Da počnem od najosnovnijeg. Nije "davaoc organa" kako piše u ovom tekstu, nego je "davalac" (poznato kao promena l u o). Drugo, nije "Obzirom" nego "S obzirom".
Što se suštine teksta tiče (ako tako nešto u ovom slučaju postoji), nekako iza ovog pravoslavno-orvelovsko-bodrijarovskog zamešateljstva ne vidim odgovor na jedno suštinsko pitanje: Jel se meni čini, ili će zaveštanje organa pomoći da se spasu brojni životi? Ili je to možda suviše trivijalno pitanje za autora ovog teksta?

"Људи су густо посијани,али ријетко ничу."
Сад би да нас жање неко други...неко ко нас није посејао...Свака част за чланак!Бог нек Вас чува!

Apsolutno je izvesno da ovakvi tekstovi, a sva je prilika da se tekstovi ovog kvaliteta ne mogu naći u glasilima ''druge Srbije'', do ludila dovode srpsku vlast. Nasuprot ovome njihovi ideolozi i spin doktori deluju kao dečije obdanište. Čini me izuzetno ponosnim činjenica da moj narod misli. Još sam ponosniji kada svojim prijateljima prevodim ovakve tekstove. Njihove reakcije čine me najsrećnijim. Hvala vam i želim vam što više NSPM-a.
Bože, kolika je Srbija!

Иако се не слажем са највећим бројем овде понуђених аргумената против завештања својих органа, ипак се слажем са закључком и то због овога:



Право питање је:
да ли бих ја тражио, или чак пристао, да ми се туђи органи уграђују уместо мојих оболелих?

Одговор је личан и свако појединачно мора дати одговор на њега. Јер, ако бисте тражили, или макар пристали да се у вас уграђују туђи органи, онда је једино морално да и ви завештате своје. Већ сада. Унапред. За сваки случај.

Е, ја не бих.
Ако органи откажу, моји су и нек и ја идем са њима где треба. Створен сам са овим што имам и то чувам и користим. Не треба ми туђе. Нећу, чак и ако ми нуде. Хвала, не.

Негде се мора повући црта. Иначе, ускоро ћемо моћи мењати ДНК запис, уграђивати органе наших клонова као у "Острву",... ја своју црту повлачим овде.

Немам поверења у друштво толико да им поверим своју судбину. Лекар ме оперише, судија ми суди,... али то су појединци.
Овде треба да поверујем друштву, систему,... СВОЈИМ ЖИВОТОМ. Да изађем на општу мрежу узајамне помоћи. НЕ, хвала.

Има она изрека:
Кад се сви лепо умрежимо, појавиће се паук.

Вест од пре неког времена из "Политике", изгубио сам линк:

-------------------

У медицини „цвета“ трговина деловима људских тела, открива немачки недељник „Шпигл“. Немачка фирма „Тутога“ (специјализована за производњу фармацеутских препарата и медицинских помагала) годинама негује мрачан бизнис: у Украјини купује делове тела преминулих који се затим прерађују, после чега могу бити „уграђени“ пацијентима у Немачкој.

На први поглед реч је о обичној немачко-украјинској трговини иза које се, међутим, крију многобројне правне, моралне и финансијске дилеме.

Колико кошта људска надлактица, бутна кост или парче коже? Покушавајући да пронађе одговор на ова питања „Шпигл“ наводи бројке из документације компаније „Тутога“. Подаци нису, додуше, најсвежији (2002. година) али изазивају неверицу и нелагодност. Ребро: 3,30 евра, кости лобање: 32,20 евра, комад коже 18,90 евра... Толико је, наиме, немачка компанија плаћала украјинском добављачу за делове људског тела који су узимани са преминулих особа.

Према подацима којима располаже „Шпигл“ у пословној години 2000/2001. „Тутога“ је „прерадила” 1.152 тела преминулих Украјинаца. Тачних података за новије године нема али немачки недељник претпоставља, позивајући се на изворе у Кијеву, да овај број може бити само већи.

Основни проблем у овој трговини „резервним деловима за људско тело“, тврди „Шпигл“, јесте што породице преминулих у Украјини нису биле прецизно обавештене у које сврхе ће бити коришћени делови тела. Најчешће је употребљавано објашњење да ће „помоћи да се спаси живот неког детета у Немачкој“. А уистину делови људског тела продавани су немачкој компанији за мале паре да би касније, после обраде и преправке, били препродавани за огроман новац. „Шпигл“ наводи рачуницу по којој би мртво тело једног покојника могло да – после „транжирања“ и „фризирања“ – достигне и цену од 250 хиљада долара.

Аха...

А при том, имајте у виду да хватају само ситне рибе, појединце или мале групе. Они добро повезани, богати и моћни никад не бивају ухваћени. Нема ко да их ухвати - морали би сами себе да хапсе.

Као што рекох човек је боголико биће са усађеном потребом да чини добро, но временом (а данас нажалост од малих ногу) преко материјализма, хедонизма, самозадовољности... он постаје саможив. Али подстакнута туђим патњама савест се често буди, и многи њоме подстакнути почињу да преиспитују себе, многи подстакнути њоме су знали да нахране гладне, заштите обеспраљене, да ризикују и да се жртвују за више циљеве... Међутим данас је развијен цео механизам који људе тера у убеђење да су учинили нешто велико, да су помогли онима којима је то потребно, а да се уствари ничега не одричу и ни за шта не жртвују. Самим тим добра је на земљи све мање, а људских патњи све више. То су на пример хуманитарни концерти, разне акције за мир у свету, донације, заузимање политички коректног става, патолошки однос према кућним љубимцима, поклањање старог намештаја и гардеробе и на крају донација органа. Све ово служи само да би се људима умирила савест, да би остали у убеђењу да су они добри и хумани. Просто је невероватно колико људи на западу живећи оваквим начином живота за себе верује да су хумани и добри, а да заправо никада нису ништа суштински добро учинили. Модеран Европљанин испада да мора прво да умре да би се нечега одрекао, нечега што му ионако више не треба. А заправо у једној оваквој култури материјализам и саможивост, остају недирнути, а самим тим и човекољубље спутано. Значи прави проблем није у томе што ће се појавити тржиште органа, већ у томе што је ово још један од механизама за спутавање савести, за коју Тарковски верује да спасава свет, а самим тим он онемогућава људе да се суштински покрену, премене и окрену једни другима, да учине истински овај свет бољим. Јер што би се неко сада одрицао и жртвовао, када је своју доброту потврдио тиме што ће његов бубрег или јетру узети неки несрећник када њему више не буду требали? Још једана тема које се ово дотиче је однос према живљењу, али сада ми се јако спава па ћу други пут изнети свој став.

Перфектна анализа! Ум царује.

Mene samo zanima da li bi autor tako razmisljao da njemu ili jos gore njegovom detetu ili roditelju zatreba transplantacija organa.

Da li bi tako mirno i produhovljeno rekao, briga me sto negde tamo postoji bubreg za moje dete, neka ga tamo u bolnici. Nek ga bodu na dijalizi do smrti, ne treba mi nikakva zla evro-mreza.

Preporucujem za citanje "Tijelo njenog tijela" od Slavenke Drakulic, mozda posle toga shvatite da vas lekar ne mora juriti skalpelom ili automobilom sa krvavim branikom da bi dobio organ. Neki ljudi su dovoljno PLEMENITI da podare/produze zivot TOTALNOM NEZNANCU BEZ NOVCANE NAKNADE, vec iz najobicnije dobrote i sasecanja za drugo ljudsko bice!

А ко то негира?!

Odlican clanak. Hvala autoru.

Хумано је даривати! Хумано је даривати и крв и орган и било шта оном коме је то потребно. И сви знамо да је пуно оних којима је нешто од тога потребно. И ко ће да одреди коме ће да оде 5 јединица крви, бубрег или кожа? Комисија, лекар, правилник...? Ма хајде...
На једној српској кардиоваскуларној клиници је пре 10-ак година срце које је било намењено 31-годишњем младићу (први на листи по правилнику...) уграђено 83-њем старцу који је случајно отац личности из јавног живота Србије. Деда је живо после тога 9 месеци. Бог да му душу прости.
Да ли је после тога та личност завештала своје органе? Да ли је та личност тражила то и од своје деце?
Или којим случајем сада позива нас на "хуманост" завештања

Nije li malo uvrnuto to sto neko sedi i ceka da neko drugi strada ili umre da bi ziveo? Iskreno mi je zao kada se neko razboli, treba uciniti sve da do toga ne dodje, a ako se ipak razboli, da se izleci. Ipak, meni se cini da je medicina otisla predaleko u svojim ludostima. Podrzavam autora - svoje organe ponecu sam sobom na onaj svet. Mozda mi zatrebaju. Nikad se ne zna. Nauka jos uvek napreduje.