Nesto sigurno postoji izvan okvira savremenog sveta n-tog Vavilona...Sto je to, tko je to, je pitalica iz jedne stare serije TV Zagreb. Iako sam, obicavam da kazem, samo obicni,glupi novinar, ohrabrujuce je da u Kuestinom tekstu nailazim na zapazanja koja ne odudaraju mnogo od licnog dozivljaja vremena u kojem zivimo.

@Aleksandar

Pa zar imaginacija (zamišljanje) nije nadgradnja razuma? Da biste bili u stanju nešto zamisliti, zar nije potrebno pre svega imati osnovnu predstavu o onome o čemu mislite?

@Sokenekos

Ako je ono sto vas zanima "osnovna predstava o onome o cemu mislite" to se sasvim sigurno ne postize imaginacijom. Sam vas termin "predstava" upucuje na prethodno posedovanje onog osnovnog nasta biste da "nadogradjujete" zamisljanjem ili imaginacijom. Ali, autora zanima ono sto je "najkvalitetnije" u ljudskom bicu. Moc imaginacije ne moze da se poredi po znacaju i bitnosti sa razumom koji poseduje moci rasudjivanja, odnosno moc konstruisanja i vrednovanja tri vrste zakljucivanja za koje su ljdska bica sposobna: deduktivno, induktivno I abduktivno (izvodjenje do na najbolje objasnjenje) zakljucivanje.

@Inspiracija

Nije mnogo bolje ni izvan Srbije, nažalost.

@Aleksa

Hvala na ispravci. Možda sam trebao upotrebiti "znanje" umesto "predstava."

@Aleksandar

Možda se nisam najbolje izrazio. Ja shvatam razum osnovom imaginacije koji se podrazumeva, a imaginaciju shvatam kao uzvišenu moć korištenja tog razuma u svrhu stvaranja nećega novog iako abstraktnog koje se može materijalizovati ili ne. Tj., jedno ne isključuje drugo, te mislim da je autor tako dao prednost imaginaciji. U svakom slučaju svestaan sam mog moguće pogrešnog tumaćenja ove zanimljive teme, i zanima me vaša definicija imaginacije. Zbog toga i moja prvobitna reakcija koja može rezultirati učenjem nečeg novog. Hvala unapred! I još da pomenem da sam se oduševio Edwardom Saidom i njegovom "Kulturom i Imperijom" i nezabilaznim štivom: "Orijentalizam."

A у другом прилогу, цитат из "Опсаде цркве светог Спаса" мог краљевчанина Горана Петровића:
ДЕВЕТНАЕСТИ ДАН

I
Непотпуна прича
за непотпуном причом,
све дубље непрегледним лавиринтом

Богдан је трагао. Одиста, зазидар Видосав није претеривао, правих прозора готово да није било. Оквир и садржај сваког од њих-одступао је од прислоњеног виска макар мало. У новоградњама, мимоилажење од стварног до виђеног било је толико, да су се кроз то међудоба могле улудо провући десетине година, каткад и укупан просечан живот. (У овим процепима и птица дупеглавка знала да свије гнездо, птица чувена по томе што једнако може да постоји у два различита времена, а да заправо никада ни сама не дозна, чиме је где окренута.) Прозори у старијим зградама били су небројено пута измештани, зазиђивани, распоређивани, па опет преправљани, све под изговором "обнове", чак и уз оригиналне планове није било могуће утврдити њихов приближан изглед. Осим тога, није ствар у томе да је некад било мање неистине, већ у томе да је истина мање вешто прикривана.
Богдан је, међутим, и даље упорно истраживао. Много је опасности које вребају тражитеља. Поготово у ратно време. Нико не воли да му провирујеш кроз прозор, још мање да му указујеш на разлику између умишљеног и тачног. С друге стране, власт без изузетка почива на изобилном видику, али је само местимице, тек ту и тек тамо, понешто стварно стварно. Када би свако, макар иоле разлагао виђено, ничија владавина не би потрајала задуго. Ваљда се толико зазире од виска, те старе справе, једноставно сачињене од нечега потежег о кудељаном канапчићу. (Законици неких обазривијих држава, под претњом најстроже казне, ограничавају дужину канапа на управо онолико колико у просеку има од носа до кажипрста испружене руке.)
Опет, већина људи није била спремна да посумња у сопствени вид, у оно што им се заредом, десетинама годишњих доба, свакодневно дешавало. Само су ретки примећивали сићушне нелогичности...