojeli gubari.
Ako govorimo o "neoliberalističkoj hidri" koja guta svet, onda bi se ista `matrica` mogla primeniti na bilo koju drugu oblast života; farmaceutsku industriju ili korpus atomske energije, na primer. Samo, ja se u tim domenima ne bih lako `hvatao pera`, mada sam čuo da postoje lekovi i atomske centrale...
Ozbiljni, matori komentatori joj se (autorki) isprijavljivaše ovde kao na nekakvoj blagajni ili šalteru. Izazvani smo, ko nam je kriv što jedno suptilno žensko očas isprovocira gomilu fudbalskih mahera.
...I tako je Adam iz Lige šampiona ispao u Podsavez...
I, nikako da se razjasnimo: verovatno naš prvi i sigurno najžešći protivnik sadašnjeg profesionalizma u sportu je Duci Simonović. Njegove kritike se teško mogu osporiti. Međutim, kada se postavi pitanje šta je alternativa, onda, prateći Ducijevu filozofiju, dolazimo do pol-potovskih sletova i sindikalnih uranaka.
Isti je slučaj sa rekreacijom: rekreativna igra će jednim svojim delom mutirati u rekreativno takmičenje, takmičenja će nametnuti trening i selekciju, te publiku i rivalitet, i dalje sve opet znamo kuda bi išlo.
Totalna rekreacija je klasična utopija.
Rešenje je u razdvajanju profesionalnog sporta od bazičnog sporta, a jednog i drugog od fizičkog vaspitanja. Da znate kakvo je fizičko-zdravstveno stanje naše dece i omladine, razumeli bi o čemu pišem. No to je, molićemo, već van teme i dosadno je. Zato ćemo se fudbalom baviti u najboljem maniru "paparaco potere". To se više čita.
Preporuke:
0
0
22
četvrtak, 05 avgust 2010 15:04
nenovinar
To što ćete u tekst umetnuti mnogo citata značajnih autora i mislilaca ne znači da ćete biti više u pravu.
U vašem slučaju desilo se upravo suprotno, pošto iza Fukoa krijete nedostatak znanja o temi.
U jednom delu kažete, trijumfalno, da je prenos meča od strane medija konstruisan za nas a ne prenet, kako mi pogrešno mislimo.
Pitaću vas samo jedno: A koja to tema koja se prenosi medijima ili bilo kako ne predstavlja lični konstrukt autora? Evo, posmatrajmo taj problem u domenu konstruktivizma, istog onog koji vam je pomogao u nekim prethodnim zaključcima?
Jedini zaključak iz analize vašeg diskursa, je prećutna teza da da iza aranžiranja prenosa stoje neke mračne sile i tajna društva?
Način na koji pišete o stadionima govori da verovatno ni na jedan nista nikada kročili, već ste sve to gledali preko televizije?
One konstruisane?
Stoga, moj zaključak je da je ovde po sredi propagandni tekst, a ne prava sociološka analiza.
I još jedno pitanje za autora: A šta ćemo sa košarkom, odbojkom, rukometom?
Je li su oni okej, ili i to da ne gledamo?
Preporuke:
0
0
23
utorak, 10 avgust 2010 09:48
Tozovac
Ne zna se šta je gore kada neko piše o nečemu što ne voli ili o nečemu što ne razume. Ali kada piše o nečemu što niti voli niti razume onda to ispadne najgore i dobijemo ovakav laički tekst na inače cenjenom portalu. U tom nepravednom globalnom korporativnom fenomenu je moguće da sudija ošteti Nemačku protiv Srbije isključivši joj prestrogo igrača ili Francusku protiv Srbije dosudivši nam nepostojeći penal pri tom isključivši njihovog golmana. Za razliku od stvarnog života u fudbalu će vam se kad tad primljeni gol vratiti datim u poslednjem minutu nadoknade, ali ćete isto tako gol koji ste dali iz nepostojećeg penala platiti na isti način, samo malo kasnije. Desetine, ako ne i stotine milioni ljudi se rekreira igrajući mali fudbal, a opet ogroman procenat ljih je "inficiran" vrhunskim fudbalom. Uz to, sam sam bio na tri svetska prvenstva, obišao celu Evropu upravo zahvaljujući fudbalu: video Luvr, Orsej, Van Gogov muzej, Rajks muzej, Rubensovu kuću... a sve u iščekivanju neke "jeftine predstave u gladijatorskoj areni". Fudbal je strast, i zato ga treba doživeti.
.jpg)
Da ga baš mnogo ne vole to sam odavno znala, ali da ga i mrze, ovoliko koliko je opisano u ovom članku, to nisam mogla ni da pretpostavim...
Ne znam šta je cilj ovog članka...Budjenje savesti i čije (Maradonine? Nereligioznih ljudi?)...Ili apel da fudbal treba zanemariti(zbog elite? zbog fizičke rekreacije?)
Možda nisam dobro shvatila...Možda će muški komentatori pomoći da bolje shvatim...Ili autorka u nekom narednom "loptastom" članku...
Sad što se tiče profesionalnog sporta, to je biznis kao i svaki drugi vid zabave, oni igraju mi navijamo(uživamo...) i to je to,kao i filmska,muzička i bilo koja industrija, čak sport(naročito kolektini) zbog ''reprezantivnog'' dela ima i ulogu više od puke zabave koju pružaju druge vrste industrija(retki su filmovi i pesme koje će oduševiti celu naciju),jer nacionalna(posebno kolektivni sportovi) takmičenja ne pružaju samo ventil od pritiska običnog života,nego daju i snagu da se problemi reše i prevaziđu(primer sporta kod nas 90-tih,a kako je krenulo 2010-tih)
I sam sam nekada učestvovo u tom zlodelu, oporavljajući i vraćajući u "arenu" posustale sportiste, posle teških povreda ili posrnuća usled loših rezultata. Da sam samo znao u koju ih mašinu za mlevenje mesa vraćam, ne bih nikada! No, opametio sam se kasnije, i na vreme.
Svi oni su danas, praktično, (polu)anonimni invalidi, (o)srednja generacija luzera i mediokriteta, kojima je jedino preostalo da pričaju potomcima "šta bi bilo kad bi bilo", tj. da se nisu uništili na početku ili sredini karijere.
Njihovi mentori i sponzori nisu istrpeli ni delić tih odricanja ni napora, a i dalje nekažnjeno muče i profitiraju na novoj deci.
Pokušajte samo, vi koji "volite fudbal", da upišete svoje rođeno, talentovano dete u neki klub i postanete novi "đokovići", puni nadmenosti i pohlepe! Ako ne platite odmah na mostu (sportskim radnicima kešom na ruke), platićete kasnije na ćupriji (vaše dete će biti narušenog fizičkog i mentalnog zdravlja do kraja života, a sve vašom zaslugom)
Slažem se u potpunosti sa autorkom teksta, i dodajem da, nažalost, nije u ovom osvrtu "zakačila" Ministarstvo sporta i omladine Srbije, kao svojevrstan "biro" za zamagljivanje istine o "sportu", te potkusurivanje i podvođenje tih osoba dnevnoj politici. Očekujem takav tekst, kada je ovaj već ovako dobar.
Kada je ZAISTA to ministarstvo pomoglo? Poneki pojedinac je privremeno osetio korist (svaka čast!), ali armija nadobudnih NIKADA! Teatralni dočeci uspešnih sportista u Beogradu su analogni komunističkim sletovima, sa izmenjenim likovima napred, ali sa jednako gadnim njuškama odozad.
suština fudbala je vidljiva oduvijek, čak ni fifa, uefa i ostali se ne trude da to sakriju. oni zaista prave religiju od svog biznisa i svako malo djeluju kao politička organizacija. drago mi je da se neko odlucio analizirati bas fudbal, a duci simonovic je to majstorski objasnio.
usput, ne znam kako je u Srbiji, ali ovde u RS se svi klubovi finansiraju iz gradskih budžeta, kada se saberu te cifre na godisnjem nivou, dođe se do cifre kojom se u zemlji sa milion i kusur stanovnika može sedam puta pokrenuti proizvodnja i da svako ima posao, a ne da imamo 200.000 bez posla, da se zadužujemo ko grci i kolektivne centre 20 godina poslije rata.. posebna priča je što su aktuelni ''sportski radnici'', ljudi koji po 50 godina ne rade nista osim sto cekaju budžet, namještaju utakmice, lažiraju skupštine i trpaju pare u džepove, a sport nam nikad gori nije bio. sluzi samo tome da od tih para žive ljudi koji nisu sposobni ni za šta osim da parazitiraju, direktori, predsjednici, sudije, delegati i savezi - od glavnog, do opštiniskih. u isto vrijeme svi pricaju istu pricu, fudbal moj zivot, mladi sa ulice i sl. a ako je ista ocigledno, to je da zamlacuju tu djecu po 10-15 godina, koja uopšte ne nauče da žive, da bilo šta rade i koji se vremenom pretvaraju u svoje uzore - pijane propale lokalne zvijezde, koji nisu uspejli doci do milionskog ugovora o kome svi sanjaju i koji nisu sposobni da egzistiraju poslije 20 godina karijere. i onda se klub smiluje, da mu da trenira djecu i krug se zatvara. ja bih to ukinuo na 5.10 godina minimum. nema pomoći države i opštine, ko hoć, zna i može, neka izvoli, posao kao i svaki drugi.
fudbal ne volim previse. naravno kao klinci non stop smo ga pikali, ali kada imate samo jedan kos u selu, i kada dodje malo vise decaka koji bi da igraju fudbal, bas na tom jedinom terenu za basket, kako biste mogli da ga volite. zbog svega toga, moja zena ni ne mora da ga mrzi, jer ga retko i gledam. pozdrav.
Kako bi autorka opisala sledeću scenu :da se našla
na nekom kraju Svijeta(bilo kojem),i zatekla jednu
grupu djece (recimo njih 6), kako na poljančetu,bosi
i bez dresova, sa golovima obilježenim sa 4 kamena,
igraju " utakmicu ",toliko zaneseni igrom, da nisu
ni primijetili autorkino prisustvo .
Da li bi joj proradila sujeta ?
sta vise pokrece testosteron, kad mesi prodje citavu odbranu i zakuca golmanu kroz noge a ti u kladionici skocis do plafona, ili kad najveci sonja iz tvoje ekipe slucajno zabije gol za pobjedu sa pola terena, negdje na rostilju, na livadi ili pred zgradom?
to je sustina.
u tesktu nije rijec o fudbalu kao sportu, nego o njegovoj ulozi u drustvu danas i posljedicama nacina na koji se koristi.
- vrvi od originalnh zapažanja:"spektakl za masu i čvrsta ruka onih koji vladaju"
"sport radničke klase"(
"Igrači tako postaju telesni objekti kojima upravljaju profesionalni eksperti"
"Stadion je za fudbalske navijače sveto mesto"
i ničim izazvan zaključak "Fudbal je najnebitnija ikada pojava koja je zavladala svetom, na radost i korist isključivo elite!"
nisam znao da sam elita
G.Gerber, F1 ne plaćate iz svog džepa, osim ako ne odete na trkalište ili eksplicitno ne plaćate TV-kanal koji to prenosi.
Domaći fudbal ("sport" uopšte) finansiraju svi koji žive ovde i plaćaju porez. Nemate mogućnost izbora, velim.
Pozdrav.
Ali igrama su se ljudi oduvek bavili usputno, u slobodne dane ili po obavljanju dnevnih poslova. I čini mi se da do modernog doba one nisu bile moguće kao nekakvo posebno zanimanje i izvor prihoda, nešto čemu se posvećuje život, pa čak ostvaruje vrtoglava zarada o kakvoj oni koji se bave neuporedivo važnijim zanimanjima mogu samo da sanjaju.
Tu nešto debelo nije u redu i zato je autorka potpuno u pravu u svemu što je iznela u svom tekstu. Od obične igre fudbal je poprimio nekakav hipertrofiran oblik, postao ne samo visokoprofitna delatnost, nego i poluga moći, oruđe političkih manipulacija, anestetik za potlačene mase.
Ima nešto bestijalno i fanatično u sumanutom trčanju i duelisanju modernih gladijatora na terenu, jer se vidi da to ne rade iz iskrene posvećenosti igri, kako dobro uočava autorka, već zbog prethodnog žestokog drilovanja i ispiranja mozga ( otprilike kao u kasarnama američkih marinaca), zbog ljutog upinjanja da se ne ispadne iz neke druge igre, koja se odvija negde van terena.
Ni trbuljati muškarci s pivima pred ekranom koji se prepiru oko jednih ili drugih, nisu prizor vredan hvale, pogotovo što gotovo nikome od njih ne pada na pamet da se negde sami okupe i izigraju.
I fudbal, kao i drugi popularni sportovi, postali su ''više od igre'' ali u negativnom smislu, oni služe nečemu što sa igrom kao takvom odavno nema nikakve veze.
Isto bih konstatovao da me komentari g. DŽona Šeparda ovdašnjeg neobično podsećaju na komentare jednog starog prijatelja koji fudbalske teme ne propušta da temeljno isčita, uz napomenu da ga tematika u opšte ne interesuje.
Sa većinom pratećih komentara bih se složio. Uz to bih napomenuo da je znimanje fudbalom u predadolescentskom , adolescenskom i okasnelom adolescentskom dobu u domenu duboke intrističke motivacije (ja lepog li surogata za banalni srpsku alternativu „unutrašnja pobuda“), nedokučive ženskoj senzualnosti.
No, pošto je u pitanju štogod `više od igre`, ja ću pridodati diskusiji jedan svoj mal` ne autorski članak, koji se tiče netom završenog svetskog prvenstva, ali iz istortijsko-političkog diskursa. Naravno u skraćenoj verziji, jer ne bih da pravim konkurenciju ovde. Cilj je da se obogati ideološki tlocrt napisa. Naravno, i ja sam se podupro sa više autoriteta, među kojima bih istakao kolimne pok. Bogdana Tirnanića od pre deset godina.
Sokrat i Platon vs. retroliberalizam
Početkom Svetskog prvenstva u fudbalu u Južnoafričkoj Republici preovladavala je nada.
Išlo se dotle da je razvijena teorija da je Svetsko prvenstvo antipod lige šampiona. Takozvana Liga šampiona je takmičenje multinacionalnih kompanija, a Svetsko prvenstvo – nacionalnih reprezentacija. Liga Šampiona može da se izrazi samo brojkama, Svetsko prvenstvo jedino rečima. Želja za pobedom klubova u Ligi meri se premijama za igrače. Na Svetskom prvenstvu nacionalni ponos je iznad svega. Liga šampiona je rezultat globalizacije i jedna od bitnih njenih tekovina. O globalizaciji je sve rekao Orvel.
Liga šampiona je ekvivalent borbi gladijatora a stadioni su pretvoreni u arene. Fudbaleri u nekakvoj zmišljenoj šou-biz nomrnklaturi zbilja zauzimaju rang nekadašnjih gladijatora : njihovo je da iskrvare a pobednika će odlučiti neko sakriven u VIP-loži na vrhu centralnog dela tribina. Razlika u odnosu na Antiku je u ponašanju mase koja se postepeno obučava da sedi i ne urla nekontrolisano, već da pristojno troši ponuđeni spektakl.
Svetsko prvenstvo je završeno i šokirani analitičari su konstatovali:
Orvel nas je prestigao, budućnost je već stigla! Analizama od onomad zaodenuto je najcrnje ruho.
Sada će nas analitičari podsetiti da fudbal ima socijaldemokratske korene a da se FIFA tek pretvara da je još uvek tako: navodno,svi mogu učestvovati, svi imaju iste šanse i svako može pobediti.
Neoliberalizam, koji se pobrinuo za industrijalizaciju fudbala i koji je socijaldemokratsku romantiku fudbala pretvorio u antičke ruševine, to razotkriva kao laž. Niko više ne veruje da svi imaju iste šanse.
Još jednom su bogati nasamarili siromašne. Sebi prisvojili profit, lokalni političari uzeli ušur, sirotinji ostali dugovi.
Da li je baš sasvim tako ili u socio-političkim viđenjima fenomena fudbal ima viška emocija i viška projekcija?
Pa, da se vratimo unazad, na sami početak, u drevnu Olimpiju.
Stari hroničari su mudro beležili ono što su videli oko sebe, te sada znamo da je podmićivanja je bilo još u vreme antičkih olimpiskih igara. Filip, otac Aleksandra Makedonskog, plaćao je organizatorima olimpijskih igara u Olimpiji da Makedoncima ( koje su Grci smatrali varvarima) dozvole da učestvuju. Filip je pretio, pritiskao i najčešće podmićivao, da bi došao do cilja.
Igre su izgubile izvorne principe iz vremena Sokrata, korupcija je dostigla vrhunac u vreme Filipa i potom Aleksandra Makedonskog.
Primer je kuvar Korivos, koji je 776 godine pre nove ere za pobedu u hodanju dobio jabuku. Međutim, već 600. godina, gradovi su svojim olimpijskim šampionima darovali zlato, srebro i imanja.
Još 332. godine, Atinjani su doživeli šok kada su utvrdili da je njihov petobojac Kalipos, inače olimpijski šampion, podmićivao protivnike. Šest godina kasnije, bokser Evpolios iz Tesalije, i tri njegova zemljaka, uhvaćeni su u nameštanju borbi...
U Olimpiji borci su se borili ne za titule, nego za novac i pozicije u društvu. Podmićivali su i sudije, koji su takođe učestvovali u takmičenjima i često davali titule ljudima koji u opšte nisu učestvovali!? U Olimpiji nije bilo olimpijskog duha. To je mit. Ostalo su činjenice: Sport u to vreme je bio surov, često opasan po život.
U najsurovijim disciplinama, boksu, rvanju i kasnije trkama dvokolica, u slučaju smrti rivala, pobednik je bio oslobođen krivice za ubistvo. Olimpijski pobednici o kojima su pesnici pevali ode kao o bogovima, često su bili glupi, podmitljivi i uobraženi.
Filozof Platon, optuživao ih je za nedostatak obrazovanja i nezainteresovanost za svakodnevne probleme običnih ljudi. Njegov mentor Sokrat protivio se pravilu po kome grad ili zemlja mora svog olimpijskog šampiona doživotno da izdržava i da ga hrani.
Kao što vidimo, Sokrat i Platon su bili veliki borci protiv tada nadirućeg retroliberalizma i svih njegovih pojavnih oblika.
Kako se razvijalo naše čedo fudbal u svoje mladalačko, nevino doba?
Prvi veliki skandal izbio je na videlo 1905 godine. Pravi šok je bio u tome što je u lažiranju odlučujućeg meča protiv Aston Vile učestvovao kapiten Bili Meredit, koji je u to doba, u svojoj 31. godini, bio takav idol da ga upoređuju sa zvezdama kakve su kasnije bili Metjus, Best, Maradona... Po isteku kazne korpulentni Velšanin je dao izjavu iz koje se jasno moglo zaključiti da kupoprodaja bodovima na Ostrvu „cveta“. Za ovakve slučajeve Meredit je rekao: - Klubovi nisu kažnjeni zbog kršenja propisa. Oni su kažnjeni zato što su otkriveni.
Ovo bi praktično značilo da se sa mešetarenjem počelo sa prvim udarcem po kožnoj lopti.
Bez obzira na propise prvi veliki transfer ostvaren je 1905. godine kada je Mildsbrou srušio „granicu snova“ plativši Sanderledu za Alfa Romona 1.000 funti, što je bilo tri puta više od dotadašnjeg rekorda.
Lako se da izvući zaključak po vremenskoj vertikali da ničeg novog pod kapom nebeskom nema poslednjih cirka 8000 godina, od vremena kada je prva školjka dobila svojstvo platežnog sredstva. Princip je isti, ostalo su nijanse. Taj princip je jednostavan i opšte poznat: Ko ima novac ima i sve ostalo. Što više novca, više svega ostalog. Sportskom neoliberalizmu i globalizmu je temelje udario Filip Makedonski svojim ranim radovima. Poenta je u tome da su sportske asocijacije , prigrabivši pravo kontrole i raspodele prihoda, svoju funkciju proširile daleko s onu stranu sportske granice, postavši tako političke organizacije i deo estabilišmenta gospodara sveta. Između UEFA i NATO nema nikakve razlike. Osim ako ne mislite da je NATO pošteniji. Sticajem okolnosti stekli smo o tome zavidno iskustvo;...
...ono što je, proteklih godina, evo i decenija, UEFA uradila našim fudbalskim klubovima i reprezentaciji je potpuno u funkciji NATO strategije, uz dozu sadizma koja je pilotima što su poletali iz Avijana nepojamna.
Zato je romantična nada nepopravljivog homo-ludensa, tj deteta u nama, da će igra biti spašena u Africi, grubo zgažena od homo-gladijatora.
Kad je, odlukom FIFA, sudija koji je razbijenu bandu zvanu reprezentacija Francuske, rukom ugurao u završno takmičenje, delegiran da `deli pravdu` na takmičenju koje jeste fudbalska Olimpija, valjalo je reciklirati svaku iluziju.
Stil današnjeg suđenja definisan je negde između 776-600 godine p.n.e. Pojavne oblike odredile su potrebe i okolnosti.
Trenutak konačne istine, taj tren koji sve sažima je onaj kada nabrijani holandski buldog, zašiljenim kramponima kao kakvim starovekovnim trozubcem, startuje da in vivo iščupa srce neprijatelju i baci plen kao ponudu gomili napirlitanih krunisanih glava u svečanoj loži.
Da smo mi „igrali“ kao Holandezi, bili bi oprtuženi za genocid, u težoj varijanti, ili bi utakmicu završili sa šest igrača na terenu, u blažoj varijanti. Za sledeće godine i sledeće generacije ostala bi nam tema za samooptuživanje i nepobitni dokaz našeg `balkanskog` kanibalnog fašizma.
Holandski fudbalski kasapi , čija je taktika u napadu bila bodi-pljuj-štipaj-i ujedaj, a u odbrani udri-tuci-lomi, su međutim u domovini dočekani kao najveći nacionalni heroji, frenetično pozdravljeni od pola miliona navijača egzaltiranih od/do patriotskog patosa.
Možemo konstatovati da je takav doček oličenje hipokrizije „Zapadne civilizacije“ . Oni, „zapadnjaci“, ` umiru od finoće` dok im finoća ne zasmeta u ostvarenju interesa. Posle bez ikakve griže savesti gaze preko leševa.
Oni se, zapravo, ponašaju prirodno. U ostalom, nije njihova krivica što su Sokrat i Platon, nesumljivo neuporedivo mudriji od svih nas trenutno bivstvujućih, lako izgubili bitku protiv retroliberalizma.
Drago mi je da Vas podsećam na nekoga vama poznatog. Ko god da je taj, očigledno je da slično razmišljamo.
U fudbal (timove, transfere) se ne razumem, što me ne sprečava da komentarišem sociološki aspekt tog "sporta". Rekoh na početku da precizno razdvajam REKREACIJU od profesionalizma, g.Ivkoviću.
Ovde neki komentatori odoše još i dalje, te svedoše nesvesno sami tu "igru" u ono što je komentatorka i izrekla. To su oni koji skaču do neba u kladionici. Ne mogu da im zamerim, kocka je najgori porok.
Eto, ne setih se odmah i tog aspekta "sporta" - kocke! Da nije kladionica (kao u Grčkoj), fudbalom u Srbiji bi se uglavnom bavila kriminalistička policija.
Pikanje fudbala na livadi od strane musavih klinaca je svetlosnu godinu od "sporta". O tome je autorka i pisala, na neki način. To je loša asocijacija u odbrani ovog planetarnog ultrabizisa.
Ozbiljni, matori komentatori joj se (autorki) isprijavljivaše ovde kao na nekakvoj blagajni ili šalteru. Izazvani smo, ko nam je kriv što jedno suptilno žensko očas isprovocira gomilu fudbalskih mahera.
Ko prati fudbal jasno mu je da su na SP u Južnoafričkoj Republici igru pojeli gubari.
Ako govorimo o "neoliberalističkoj hidri" koja guta svet, onda bi se ista `matrica` mogla primeniti na bilo koju drugu oblast života; farmaceutsku industriju ili korpus atomske energije, na primer. Samo, ja se u tim domenima ne bih lako `hvatao pera`, mada sam čuo da postoje lekovi i atomske centrale...
...I tako je Adam iz Lige šampiona ispao u Podsavez...
I, nikako da se razjasnimo: verovatno naš prvi i sigurno najžešći protivnik sadašnjeg profesionalizma u sportu je Duci Simonović. Njegove kritike se teško mogu osporiti. Međutim, kada se postavi pitanje šta je alternativa, onda, prateći Ducijevu filozofiju, dolazimo do pol-potovskih sletova i sindikalnih uranaka.
Isti je slučaj sa rekreacijom: rekreativna igra će jednim svojim delom mutirati u rekreativno takmičenje, takmičenja će nametnuti trening i selekciju, te publiku i rivalitet, i dalje sve opet znamo kuda bi išlo.
Totalna rekreacija je klasična utopija.
Rešenje je u razdvajanju profesionalnog sporta od bazičnog sporta, a jednog i drugog od fizičkog vaspitanja. Da znate kakvo je fizičko-zdravstveno stanje naše dece i omladine, razumeli bi o čemu pišem. No to je, molićemo, već van teme i dosadno je. Zato ćemo se fudbalom baviti u najboljem maniru "paparaco potere". To se više čita.
U vašem slučaju desilo se upravo suprotno, pošto iza Fukoa krijete nedostatak znanja o temi.
U jednom delu kažete, trijumfalno, da je prenos meča od strane medija konstruisan za nas a ne prenet, kako mi pogrešno mislimo.
Pitaću vas samo jedno: A koja to tema koja se prenosi medijima ili bilo kako ne predstavlja lični konstrukt autora? Evo, posmatrajmo taj problem u domenu konstruktivizma, istog onog koji vam je pomogao u nekim prethodnim zaključcima?
Jedini zaključak iz analize vašeg diskursa, je prećutna teza da da iza aranžiranja prenosa stoje neke mračne sile i tajna društva?
Način na koji pišete o stadionima govori da verovatno ni na jedan nista nikada kročili, već ste sve to gledali preko televizije?
One konstruisane?
Stoga, moj zaključak je da je ovde po sredi propagandni tekst, a ne prava sociološka analiza.
I još jedno pitanje za autora: A šta ćemo sa košarkom, odbojkom, rukometom?
Je li su oni okej, ili i to da ne gledamo?