Da počnem od najosnovnijeg. Nije "davaoc organa" kako piše u ovom tekstu, nego je "davalac" (poznato kao promena l u o). Drugo, nije "Obzirom" nego "S obzirom".
Što se suštine teksta tiče (ako tako nešto u ovom slučaju postoji), nekako iza ovog pravoslavno-orvelovsko-bodrijarovskog zamešateljstva ne vidim odgovor na jedno suštinsko pitanje: Jel se meni čini, ili će zaveštanje organa pomoći da se spasu brojni životi? Ili je to možda suviše trivijalno pitanje za autora ovog teksta?

"Ljudi su gusto posijani,ali rijetko niču."
Sad bi da nas žanje neko drugi...neko ko nas nije posejao...Svaka čast za članak!Bog nek Vas čuva!

Apsolutno je izvesno da ovakvi tekstovi, a sva je prilika da se tekstovi ovog kvaliteta ne mogu naći u glasilima ''druge Srbije'', do ludila dovode srpsku vlast. Nasuprot ovome njihovi ideolozi i spin doktori deluju kao dečije obdanište. Čini me izuzetno ponosnim činjenica da moj narod misli. Još sam ponosniji kada svojim prijateljima prevodim ovakve tekstove. Njihove reakcije čine me najsrećnijim. Hvala vam i želim vam što više NSPM-a.
Bože, kolika je Srbija!

Iako se ne slažem sa najvećim brojem ovde ponuđenih argumenata protiv zaveštanja svojih organa, ipak se slažem sa zaključkom i to zbog ovoga:



Pravo pitanje je:
da li bih ja tražio, ili čak pristao, da mi se tuđi organi ugrađuju umesto mojih obolelih?

Odgovor je ličan i svako pojedinačno mora dati odgovor na njega. Jer, ako biste tražili, ili makar pristali da se u vas ugrađuju tuđi organi, onda je jedino moralno da i vi zaveštate svoje. Već sada. Unapred. Za svaki slučaj.

E, ja ne bih.
Ako organi otkažu, moji su i nek i ja idem sa njima gde treba. Stvoren sam sa ovim što imam i to čuvam i koristim. Ne treba mi tuđe. Neću, čak i ako mi nude. Hvala, ne.

Negde se mora povući crta. Inače, uskoro ćemo moći menjati DNK zapis, ugrađivati organe naših klonova kao u "Ostrvu",... ja svoju crtu povlačim ovde.

Nemam poverenja u društvo toliko da im poverim svoju sudbinu. Lekar me operiše, sudija mi sudi,... ali to su pojedinci.
Ovde treba da poverujem društvu, sistemu,... SVOJIM ŽIVOTOM. Da izađem na opštu mrežu uzajamne pomoći. NE, hvala.

Ima ona izreka:
Kad se svi lepo umrežimo, pojaviće se pauk.

Vest od pre nekog vremena iz "Politike", izgubio sam link:

-------------------

U medicini „cveta“ trgovina delovima ljudskih tela, otkriva nemački nedeljnik „Špigl“. Nemačka firma „Tutoga“ (specijalizovana za proizvodnju farmaceutskih preparata i medicinskih pomagala) godinama neguje mračan biznis: u Ukrajini kupuje delove tela preminulih koji se zatim prerađuju, posle čega mogu biti „ugrađeni“ pacijentima u Nemačkoj.

Na prvi pogled reč je o običnoj nemačko-ukrajinskoj trgovini iza koje se, međutim, kriju mnogobrojne pravne, moralne i finansijske dileme.

Koliko košta ljudska nadlaktica, butna kost ili parče kože? Pokušavajući da pronađe odgovor na ova pitanja „Špigl“ navodi brojke iz dokumentacije kompanije „Tutoga“. Podaci nisu, doduše, najsvežiji (2002. godina) ali izazivaju nevericu i nelagodnost. Rebro: 3,30 evra, kosti lobanje: 32,20 evra, komad kože 18,90 evra... Toliko je, naime, nemačka kompanija plaćala ukrajinskom dobavljaču za delove ljudskog tela koji su uzimani sa preminulih osoba.

Prema podacima kojima raspolaže „Špigl“ u poslovnoj godini 2000/2001. „Tutoga“ je „preradila” 1.152 tela preminulih Ukrajinaca. Tačnih podataka za novije godine nema ali nemački nedeljnik pretpostavlja, pozivajući se na izvore u Kijevu, da ovaj broj može biti samo veći.

Osnovni problem u ovoj trgovini „rezervnim delovima za ljudsko telo“, tvrdi „Špigl“, jeste što porodice preminulih u Ukrajini nisu bile precizno obaveštene u koje svrhe će biti korišćeni delovi tela. Najčešće je upotrebljavano objašnjenje da će „pomoći da se spasi život nekog deteta u Nemačkoj“. A uistinu delovi ljudskog tela prodavani su nemačkoj kompaniji za male pare da bi kasnije, posle obrade i prepravke, bili preprodavani za ogroman novac. „Špigl“ navodi računicu po kojoj bi mrtvo telo jednog pokojnika moglo da – posle „tranžiranja“ i „friziranja“ – dostigne i cenu od 250 hiljada dolara.

Aha...

A pri tom, imajte u vidu da hvataju samo sitne ribe, pojedince ili male grupe. Oni dobro povezani, bogati i moćni nikad ne bivaju uhvaćeni. Nema ko da ih uhvati - morali bi sami sebe da hapse.

Kao što rekoh čovek je bogoliko biće sa usađenom potrebom da čini dobro, no vremenom (a danas nažalost od malih nogu) preko materijalizma, hedonizma, samozadovoljnosti... on postaje samoživ. Ali podstaknuta tuđim patnjama savest se često budi, i mnogi njome podstaknuti počinju da preispituju sebe, mnogi podstaknuti njome su znali da nahrane gladne, zaštite obespraljene, da rizikuju i da se žrtvuju za više ciljeve... Međutim danas je razvijen ceo mehanizam koji ljude tera u ubeđenje da su učinili nešto veliko, da su pomogli onima kojima je to potrebno, a da se ustvari ničega ne odriču i ni za šta ne žrtvuju. Samim tim dobra je na zemlji sve manje, a ljudskih patnji sve više. To su na primer humanitarni koncerti, razne akcije za mir u svetu, donacije, zauzimanje politički korektnog stava, patološki odnos prema kućnim ljubimcima, poklanjanje starog nameštaja i garderobe i na kraju donacija organa. Sve ovo služi samo da bi se ljudima umirila savest, da bi ostali u ubeđenju da su oni dobri i humani. Prosto je neverovatno koliko ljudi na zapadu živeći ovakvim načinom života za sebe veruje da su humani i dobri, a da zapravo nikada nisu ništa suštinski dobro učinili. Moderan Evropljanin ispada da mora prvo da umre da bi se nečega odrekao, nečega što mu ionako više ne treba. A zapravo u jednoj ovakvoj kulturi materijalizam i samoživost, ostaju nedirnuti, a samim tim i čovekoljublje sputano. Znači pravi problem nije u tome što će se pojaviti tržište organa, već u tome što je ovo još jedan od mehanizama za sputavanje savesti, za koju Tarkovski veruje da spasava svet, a samim tim on onemogućava ljude da se suštinski pokrenu, premene i okrenu jedni drugima, da učine istinski ovaj svet boljim. Jer što bi se neko sada odricao i žrtvovao, kada je svoju dobrotu potvrdio time što će njegov bubreg ili jetru uzeti neki nesrećnik kada njemu više ne budu trebali? Još jedana tema koje se ovo dotiče je odnos prema življenju, ali sada mi se jako spava pa ću drugi put izneti svoj stav.

Perfektna analiza! Um caruje.

Mene samo zanima da li bi autor tako razmisljao da njemu ili jos gore njegovom detetu ili roditelju zatreba transplantacija organa.

Da li bi tako mirno i produhovljeno rekao, briga me sto negde tamo postoji bubreg za moje dete, neka ga tamo u bolnici. Nek ga bodu na dijalizi do smrti, ne treba mi nikakva zla evro-mreza.

Preporucujem za citanje "Tijelo njenog tijela" od Slavenke Drakulic, mozda posle toga shvatite da vas lekar ne mora juriti skalpelom ili automobilom sa krvavim branikom da bi dobio organ. Neki ljudi su dovoljno PLEMENITI da podare/produze zivot TOTALNOM NEZNANCU BEZ NOVCANE NAKNADE, vec iz najobicnije dobrote i sasecanja za drugo ljudsko bice!

A ko to negira?!

Odlican clanak. Hvala autoru.

Humano je darivati! Humano je darivati i krv i organ i bilo šta onom kome je to potrebno. I svi znamo da je puno onih kojima je nešto od toga potrebno. I ko će da odredi kome će da ode 5 jedinica krvi, bubreg ili koža? Komisija, lekar, pravilnik...? Ma hajde...
Na jednoj srpskoj kardiovaskularnoj klinici je pre 10-ak godina srce koje je bilo namenjeno 31-godišnjem mladiću (prvi na listi po pravilniku...) ugrađeno 83-njem starcu koji je slučajno otac ličnosti iz javnog života Srbije. Deda je živo posle toga 9 meseci. Bog da mu dušu prosti.
Da li je posle toga ta ličnost zaveštala svoje organe? Da li je ta ličnost tražila to i od svoje dece?
Ili kojim slučajem sada poziva nas na "humanost" zaveštanja

Nije li malo uvrnuto to sto neko sedi i ceka da neko drugi strada ili umre da bi ziveo? Iskreno mi je zao kada se neko razboli, treba uciniti sve da do toga ne dodje, a ako se ipak razboli, da se izleci. Ipak, meni se cini da je medicina otisla predaleko u svojim ludostima. Podrzavam autora - svoje organe ponecu sam sobom na onaj svet. Mozda mi zatrebaju. Nikad se ne zna. Nauka jos uvek napreduje.