Kumanovski sporazum jeste sporazum jer su ga 9. juna 1999. potpisale jugoslovenska strana i predstavnik međunarodne zajednice (KFOR-a).
Izgleda da gore navedeno ne važi i za "poslednji slobodan medij"-tako je doslovno govorio direktor istog A.T. u tadašnjem NIN-u br. 3010, septembra 2008 odn. za "javni servis evropske Srbije".
Naime, u najavnoj špici uopšte nije bio najavljen pomenuti događaj, dok smo pored ostalog mogli i saznati kako je neki vatrogasac prona[ao nov;anik s 13.00 evrića-što bi rekao Šojić. Zamisli!
A u emisiji Oko,pre toga, mogli smo od čuvenog ekperta M.Đ. saznati kako on nije astrolog. Izgleda da je već zaboravio na predizborna i sl. obećanja o 1.000 evrića?!
Preporuke:
0
0
2
sreda, 09 jun 2010 20:54
Svetislav Kostić
U pitanju su jasna činjenična stanja koja se mogu opisati u nekoliko reči i tvrditi s ponosom i uzdignute glave, da Srpska vojska 1999 godine, ne samo da nije bila poražena, nego je s obzirom na 60-stostruko jaćeg neprijatelja, odnela jednu veličanstvenu pobjedu. I to u jednoj mjeri koliko na terenu toliko i psihološko moralnu pobedu, da se jedna do tada neviđena vojna sila našla prinuđena da sa srpskim protivnikom kojeg nije bilo moguće poraziti na samom terenu, a da protivnik ne reskira da bude potućen do nogu od srpskih odlučnih branilaca, NATO bio prisiljen da sa Beogradom kojeg u Rambujeu tek što za diplomatskim stolom potcjenivali. sklopie sporazum, nepropustljiv za bilo kakve trikove ili interpretacije koje nisu u duhu u Kumanovu postignutog sporazuma. Taj Sporazum i neprikosnovenu Rezoluciju SB UN bilo je moguće zaobići samo jednim državnim prevratom pomoću unutrašnjih faktora uz snažnu podršku od istih onih spoljnih sila koje nisu uspele da zemlju vojnim putem bace na koljena. U međuvremenu taj proces postignut je u bitnim crtama, ali ne i okončan. A tome nije kumovao Slobodan Milošecić koji sa svojim srpskim političkim i vojnim kolegama uspjeo da nametne jedan Sporazum kojim je istovremeno demonstrirao arogantnom Zapadu i njegovom NATO-u, granice njeihove moći. I jer to zapadnjačko naduvano političko i vojno kriminalno udruženje iz dazastera u Srbiji nije nikakvvu lekciju naučilo, danas su nepovratno zaglibljeni u avganistanskoj kaljuži.
Preporuke:
0
0
3
četvrtak, 10 jun 2010 05:56
Drago Sten
Da, da.A oni tamo uz tekst Vukadinovića sve to smatraju porazom.I čini se da iz vojske potiču.Nije veličanstvena ali neka pobeda u odnosu na Rambuje jeste.No taj rat sa namerama da nas unište - nije završem.On traje i trtajaće.I mi konja za trku nemamo.Ovo što nas presdtsavlja je parada i šarada.Ono što mislimo u ovim komentarima nas zbunjuje i čini rasutim.Ili ćemo imati stav, jedan jedini i ne odstupati od njega ili će nas jedne po jedne zobati kako stignu i kad stignu.Iz ove nesreće se mora tražiti izlaz vanrednim sredstvima i idejama.Za sada ih ne vidim.
Preporuke:
0
0
4
četvrtak, 10 jun 2010 07:08
bez reci
Sve je to lepo ali ono sto me zanima je:
Sada su nam kasarne prazne i rasprodaju se pre zato da bi potpuno nestale nego da bi se dobila pravicna naknada, imamo vojnika samo da ne zaboravimo kako vojska izgleda, vise nam je aviona palo od bombardovanja do danas nego sto ih je oborila avijacija NATO i vise je naoruzanja po otpadima nego po kasarnama.
Da li je i to delo NATO?
To smo mi i za to ne smemo da krivimo druge.
Preporuke:
0
0
5
četvrtak, 10 jun 2010 08:18
@@
Ako danas , nakon svega , neko kaže da se istorija ne ponavlja onda sa njim definitivno nešto nije u redu .Treba se spremiti za nastavak reprize ali u našoj režiji.
Preporuke:
0
0
6
četvrtak, 10 jun 2010 08:18
@@
Što se rezolucije 1244 tiče zaista mi nije jasno kako je to uspelo da "prođe",jedino logično što mi na pamet pada je, da je "njima" prekid dejstava bio potrebniji.
Preporuke:
0
0
7
četvrtak, 10 jun 2010 09:33
Dejan P.
Bas zato sto nisu uspeli u potpunosti da poraze srpsku vojsku,ondasnji vojni vrh se sada nalazi u Hagu.To im je zahvalnica za ono sto su uradili za ovu zemlju.Nisu na vreme shvatili da je izdaja nacionalnih interesa mnogo isplativija.
Preporuke:
0
0
8
četvrtak, 10 jun 2010 10:27
bojan
da li je iko nasao ili naisao naneki sporazum koji su amerikanci potpisali i zatim taj isti ISPOSTOVALI?ja mislim da takvog sporazuma NEMA sto govori o ljudskosti i moralnosti takvog potpisivaca.
Preporuke:
0
0
9
četvrtak, 10 jun 2010 14:24
Goran Jevtović
Alal vra gospodine Jovanoviću za inzvaredan činjenični tekst i časno podsećanje!
Ubismo se nas nekoliko mesecima na ovom sajtu tumačeći vrednosti i domete Kumanovsnjkog sporazuma i Rezolucije 1244, ali je malo vajde od svega toga bilo.
Ovako, vrlo lepo i "sočno" utuvili ste u glavu, nadam se i najnevernijima (kao i zlonamernima), da politika Srbije iz tog perioda nije bila baš mačji kašalj. Nije bila savršena, ali bila je ponosna i patriotska.
A o vojsci i pružanju otpora NATO-u neću da davim ponovo čitaoce. Tvrdim odgovorno (kao da sam i u ovom trenutku na Isturenom komandom mestu Pr.Korpusa u Đakovici), a Vi ste tada svakako bili informisani, već u maju 99-te 3.Armija i Pr.korpus bili su spremni za strategijski protvudar na Albaniju (zbog aktivnog učešća njene armije, baza terorista, kao i ogromnih snaga i instalacija NATO) i to do linije: Tropoja-Kuks-Elbasan, u prvoj etapi. Dokle bi se zaustavili, neznam, ali znam da bi nanjs zapamtili za vejeki vjekova!
Slava poginulim herojima i hvala svima onima koji su se borili za Svetu srpsku zemlju, a preživeli. Hvala našim komandantima, još uvek živim herojima, generalima Pavković, Lazareviću, Lukiću, Ojdaniću. Veličinama kojima su i dušmani odali veliko priznanje za znanje, moć, junaštvo i patriotizam!
Istim onima koje je evropeisana Srbija isporučila Hagu, ostavila ih tamo da trunu, a mi ih polako zaboravljamo. Kao pravi, moderni Srbi uostalom.
Preporuke:
0
0
10
četvrtak, 10 jun 2010 14:30
K.C.
Rezolucija SB UN 1244 predstavlja dokumenat od izuzetnog, trajnog značaja za Srbiju.
Pa izgleda da isto mišnjenje nije "javni servis evropske Srbije"!
Evo i najavne špice Dnevnika, dana 09.06.2010 tj. na godišnjicu K.S.:
OK, što bi rekli Amerikanci, po onome što smo učili u školi, i ovome što čitamo od Ž. Jovanovića, radi se kao i 1914. o klasičnom ultimatumu – ili kapitulacija bez opaljenog metka (i okupacija) ili rat.
Milošević je izabrao rat i tu nema ništa sporno. Svaki častan čovek u Srbiji tih dana, sa minimumom nacionalne i državne odgovornosti, bi izabrao na isti način. Ali u čemu se sastoji razlika između S. Miloševića i kralja Aleksandra (u to vreme regenta ili starog kralja Petra, svejedno)? Gde je razlika između Ojdanića ili Mišića, na primer?
Pa u tome što su Karađorđevići vodili računa o opstanku i spasu države, dok je S.M. u oprobanom maniru komunističkog aparatčika imao na umu samo kratkotrajnu taktičku dobit, prvenstveno svoju, a o strateškim interesima Srbije nije ni razmišljao. Važnije mu je bilo da sačuva svoju fotelju i imidž „pobednika“ u ratu sa NATO, nego da sagleda kakve sve posledice proizilaze iz potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Karađorđevići, pak, su imali na umu da Kralj, Vlada i Vojska, pa makar i u izgnanstvu, predstavljaju simbole države (makar se u to vreme tako na to gledalo). Ishod svetskog rata, u šta se pretvorio sukob Srbije i Austrougarske, je mogao da bude samo povoljan po Srbije, samo ako postoji dovoljna količina strpljenja i spremnosti na trpljenje. Milošević očigledno nije imao taj osećaj, i zato će i zauzeti tragično mesto u istoriji srpskog naroda.
A da je bio samo malo strpljiviji! Ratni entuzijazam na Zapadu je već uveliko slabio, a kopnena intervencija kojom se toliko pretilo je po svoj prilici bila samo pretnja na papiru. Pa i da je došlo do intervencije, već posle prvih desetina ili stotina poginulih ili zarobljenih NATO vojnika (da ne govorimo o hiljadama), celokupna javnost u njihovim zemljama bi se digla na noge. Ne zato što vole Srbe ili Srbiju, ili im je odjednom stalo do morala i pravde, već zato što ne žele da „njihovi momci“ ginu zbog tamo nekih Albanaca. Koje, pritom, predvode preprodavci droge i osumnjičeni kriminalci.
Preporuke:
0
0
12
četvrtak, 10 jun 2010 15:49
Vladan Nenadić, drugi deo
Da li je na strani Srba tih dana bilo spremnosti da ginu za svoju zemlju? Teško je to reći 11 godina kasnije, ali ima li građanina Srbije sa mrvicom nacionalnog ili državnog samopoštovanja koji ne bi bio spreman na bilo kakve napore, u situaciji kada je njegova zemlja napadnuta? Šta je to što ste spremni da učinite za svoj narod i svoju državu?
Javljao sam se već više puta na ovim stranicama sa komentarima na slične teme, ali bez obzira na to, ponoviću još jednom. Šta je to što bi svaki pojedinac, svako od nas, branio po svaku cenu bez obzira na posledice i ko god da mu je protivnik? Verovatno, porodica, deca, kuća, imovina itd. Pa ima li država pravo na tako nešto? Ima li država nekakve svetinje te vrste, i ima li ona pravo da ih brani po svaku cenu? Bez obzira na sve?
Po mom mišljenju ima, i sve one ljudske zajednice (da ne kažem države) koje su u tom pogledu postigle visok stepen saglasnosti, uspešno su se oduprle agresoru, koliko god da su njihove snage bile nesrazmerne.
Preporuke:
0
0
13
četvrtak, 10 jun 2010 17:13
Drago Sten
Okupio nas je i nekako osokolio tekst moga zemljaka, gospodina Jovanovića.Naravno, slažem se sa svima koji vele da je on gvozdenim činjenicama pokazao pravo lice tog sveta i obrise poraza u Kumanovu .Ako ne poraza onda odstupanja od Rambujea.Zar je to malo.Kapitulacija ili priznanje da se bombardovanjem nije uspelo.Uspeće možda sada ali onda nisu.Bravo Jovanoviću.A ono da oni nisu imali municije meni liči na srpsku ogovaračku klonu u kojoj sve što učiniš treba obezvrediti.Žao mi je što moram da se ne složim ali ne želim , kako se ovde često čini, po modelu naših političkih stranačkih raspri, da se s čovekom koji je to tvrdio svađam.Možda je on odista uveren da je tako bilo.Ali ...
Preporuke:
0
0
14
četvrtak, 10 jun 2010 18:05
Svetislav Kostić
Da podsjetim! bombardovanje centra Beograda 1999. je označilo početak rata, ne samo protiv vojnih snaga Srbije, nego direktno protiv srpskog naroda.
Slijedilo je bombardovanje fabrika, rafinerija nafte, mostova, čak i bolnica i škola u udaljenim selima. Onda je došlo do bombardovanja putničkog voza.
Gađani su releji TV stanica, jer je NATO išao na to da eliminiše mogučnost svog vlastitog stanovništva da vidi učinak svoje politike na srpskom civilnom stanovništvu.
Neprestani napadi na rezervoare nafte i rafinerije van većih gradova kao što su Beograd i Niš, stvaraju ekološku katastrofu. Nuklearni stručnjaci upozoravaju da upotreba projektila sa razrijeđenim uranijumom, koji širi radioaktivnu prašinu udarom, prijeti zdravstvenom krizom koja bi mogla trajati generacijama.
Zračna armada je porasla sa 400 na 1.000 aviona, i na desetine hiljada dodatnih trupa, uglavnom američkih, su poslate u područje. Takva je situacija bila samo poslije prvog mjeseca bombardovanja.
Sve indikacije su upućivale na to da je dotadašnji nivo uništenja samo uvod onoga što je, kako se zna, usledilo. Takva mjera, uprkos poricanja od strane SAD i NATO političara, mogla je biti smišljena samo u cilju srozavanja stanovništva u jedno polu-varvarsko stanje.
Preporuke:
0
0
15
četvrtak, 10 jun 2010 18:43
Svetislav Kostić
I da se ne potisne u zaborav! Nakon sto su oružane snage Srbije za svega nekoliko dana slomile otpor OVK, Vašington donosi odluku da se pozove 33.000 rezervista. Iz doga se vidilo da je to bio samo prvi korak ka pripremanju kopnenog rata. U isto vrijeme Vašington je tražio da se uklone doslovno sva ograničenja kampanji bombardovanja.
Naslovna strana Njujork tajmsa je donijela članak sa naslovom--"NATO kaže da se orijentiše na imovinu srpske elite". Međutim, otkrilo se da Njujork tajms pod takvim imovinama podrazumijeva čitavu ekonomiju Srbije Isti članak je iznio zloslutno predskazivanje stepena ljudskog i materijalnog uništenja koje se pripremalo.
Vrijedno je da se taj cijeli dio citira: "Napadanje ovih ciljeva će donijeti mnogo više civilnih žrtava, demoralisati ljude jer prouzrokovaće ozbiljne smetnje i prekid normalnog svakodnevnog života običnog srpskog stanovništva“. Takvi napadi opovrgavaju NATO-vo obrazloženje za bombardovanje: da oslabe samo vojne i policijske snage „na Kosovu“ i da to, navodno, nije bio rat protiv srpskog naroda.
Citirani redovi Njujork tajmsa jasno su pokazivali da je poslije samo mjesec dana, rat dostigao stepen jedne smišljene kampanje terora i smrti protiv civilnog stanovništva u Srbiji.
Te kada se to sve zna, i još mnogo više od toga uzme u obzir, napr. da se beogradskoj i drugoj urbanoj gospodi od uticaja na društveni i politički život zemlje, jednom reči - popelo na glavu danonočno čamiti u podrumima, na Miloševića je vršen konstantan pritisak i sa tih strana, da se na prve znake spremnosti NATO-a za kompromisnim rješenjima signališe popustljivost.
A da se ne govori o zajedničkom proglasu Đinđića i Mila Đukanovića NATO-u 9. juna 1999. u kojem stajala jedva prikrivena poruka da se nastavi sa bombardovanjem, po devizi – što gore, to bolje.
Preporuke:
0
0
16
petak, 11 jun 2010 13:49
Miroslav Đukić
Odlični intervju sa g. Ž.Jovanovićem me je naveo da vama i svim čitaocima NSPM predložim sledeće:
Prilikom imenovanja „premijera Kosova“ Hašima Tačija, njegove „vlade“, „ministara“ i „države“, budimo mudri! Stavili mi uz njihove titule navodnike, ili skraćenicu tzv. svejedno je, priznali smo im na nekakav način svojstvo i tako teritorijalizovali problem. Setimo se, kako Zapad (SAD & društvo) od početka i dosledno zovu RSK, Republiku Srpsku, Vlade, premijere, predsednike i ministre ove naše dve države? Da li i dan-danas Radovana Karadžića zovu bivšim predsednikom Republike Srpske, ili ga zovu „liderom bosanskih Srba“ (kao da bi ikada dopao Haga, da je i trenutak želeo da bude to)? Zapadni mediji, zvaničnici, uporno govore o „hrvatskim Srbima“, „bosanskim Srbima“, ponekad i o „pobunjenim bosanskim Srbima“. S druge strane, nacionalne manjine i njihova vođstva u Srbiji se uporno teritorijalno određuju: „kosovski Albanci“, „vojvođanski Mađari“ „sandžački Muslimani/Bošnjaci i sl. Sve ovo uz naš pristanak i saradnju, na žalost.
Predlažem da, ma kako to iz prve deluje čudno, da Hašima Tačija imenujemo kao: „lidera SRPSKIH Albanaca“ (alternativno i: „SRBIJANSKIH“), ili kao: „lidera pobunjenih SRPSKIH Albanaca“. Dosledno tome, „vlada“ u Prištini bi se zvala: Vođe SRPSKIH Albanaca“, ili „rukovodstvo pobuljenih SRPSKIH Albanaca“. Dalje, postoje u Srbiji „SRPSKI Mađari“, „SRPSKI Bošnjaci“ itd. Ako počnete(mo) tako da ih zovemo, biće pprotesta, ali to lako možemo da odbranimo pozivanjem na „svijetle uzore“ – SAD i Zapad. Upamtimo, NIJE SVEJEDNO kako nekog zovemo!
Preporuke:
0
0
17
petak, 11 jun 2010 15:16
Marko, Holandija
Mislim da se drzava Srbija nije odrekla rezolucije 1244 i da vrlo dobro shvata njen znacaj. Inace, zasto bi se rezolucija 1244 nalazila u preambuli naseg ustava? Ako je ista pametno uradio Kostunica, onda je to donosenje novog ustava po kojem je Srbija drzava Srba i ostalih njenih gradjana (a ne drzava svih njenih gradjana, kao sto je Milosevic voleo da kaze) i po kojem je Kosmet sastavni deo Srbije, upravo po toj cuvenoj rezoluciji 1244.
Znam da je bilo koji ugovor postignut pretnjom ('bombardovacemo vas') ili pritiskom (faktickim bombardovanjem) nevazeci po medjunarodnom pravu, pa se pitam kakav je zapravo stutus Kumanoskog sporazuma u tom pogledu. Drugim recima, da li je SRJ potpisala Kumanovski sporazum svojom voljom?
Preporuke:
0
0
18
petak, 11 jun 2010 17:30
Svetislav Kostić
@ Za Miroslava Đukića - jedno veliko i debelo BRAVO! Imena su i stvorena da bi se pomoću njih označavali ljudi. (Nomina significandorumhominium gratia reperta sunt)
Ili: Nomina sunt konseque ntia = nazivi su posledica stvari!
Dakle; ako se Šiptari i njihova javna glasila služe imenima. nazivima i pojmovima kada je u pitanju od Srbije uzurpirana i medjunarodnim pravom priznata i "uknjižena" svojina - onda to uzurpatorima i njihovim mentorima služi cilju da ta imena, nazivi i pojmovi - stvore fakte i postanu presedan.
Medjutim, tako dugo dok se ti verbalni, pisani i u javnosti objavljivani vokabulari od pogodjene i pokradene strane ne prihvate, nego naprotiv za negiranje odgovarajućim verbalnim ili gramatičkim pravilima odbacuju - pljačkašima i njihovim pomagačima daje se jasno na znanje da riječ može samo da bude o jednom provizorijumu koji nema šanse da ikada bude i ozvanićen, tako dugo dok oštećena strana sama ne prizna javno i po mejunarodnimm normama predviđenoj proceduri. Nažalost, većina medija u Srbiji - ali ne i u Republici Srpskoj - prihvataju olako ako čak ne i namjerno na mig "Vrhovnog" komandanta najpre svoje lične "Dvorske garde", i zapovjednika svih koji u službi i navodno u "odbrani" srpske otadžbine smiju ili bi morali da nose vatreno oružje. O NVO finansiranih što iz mršavog budžeta Srbije što od Soroša i sličnih "fondacija" - da se govori.
.jpg)
Izgleda da gore navedeno ne važi i za "poslednji slobodan medij"-tako je doslovno govorio direktor istog A.T. u tadašnjem NIN-u br. 3010, septembra 2008 odn. za "javni servis evropske Srbije".
Naime, u najavnoj špici uopšte nije bio najavljen pomenuti događaj, dok smo pored ostalog mogli i saznati kako je neki vatrogasac prona[ao nov;anik s 13.00 evrića-što bi rekao Šojić. Zamisli!
A u emisiji Oko,pre toga, mogli smo od čuvenog ekperta M.Đ. saznati kako on nije astrolog. Izgleda da je već zaboravio na predizborna i sl. obećanja o 1.000 evrića?!
Sada su nam kasarne prazne i rasprodaju se pre zato da bi potpuno nestale nego da bi se dobila pravicna naknada, imamo vojnika samo da ne zaboravimo kako vojska izgleda, vise nam je aviona palo od bombardovanja do danas nego sto ih je oborila avijacija NATO i vise je naoruzanja po otpadima nego po kasarnama.
Da li je i to delo NATO?
To smo mi i za to ne smemo da krivimo druge.
Ubismo se nas nekoliko mesecima na ovom sajtu tumačeći vrednosti i domete Kumanovsnjkog sporazuma i Rezolucije 1244, ali je malo vajde od svega toga bilo.
Ovako, vrlo lepo i "sočno" utuvili ste u glavu, nadam se i najnevernijima (kao i zlonamernima), da politika Srbije iz tog perioda nije bila baš mačji kašalj. Nije bila savršena, ali bila je ponosna i patriotska.
A o vojsci i pružanju otpora NATO-u neću da davim ponovo čitaoce. Tvrdim odgovorno (kao da sam i u ovom trenutku na Isturenom komandom mestu Pr.Korpusa u Đakovici), a Vi ste tada svakako bili informisani, već u maju 99-te 3.Armija i Pr.korpus bili su spremni za strategijski protvudar na Albaniju (zbog aktivnog učešća njene armije, baza terorista, kao i ogromnih snaga i instalacija NATO) i to do linije: Tropoja-Kuks-Elbasan, u prvoj etapi. Dokle bi se zaustavili, neznam, ali znam da bi nanjs zapamtili za vejeki vjekova!
Slava poginulim herojima i hvala svima onima koji su se borili za Svetu srpsku zemlju, a preživeli. Hvala našim komandantima, još uvek živim herojima, generalima Pavković, Lazareviću, Lukiću, Ojdaniću. Veličinama kojima su i dušmani odali veliko priznanje za znanje, moć, junaštvo i patriotizam!
Istim onima koje je evropeisana Srbija isporučila Hagu, ostavila ih tamo da trunu, a mi ih polako zaboravljamo. Kao pravi, moderni Srbi uostalom.
Pa izgleda da isto mišnjenje nije "javni servis evropske Srbije"!
Evo i najavne špice Dnevnika, dana 09.06.2010 tj. na godišnjicu K.S.:
http://hotfile.com/dl/47474268/e6844c0/2-_09_06_2010_-__-_..mp4.html
Milošević je izabrao rat i tu nema ništa sporno. Svaki častan čovek u Srbiji tih dana, sa minimumom nacionalne i državne odgovornosti, bi izabrao na isti način. Ali u čemu se sastoji razlika između S. Miloševića i kralja Aleksandra (u to vreme regenta ili starog kralja Petra, svejedno)? Gde je razlika između Ojdanića ili Mišića, na primer?
Pa u tome što su Karađorđevići vodili računa o opstanku i spasu države, dok je S.M. u oprobanom maniru komunističkog aparatčika imao na umu samo kratkotrajnu taktičku dobit, prvenstveno svoju, a o strateškim interesima Srbije nije ni razmišljao. Važnije mu je bilo da sačuva svoju fotelju i imidž „pobednika“ u ratu sa NATO, nego da sagleda kakve sve posledice proizilaze iz potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Karađorđevići, pak, su imali na umu da Kralj, Vlada i Vojska, pa makar i u izgnanstvu, predstavljaju simbole države (makar se u to vreme tako na to gledalo). Ishod svetskog rata, u šta se pretvorio sukob Srbije i Austrougarske, je mogao da bude samo povoljan po Srbije, samo ako postoji dovoljna količina strpljenja i spremnosti na trpljenje. Milošević očigledno nije imao taj osećaj, i zato će i zauzeti tragično mesto u istoriji srpskog naroda.
A da je bio samo malo strpljiviji! Ratni entuzijazam na Zapadu je već uveliko slabio, a kopnena intervencija kojom se toliko pretilo je po svoj prilici bila samo pretnja na papiru. Pa i da je došlo do intervencije, već posle prvih desetina ili stotina poginulih ili zarobljenih NATO vojnika (da ne govorimo o hiljadama), celokupna javnost u njihovim zemljama bi se digla na noge. Ne zato što vole Srbe ili Srbiju, ili im je odjednom stalo do morala i pravde, već zato što ne žele da „njihovi momci“ ginu zbog tamo nekih Albanaca. Koje, pritom, predvode preprodavci droge i osumnjičeni kriminalci.
Javljao sam se već više puta na ovim stranicama sa komentarima na slične teme, ali bez obzira na to, ponoviću još jednom. Šta je to što bi svaki pojedinac, svako od nas, branio po svaku cenu bez obzira na posledice i ko god da mu je protivnik? Verovatno, porodica, deca, kuća, imovina itd. Pa ima li država pravo na tako nešto? Ima li država nekakve svetinje te vrste, i ima li ona pravo da ih brani po svaku cenu? Bez obzira na sve?
Po mom mišljenju ima, i sve one ljudske zajednice (da ne kažem države) koje su u tom pogledu postigle visok stepen saglasnosti, uspešno su se oduprle agresoru, koliko god da su njihove snage bile nesrazmerne.
Slijedilo je bombardovanje fabrika, rafinerija nafte, mostova, čak i bolnica i škola u udaljenim selima. Onda je došlo do bombardovanja putničkog voza.
Gađani su releji TV stanica, jer je NATO išao na to da eliminiše mogučnost svog vlastitog stanovništva da vidi učinak svoje politike na srpskom civilnom stanovništvu.
Neprestani napadi na rezervoare nafte i rafinerije van većih gradova kao što su Beograd i Niš, stvaraju ekološku katastrofu. Nuklearni stručnjaci upozoravaju da upotreba projektila sa razrijeđenim uranijumom, koji širi radioaktivnu prašinu udarom, prijeti zdravstvenom krizom koja bi mogla trajati generacijama.
Zračna armada je porasla sa 400 na 1.000 aviona, i na desetine hiljada dodatnih trupa, uglavnom američkih, su poslate u područje. Takva je situacija bila samo poslije prvog mjeseca bombardovanja.
Sve indikacije su upućivale na to da je dotadašnji nivo uništenja samo uvod onoga što je, kako se zna, usledilo. Takva mjera, uprkos poricanja od strane SAD i NATO političara, mogla je biti smišljena samo u cilju srozavanja stanovništva u jedno polu-varvarsko stanje.
Naslovna strana Njujork tajmsa je donijela članak sa naslovom--"NATO kaže da se orijentiše na imovinu srpske elite". Međutim, otkrilo se da Njujork tajms pod takvim imovinama podrazumijeva čitavu ekonomiju Srbije Isti članak je iznio zloslutno predskazivanje stepena ljudskog i materijalnog uništenja koje se pripremalo.
Vrijedno je da se taj cijeli dio citira: "Napadanje ovih ciljeva će donijeti mnogo više civilnih žrtava, demoralisati ljude jer prouzrokovaće ozbiljne smetnje i prekid normalnog svakodnevnog života običnog srpskog stanovništva“. Takvi napadi opovrgavaju NATO-vo obrazloženje za bombardovanje: da oslabe samo vojne i policijske snage „na Kosovu“ i da to, navodno, nije bio rat protiv srpskog naroda.
Citirani redovi Njujork tajmsa jasno su pokazivali da je poslije samo mjesec dana, rat dostigao stepen jedne smišljene kampanje terora i smrti protiv civilnog stanovništva u Srbiji.
Te kada se to sve zna, i još mnogo više od toga uzme u obzir, napr. da se beogradskoj i drugoj urbanoj gospodi od uticaja na društveni i politički život zemlje, jednom reči - popelo na glavu danonočno čamiti u podrumima, na Miloševića je vršen konstantan pritisak i sa tih strana, da se na prve znake spremnosti NATO-a za kompromisnim rješenjima signališe popustljivost.
A da se ne govori o zajedničkom proglasu Đinđića i Mila Đukanovića NATO-u 9. juna 1999. u kojem stajala jedva prikrivena poruka da se nastavi sa bombardovanjem, po devizi – što gore, to bolje.
Prilikom imenovanja „premijera Kosova“ Hašima Tačija, njegove „vlade“, „ministara“ i „države“, budimo mudri! Stavili mi uz njihove titule navodnike, ili skraćenicu tzv. svejedno je, priznali smo im na nekakav način svojstvo i tako teritorijalizovali problem. Setimo se, kako Zapad (SAD & društvo) od početka i dosledno zovu RSK, Republiku Srpsku, Vlade, premijere, predsednike i ministre ove naše dve države? Da li i dan-danas Radovana Karadžića zovu bivšim predsednikom Republike Srpske, ili ga zovu „liderom bosanskih Srba“ (kao da bi ikada dopao Haga, da je i trenutak želeo da bude to)? Zapadni mediji, zvaničnici, uporno govore o „hrvatskim Srbima“, „bosanskim Srbima“, ponekad i o „pobunjenim bosanskim Srbima“. S druge strane, nacionalne manjine i njihova vođstva u Srbiji se uporno teritorijalno određuju: „kosovski Albanci“, „vojvođanski Mađari“ „sandžački Muslimani/Bošnjaci i sl. Sve ovo uz naš pristanak i saradnju, na žalost.
Predlažem da, ma kako to iz prve deluje čudno, da Hašima Tačija imenujemo kao: „lidera SRPSKIH Albanaca“ (alternativno i: „SRBIJANSKIH“), ili kao: „lidera pobunjenih SRPSKIH Albanaca“. Dosledno tome, „vlada“ u Prištini bi se zvala: Vođe SRPSKIH Albanaca“, ili „rukovodstvo pobuljenih SRPSKIH Albanaca“. Dalje, postoje u Srbiji „SRPSKI Mađari“, „SRPSKI Bošnjaci“ itd. Ako počnete(mo) tako da ih zovemo, biće pprotesta, ali to lako možemo da odbranimo pozivanjem na „svijetle uzore“ – SAD i Zapad. Upamtimo, NIJE SVEJEDNO kako nekog zovemo!
Znam da je bilo koji ugovor postignut pretnjom ('bombardovacemo vas') ili pritiskom (faktickim bombardovanjem) nevazeci po medjunarodnom pravu, pa se pitam kakav je zapravo stutus Kumanoskog sporazuma u tom pogledu. Drugim recima, da li je SRJ potpisala Kumanovski sporazum svojom voljom?
Ili: Nomina sunt konseque ntia = nazivi su posledica stvari!
Dakle; ako se Šiptari i njihova javna glasila služe imenima. nazivima i pojmovima kada je u pitanju od Srbije uzurpirana i medjunarodnim pravom priznata i "uknjižena" svojina - onda to uzurpatorima i njihovim mentorima služi cilju da ta imena, nazivi i pojmovi - stvore fakte i postanu presedan.
Medjutim, tako dugo dok se ti verbalni, pisani i u javnosti objavljivani vokabulari od pogodjene i pokradene strane ne prihvate, nego naprotiv za negiranje odgovarajućim verbalnim ili gramatičkim pravilima odbacuju - pljačkašima i njihovim pomagačima daje se jasno na znanje da riječ može samo da bude o jednom provizorijumu koji nema šanse da ikada bude i ozvanićen, tako dugo dok oštećena strana sama ne prizna javno i po mejunarodnimm normama predviđenoj proceduri. Nažalost, većina medija u Srbiji - ali ne i u Republici Srpskoj - prihvataju olako ako čak ne i namjerno na mig "Vrhovnog" komandanta najpre svoje lične "Dvorske garde", i zapovjednika svih koji u službi i navodno u "odbrani" srpske otadžbine smiju ili bi morali da nose vatreno oružje. O NVO finansiranih što iz mršavog budžeta Srbije što od Soroša i sličnih "fondacija" - da se govori.