Da nam živi socijalističko samoupravljanje!

Od ovoga nema nista. Demokratizacija je nemoguca jer je na zapadu demokratija dostigla ''maksimum''. Dalje se ne moze ici. I nije problem u tome sto je citava jedna regulativa ladno zaobidjena da bi doslo do ove krize. Problem je u tome sto velika vecina gradjana Amerike i ostalih zapadnih zemalja religiozno veruju korporacijama i vladajucim strukturama. Uostalom, demokratija se na zapadu merila i meri sa kolicinom bogatstva i moci. Zapadna civilizacija je prihvatila takav sistem vrednosti jos davno. On je takav bio i u samoj antickoj Grckoj gde ste u demokratki uredjenoj Ateni imali robove. Samoupravni socijalizam je bio sarena laza koji je omogucio stvaranje birokratske elite u vidu burzoazije socijalistickog drustvenog poretka. Problem nije u strukturama nego u ljudima. Vi mozete imati izvanredne strukture, uskladjene sa najvisim demokratskim standardima. Ako nisu postovane od strane elite te strukture su samo njihovo oruzje u namicanju bogatstva. Dosta pesimisticki izgleda, ali o nekakvoj pravednoj preraspodeli bogatstva kao mogucem resenju ovog ili slicnih stanja nema govora. Sustinsko pitanje je priroda coveka i njegove svesti. Samo evolucijom ljudske svesti stvari se mogu menjati na bolje za sve nas. Skolstvo i obrazovanje su primarni elementi u dostizanju jednog pravednog poretka. Do tada mi cemo da se bavimo Bolonjom i standardima koje su nam nametnule korporacije kako bi poboljsali kvalitet zivota koji se i dalje meri samo u materijalnom.

Postoji i marksističko objašnjenje krize koje je vrlo koncizno izložio poznati antiglobalista, profesor Valden Belo, u referatu podnetom na skupu u Berlinu početkom ove godine (Walden Belo „Capitalism’s crisis and our response“, Conference on the Global Crisis, Die Linke Party und Rosa Luxemburg Foundation, Berlin, March 20-21, 2009.) Najkraće rečeno, za marksiste kriza predstavlja intenziviranje osnovne protivrečnosti globalnog kapitalizma – krize hiperprodukcije.

To što je Marks nazavao kriza hiperprodukcije ili prekomerne proizvodnje, ne treba da se otkriva čitajući Marksov "Kapital", nego da se sagledava sa obrnute strane, da je to ustvari kriza nedovoljne potrošnje. Povećana proizodnja i neprodata roba, koja nastaje zbog nedovoljne potrošnje, kupuju se nekreditnim novcem. Umesto da proučite nekoliko stranica koje će vas uvesti u nužnost nekreditnog novca i razrešenje svih problema, Vi apelujete da čtane nekoliko hiljada stranica "Kapitala" koje Vas uče da radnci treba da se bore protiv kapitalista. Radnici su to učinili. Digli su nepotrebno Oktobarsku revoluciju koja je usmrtila 40 miliona Rusa i Titovu revoluciju u Jugoslaviji koja je kriva za smrt 2 miliona Srba. Nekreditni novac deli se na potrošački višak, odnosno dobit potrošača (kupaca) i profit proizvođača (prodavaca odnosno kapitalista). Nekreditni novac ujedinjuje kapitaliste i radnike u borbi za nekreditni novac, koji im oboma donosi poklon, koji dolazi umesto poreza, kredita i kamata, zbog kojih smo svi nepotrebno siromašni. Nešto dobijaju stvaraoci novca putem kredita, ali najveći deo društvenog bogatstva, definitivno propada, zbog pogrešne ekonomske nauke, kako ja kažem, ili, zbog namernog zločina bankara, kako kaže Mladen Banjac. I ako su Rokfeleri i Rotšildi namerno smislili taj zločinački bankarski sistem, ekonomska nauka ne može se opravdati zato što daje neku naučnu podršku tom sistemu. Sada je tome došao kraj.

Najbolji doprinos koji Srbija može da pruži rešavanju svetske ekonomske krize je da lansira impuls svoje čiste ekonomije...Nisam ekonomista, ali svakako znam (kao vlasnik firme koja je to već uradila) da nisu potrebne "svetske institucije" da najpre objave reformu u smislu nekreditnog novca, da bi već zarađeni nekreditni profit (novac, vlasništvo) bio prepoznat kao baza koje se izgleda samo Srbija tako surovo odriče...
Srećom, uvek postoje gospodari pa se eto onako kolonijalno srpski nadam dobrom outcome-u...Dok revizorske broje od minus beskonačnost do plus ništa, "baza u Kopenhagenu" izgleda kroji interes sveta, čak i onda kada ga lokalno neko nije svestan...
Strećom, uvek postoje komentatori kao Nenadović, Turajlić kojima su širom otvorene oči...Hvala obojici na lekcijama...
Sve najbolje...

Ako pisete o krizi u Americi korisno je proveriti i navesti vise izvora i vise analiza.
Nase samoupravljanje je bilo model koji nije bio postepeno uvodjen niti menjan i testiran kako bi davao dobre rezultate na dugi rok; onda je
samoupravni sistem brzo promenjen u drzavni sto je drzavnoj vrhuski omogucilo pljacku po raspadu drzave tako su stvoreni prvi tajkuni na drzavnim parama Srbije; U Americi se razgovara o manjim proizvodnim jedinicama gde su zaposleni vlasnici akcija i imaju direktno interes za napredovanje kompanije u kojoj rade; postoje takva resenja ali su za sada mala; Za sada Amerika nema makro resenja; Problemi su i strukturne prirode jer sadasnja kombinacija industrija i grana ne moze da omoguci balansirani razvoj; dominacija finansijskih i politickih oligarhija je gurnula Ameriku u poslednju krizu preko neogranicenog i nekontrolisanog rizika na trzistima hartija od vrednosti i finansijskih derivata (jedan od uzroka). Politicke i finansijske oligarhije krizu nisu osetile naprotiv, profitirale su na sopstvenim neuspesima.Do danas nema zakonske regulative koja ce ograniciti nekontrolisani rizik, Americki Fed nema pravih mera da sanira ovu krizu; ono sto sada radi, stampa novac i vestacki drzi niske kamatne stope je kontraproduktivno.

Potrebno je možda naglasiti da pogledi profesora Volfa sigurno ne predstavljaju većinsko stanovište ekonomista u Americi, pa tako i njegovo nabrajanje uzroka krize ne mora da bude prihvaćeno kao nepobitno.
Poenta je međutim u nečem drugom, a to je da se ipak neko iz intelektualnog establišmenta usudio da ukaže na par stvari. Kao prvo da se ne radi o 'samo još jednoj cikličnoj krizi' već o krizi koja je dublja i suštinska.
Kao drugo da se ne može popraviti suštinski i lako izaći iz krize sistem u kome se privredni subjekti a i ljudi tretiraju kao objekat kocke i puki instrument kojim se upravlja u cilju maksimalizacije profita, igre u kojoj je sve dozvoljeno ako nije direktno zabranjeno.
Zato je i interesantan zaključak da neće biti suštinske promene nabolje sve dok se nešto ne promeni ne samo u odnosu prema regulativi i odgovornosti već pre svega u odnosu prema učešću onih koji i profit stvaraju na prvom mestu u odlučivanju o sopstvenoj sudbini.
Iako se ne radi o analizi trendova koji preovladavaju u razmišljanjima o svetskoj ekonomskoj krizi u Americi, ipak i ovakav pristup, koji nećete naći u glavnim medijima, daje povod za duboko razmišljanje o pameti bespogovornog imitiranja naizgled opšteprihvaćenih aksioma kapitalističke liberalne ekonomije.
Ne verujem da iko, pa ni profesor Volf, gaji bilo kakve iluzije o 'pravednoj preraspodeli bogatstva', već da se radi o ukazivanju na potrebu veće motivacije subjekata u privredi njihovim učešćem u vlasničkoj strukturi i to i u njihovom interesu a i u interesu vlasničkih struktura. Jer postojeći modeli su došli do limita koji izgleda neće moći da prevaziđu jednostavnim manjim prilagođavanjima sistema.
Da nije tako i da je maksimalizacija upravljačke moći onih koji je već imaju jedini odgovor i prihvaćeni metod i dalje bismo živeli u robovlasničkom sistemu, a svi znamo da je prirodni tok evolucije ekonomije kroz istoriju favorizovao povećanje učešća i prava onih koji stvaraju