Krajnja verifikacija svih ovakvih tekstova su sami naši životi a ne nekakve abstraktne konstrukcije, filozofiranje, i objašnjavanje onoga sto možda jeste a možda i nije. U tom pogledu ovaj članak daleko pada ispod originalno Lomparovog (mada ni taj nije bez nedostataka).
Ponekad pitam prijatelje kad je počela kriza u Jugoslaviji, i još nisam dobio dva ista odgovora. Jasno, ljudi odgovaraju kad je za njih to počelo. Počesto sam bio šokiran odgovorima, naprimer da je kriza počela sa bombardovanjem, ali sam se navikao. Takođe sam primetio da isti ljudi pomeraju granicu unazad u odnosu na prethodni odgovor posle nekoliko godina.
Čini mi se da za autora kriza još nije počela, dok je za Lompara počela još 41-ve, što me čini pesimistom da se neki zajedniči jezik ikad može naći.

Odličan tekst!
Sa kakvom lakoćom za čitanje autor iznosi uverljivu argumentaciju povodom "teških tema".
Hvala i njemu i NSPM.

Ako Srbija želi da dobije još jednog Jevrema Brkovića, onda će Lompara oterati i sa Univerziteta. Receptura za priuzvodnju najvećih srbofoba, poreklom iz Crne Gore, odavno je poznata. Uskratite im počasti i privilegije, ordenja i znamenja u Beogradu i dobijate u Zagrebu, ili Podgorici najljuće neprijatelje. Primeri Markovića-Štedimlije i Sekule Drljevića to najbolje potvrđuju. Zna za ovu recepturu današnja oprezna vlast u Beogradu i zato će se potruditi da uveženom profesoru Lomparu pribavi još neku funkciju i obezbedi još neku sinekuru.

Nisam upoznat sa djelima profesora Lompara, ali vidim da se spominje i profesor Antonić, osoba koja smatra Putina, koji se poziva na staljinističko nasljeđe (doduše ne čitavo), velikim državnikom, pa ne znam baš da li bi i on koristio takve termine kao što su bubašvabe i tome slično.

U svakom slučaju, slažem se da nam nije samo titoizam kriv (on nije ni stvorio Jugoslaviju), da je potrebna adekvatna kritika komunizma na ovim prostorima, ali i da se mora priznati da tzv ''drugosrbijanstvo'' nije nastalo 1941. već možda čak 1389. godine.

Ako Lompar tvrdi to što je rečeno u ovom tekstu, onda ignoriše samu srž srpskog konflikta - viševjekovnu kohabitaciju sa Turcima, takvu da su mnogi Srbi postali ''urbani'' i stalni žitelji turske baščaršije, ''superiorni'' u odnosu na ruralne Srbe.

Titoizam je samo otvorio vrata problemu koji nikada nije riješen. Kod ''Druge'' Srbije je riječ da oduzimaju ''Prvim'' Srbima sposobnost da koriste razum, što je čista dehumanizacija na djelu. Ako ćemo da koristimo desne kritike komunizma, onda je to kod Hajeka podjela na nomos i thesis, spontane i organizovane poretke.

Desničari tvrde da nijedan ljudski um ne može da obuhvati čitav poredak, stoga je postojanje potpuno organizovanog poretka nemoguće, to jest umjesto u red vodi u haos. To jeste zajednička odlika komunizma, titoizma i drugosrbijanstva.

Nomos kao princip poretka se zasniva na tradiciji, Thesis na rušenju te tradicije.

Mislim da autor teksta ima pravo kada Lompara dovodi u vezu sa nacionalističkim, ali ne i rasističkim delovanjem. Biće da je to, ipak, preterana i neopravdana kvalifikacija. A razlika je velika.
Istine radi, Lompar jeste bio predsednik žirija u Matici kada je ona dodeljivala nagrade najpoznatijim ljotićevskim i ravnogorskim predstavnicima iz emigracije. O tome je Politika podrobno izveštavala, jer je Lompar u to vreme bio i njen direktor. To se lako da proveriti i u arhivi dnevnog lista Politika, ali i na njenom sajtu. Posebno je, međutim, pitanje zašto je i ljotićevskim fašistima uručivao priznanja, kada se zna da su gerilci antifašističkog pokreta DM bili u sukobu i ratu sa ZBOROM?
Možda je imao nameru da na taj način izvrši nacionalno pomirenje? Ili da odobrovolji svoje saplemenike iz Crne Gore?
O tome g. Kalik ne piše ništa, ili misli da je odrednica nacionalista i rasista, opasnija od fašiste? Zašto?

Izgleda da se u Srbiji demontaža titoizma vrši odlazeći sa jedne na drugu, višu i značajniju funkciju, kao u slučaju Lompara? Zanimljivo.

Titoizam je bio kul, sad što su komunisti posle rata streljali na desetine hiljada ljudi po ekspresnim presudama, što su slali neistomišljenike na Goli otok, što su preko milion Srba ostavili van avnojevskih granica Srbije, stvorili dve pokrajine, nad kojima Srbija od 1974. i nije imala kontrolu, sve je to nevažno, ko radi taj i greši, bitno je da se lepo ždralo i da se putovalo, a i mozak se nije mnogo zamarao, izgleda da su i ovakvi tekstovi posledica tog perioda.

Mnogo toga je u ovom tekstu Maria Kalika, nejasno,
pomešano i nedosledno.
Npr. on optužuje Lompara za nacionalizam, ali ne daje odgovor kako je Sekretarijat za kulturu Uprave grada Beograda mogao takvog nacionalistu da postavi za Predsednika Komisije za kapitalne izdavačke projekte?
Znači li da je i rukovodeći kadar Demokratske stranke, Gorica Mojović, koja je Lompara dovela na to mesto, takođe nacionalista? Ne bih rekao, ako ni zbog čega drugog a ono zbog činjenice da je Mojovićka, kao nekadašnji Izvršni sekretar CK SKS za kulturu, osvedočeni borac protiv srpskog nacionalizma.
Kojim je izdavačkim kućama i po kojim kriterijumima za vreme svog predsednikovanja Lompar usmeravao sredstva iz budžeta grada Beograda?
Ni na to pitanje Kalik ne daje odgovor, iako su mu dostupni zapisnici ove Komisije u Skupštini grada Beograda. Da je bacio bar letimičan pogled na tu dokumentaciju video bi da ideologija nacionalizma ne ide uz ime Mila Lompara. Naprotiv. Lompar se ne veže ni za jednu ideologiju, već se od njih odvezuje.
Mogao je Kalik da odgonetne za šta se Lompar jedino može vezati, da je ozbiljno proučio te budžetske izveštaje. Ali je on bio brzoplet i površan, pa mu je takav i ovaj tekst.

@neofite
pa šta bi bilo posle svega što su uradili još i da ne žderu i da zamaraju mozak?
stvarno si kritizer

Briljantan tekst, oštar, vrlo polemičan i ono što je najvažnije, demaskira desničarske folklorne utvare! Samo napred druže Mario!

"Katkad se čini da ov(akv)i kritičari titoizma ne razlikuju intelektualnu obradu od, recimo, francuske obrade svinjetine ili junetine." - čovek koji u svom tekstu napiše ovu/akvu rečenicu nema ni stila, ni dobrog rečnika niti pokazuje da se iskreno i duboko razmislio o tome šta želi da kaže.
Između ostalog, vaš tekst je pun proizvoljnosti i opštih mesta. Pišete o nekim podignutim školama i bolnicama i o internacionalizmu. Zašto ne kažete šta mislite o komunističkim progonima i ubijanju ljudi koji su imali drugačije stavove i koji nisu mogi da se pomire s vašim komunističkim jednoumljem? Zašto to izbegavate?
Primetio sam da se u vašem tekstu obazirete na funkcije koje je obavljao ili obavlja gospodin Lompar. Zar ne možete da se izdignete u svojoj raspravi malo više? Da li mislite da neko ko drugačije misli od na primer vas, bi trebalo da se sakrije u mišju rupu pa bi tada za vas predstavljao poštovanja vrednog sagovornika? Ili je to samo nedostatak dobrih argumenata.

Ova "polemika" mi se čini isforsirana! Naprosto, nevidi se Kalikovo uporište, jer Lompar lepo kaže da je "titoizam" bio poguban za Srbiju i Srbe! Ne i za Jugoslaviju! Titovi rezultati za Jugoslaviju i sve države nastale njenim raspadom, osim Srbije naravno, su evidentni i neporecivi. Nažalost, Srbija je uništena ustavom iz 74. i to namerno i smišljeno, uz planski i predviđeni kraj Jugoslavije. Znači, nije "Tito i posle Tita", već "posle mene potop". Dakako, Srbije! O čemu Kalik raspravlja? Rezultati, kako oni dobri za Sloveniju i, prevashodno, Hrvatsku, tako i oni loši za Srbiju, govore sami za sebe. To što je Tito imao srpsku kamarilu oko sebe nije ništa ni čudno, ni opravdavajuće. Pa toga je bilo kroz celokupnu srpsku istoriju, a svedoci smo da srpska politička elita na vlasti i danas pada na kolena pred okupatorima. To što je dobar deo te srpske elite nasleđen iz "titoizma" nemenja gotovo ništa. Jer, nije Tito taj koji je započeo cepanje i uništavanje Srbije, već je delo velikih svetskih sila, a on je samo dobro slušao šaptače, kako sa istoka, tako i sa zapada. Uradio je sve po stranom nalogu, a Đurić i ekipa su platili ceh nešto ranije, dok sada ispaštamo svi mi zajedno. Drugosrbijanci imaju utisak da će se spasti izdajom nacionalnih interesa, a kada bi samo pročitali istoriju Srbije za osnovce, bilo bi im jasno da je i njima pripremljena ista sudbina kao i Prvoj Srbiji (podelu na prvu i drugu Srbiju namerno ističem zbog one koju to "nervira"). Bez obzira što Kalik ima šlifa i ono drugo (što bi moderacija isekla), Lompar je intelektualno za tri dužine ispred i mišljenja sam da "polemike" neće biti (nažalost), pogotovo uzimajući u obzir jadne "intervencije anonimnog Jaspersa" u prethodnom tekstu. Šteta! Tema zaslužuje jednu dobru polemiku, samo što Kalik nije taj koji će "naterati" Lompara na odgovor, jer mesta za to i nema...

Prvi put čujem za g. Kalika i moram da priznam da mi je izuzetno drago što se konačno pojavio jedan disonantan ton na našoj političkoj sceni - naravo, pod uslovom da scenom uopšte možemo da nazovemo neartikulisano mahanje bajatim floskulama i ako politikom možemo da nazovemo izbor između dve strane istog novčića...

Do sada smo bili osuđeni na lažnu alternativu: ili si na strani onih koji veruju da su svi Srbi uvek u pravu (pa čak i oni Srbi koji su u II ratu sprovodili nacističke zakone!) ili su Srbi uvek u krivu (pa čak i oni Srbi koji su se borili protiv nacizma). Naravno, u pitanju je bio lažni izbor između "prve Srbije" i "druge Srbije"...

A koliko je navedena alternativa lažna, možda najbolje možemo da vidimo na primeru notornog Nikole Samardžića: u prvoj fazi, tokom devedesetih, Nikola Samardžić širio je najmračniju ultradesničarsku, rasističku, antisemitsku propagandu, zasnovanu na naci zakonima o čistoći rase; u drugoj fazi, Nikola Samardžić postao je jedan od glavnih ideologa "druge Srbije" i trenutno se bavi selekcijom različitih oblika života, dekontaminacijom Srbije od "biloškog otpada"...

Zahvaljući sasvim novoj perspektivi, koju nam je ponudio g. Kalik, mi sada shvatamo da nismo osuđeni na lažnu alternativu (tj. na izbor između Nikole Samardžića i Nikole Samardžića); možemo i moramo da se borimo za život s one strane samardžićevskog (rasističkog) zakona! Čini mi se da bi se smisao teksta g. Kalika možeo sažeti u svega tri reči: ŽIVOT NIJE ZAKON!

Sa zadovoljstvom sam iščitala ovaj tekst, ali se i poprilično zamislila nad njim. Od sada ću, u vezi sa nekim "nespornim autoritetima", budnije paziti na razliku između morala i moralisanja.

Pitanje rasizma

Neki sagovornici su pogrešno razumeli moju optužbu za rasizam koju sam uputio Lomparu. Nisam rekao da je Lompar rasista, niti da je šovinista. Po meni, on je nacionalista, i to ne uključuje mržnju prema drugim narodima, već samo jedno, po mom mišljenju, ograničeno vezivanje isključivo za vlastiti narod (etniju), bez uzimanja u obzir, u tom idejnom i političkom vidokrugu, drugih naroda koji takođe žive u nekoj državi. Ali, njegova izjava da su titoisti "bubašvabe" jeste rasistička, u smislu da neke grupe ljudi tretira kao neljudski, podljudski, bolje rečeno, životinjski oblik postojanja, kao nižu prirodnu vrstu (rasu). Ne moraju te grupe da budu pripadnici druge ljudske rase, rasizam je ovde već to kada nekoga razumevaš i određuješ preko analogija iz sveta prirode. Ta naturalizacija političkog života je ključni činilac rasizma. I nešto što jasno odvaja ekstremno-desničarski diskurs od radikalno-levičarskog, čiji je specifični kategorijalni aparat vezan isključivo za pojmove koji se tiču čovekovog društvenog sveta. Umesto rase (rasizam/šovinizam), ili etnije koja još uvek čuva vezu sa tlom, i (polu)prirodnim, etničkim poreklom (nacionalizam), kao bazičan se pojavljuje pojam klase kao nečega što sasvim nastaje u društveno-istorijskom kretanju, u dinamici čovekovog društvenog života.

Koliko god da sam dovodio u pitanje Lomparov intelektualni ili moralni nivo (držeći ga za reč, i poziv kojem pripada), i koristio nesumnjivo oštre izraze, mislim da ovu granicu dehumanizacije oponenta nisam prešao. A priznaćete da nije lako ne uzvratiti istom merom nekome ko vas nazove "bubašvabom" ili moralno optuži da ste zamenili ideale za "kupus". U oba slučaja reč je o poživotinjenju protivnika, bilo da vam se direktno kaže da ste životinja, bilo da vam se zameri da jedino znate za jedenje. I tu nije reč (samo) o uveliko ofucanom principu "tolerantnog", "korektnog" komuniciranja, već o ozbiljnijem pitanju koja se politička paradigma otvara sa uvođenjem naturalističkog diskursa u javni život.

Mario Kalik;
"..ili u NIN-u u cijim ideoloskim komisijama za dodelu knjizevnih nagrada ucestvuje" (misli na g. Lompara).
Kao dugogodisnji saradnik NIN-a, nikada nisam cuo da postoje ovakve "ideoloske" komisije. Molim autora teksta da iznese argumente da su takve komisije postojale i kada. Osim toga, kako autor teksta tvrdi da je "titoizma bio progresivna ideologija", molim sa objasnjenje tipa ovakvih "ideoloskih komisija" u NIN-u.
Siguran sam da ce autor odgovoriti i drzati se onog svog stava iz komentara da "kad se nesto javno kaze, sa velikim pretenzijama, onda se ta osoba mora drzati za rec, i proveriti njena doslednost u intelektualnom i moralnom pogledu".
Posle toga, mozemo da nastavimo o stavovima Dubravke Ugresic o titoizmu, i o stavovima autora o odvajanju crkve od drzave.
Na kraju, molim autora da u odgovoru ne koristi imperativ kao sto to cini u svojim komentarima("zaboravite da ste ziveli...", itd).

U jednom ovakvom razgovoru o "anti-titoizmu" i "anti-komunizmu" mozda se vredi zapitati sta uopste znace ti termini - stavljam ih u navodnike, jer im je tesko odrediti precizno znacenje, posebno nakon pada komunizma. Amerikanci su, recimo, poslovicno anti-komunisti, ali se pritom komunizmom uopste ne bave! Kod nas je obratno: kao da su svi prosli kroz "komunisticku skolu" dok nisu stigli do svog "anti-komunizma", kao sto su svi, zavrsno sa Seseljem, u mladosti bili Titova deca! Njihovo bolno odrastanje, raskidanje sa prosloscu, nije moralo dati tako traumaticne rezultate! Kao sto je prosla "ljubav", neka prodje i "mrznja" - pa da se okrenemo novim ciljevima. Primeri politickog promisljanja MIMO titoizma i komunizma, dakle bez stalnog podrazumevanja PROTIV cega smo, u Srbiji, i sire, vrlo su retki! To se da razumeti - svi su, pocev od aparatcika do franjevackih sociologa, nastojali da proniknu u sustinu tadasnje "vladajuce dogme", i tako su zapravo dospevali u njenu vlast, bilo kao "korisnici", bilo kao oponenti! A neretko i jedno i drugo. Medju onim retkim izuzecima izdvajam Dragosa Kalajica, talentovanog, visprenog autora, renesansnog coveka, koji je fascinirao sve koji su ga znali i citali, i pre "pada komunizma". Eto, taj Kalajic bi - po nekim "svetskim" kriterijima - bio istinski "anti-komunista", jer na njega nije padala ni najmanja senka komunizma, za njega je komunizam bio krajnje nezanimljiv. Za druge, kriticare komunizma (koji sebe nekad dozivljavaju kao "anti-komuniste"), taj "pogled na svet" i to istorijsko razdoblje ostali su nepresusan izvor trauma. Ta njihova okrenutost unatrag steti i njima, i duhovnoj obnovi Srbije. A kad spominjem Kalajica - njegovi sledbenici iz 90-ih, poput Pajkica ili Isidore Bjelice, imali su vise smisla za teatarsko i teatralno, negoli za politicko. Iako su politicki na suprotnoj strani, danasnji mladi sledbenici Latinke Perovic takodje su cesto okrenuti teatru i teatralnosti (Prokic, Srbljanovic), ali su tvrdji i brutalniji.

Hvaliti Titovo vreme kao vreme boljeg zivota zaista deluje kao nepodnosljiva lakoca samozavaravanja, g. Kalik. A Vi to upravo cinite u jednom od komentara. Vreme kada je u Srbiji unistena srednja klasa, na vlast dosla ruralna, povarosena inteligencija cije bioloske i duhovne ostatke vidimo i danas, vreme kada su Srbi kao narod odvojeni od svojih korena; jezika, vere, pisma, zemlje, vojske, a najvise - RADNIH NAVIKA, je doba koje sudeci bar po velikom broju komentara - isti ti Srbi ne mogu i ne zele da zaborave. Mislim da su rezultati evidentni.

Svako ko nostalgicno evocira uspomene na vreme bez profesionalne nesigurnosti, doba kratkog radnog vremena podeljenog izmedju rada u kancelariji i poslepodnevnog rada na njivi, period samozavaravanja bez racuna za potroseno, bez poreza na zaradjeno, svako ko se seca 'dodele' drustvenih stanova (i danas se 'dodeljuju' NVO stipendije), mora da zna da je Srbija tu gde jeste zato sto su u pravom trenutku za takav 'srecan', 'lagodan zivot', dugovi poceli da pristizu. Kao sto su, kako se i predvidjalo, u Kozarackom kolu poceli da sevaju nozevi.

SFRJ je planski dezintegrisana tokom Titove vladavine. Odrastajuci tokom 1970ih, tog doba Breznjevljevog i Titovog socijalizma (Honeker, Causesku, Zivkov, & co.), jos kao dete sam primetio da u javni diskurs tog drustva, u javno proklamane istine tih cirkuzanata - niko ne veruje. Da niko ne radi. Ali ljudi su odlazili u zatvor. Ta najmracnija decenija socijalizma, bila je i njegova poslednja i po svemu, ali SVEMU - podseca na vladavinu dece Titoizma u Tadicevoj Srbiji.

@ Nikola

"Drugosrbijanstvo" ne zastupa potpuno organizovani poredak, jer je u njegovoj osnovi (neo)liberalna ideologija koja svaku pretenziju na svesno, ili kako Vi s pravom kažete, umsko zahvatanje totaliteta društva, tretira kao (negativno konotirani) totalitarizam, pre svega s obzirom na ekonomiju. Zato ni po ovom osnovu ono ne može da se svrsta zajedno sa komunizmom i titoizmom kao njegovim derivatom. Ali, ako se po tim da "nijedan ljudski um ne može da obuhvati čitav poredak" misli na pojedinačan ljudski um, to je tačno; međutim, to ne znači da celinu društva ne može zahvatiti društveno svestan (osvešćen) ljudski kolektiv (zajednica), a upravo to je srž komunizma. U suprotnom, čitav poredak postaje bezuman, odnosno prepušten bezumlju, i to se dešava u (neo)liberalnom kapitalizmu, ili nacizmu, gde um abdicira pred iracionalnom silama tržišta, odnosno iracionalnom voljom.

Ako već pominjemo Nomos, podsetio bih Vas na starogrčko razlikovanje Physis-Nomos, naročito kod sofista, koje i u Novom veku ostaje razlikovanje između prirodnog prava i pozitivnog zakona, legitimiteta i legaliteta, na kraju krajeva, pravde i prava. Ako taj Nomos nije utemeljen na pravdi koja se dostiže ljudskim umom, i sa njim u skladu, on je ništavan, ma kolika tradicija stajala iza njega. Ta ideja je dostignuće prosvetiteljstva, Modernog doba uopšte, i ne može se poništiti nikakvim prizivanjem vrednosti i društvenog sveta koji su mu prethodili, jer je to naprosto viši istorijski princip. Zato su takvi antiprosvetiteljski orijentisani tradicionalizam i konzervativizam ćorsokak u svakom pogledu. Uostalom, da se čovek rukovodio u svom ponašanju samo tradicijom, onim nasleđenim i utvrđenim (konzerviranim), u suštini ne bi nikad ni zakoračio u istoriju, odnosno izašao iz pećine i stvorio kulturu kao svoju "drugu prirodu". Ne bi stvorio nikada nešto Novo i Drugačije od onog zatečenog, jednom rečju, ne bi bio kreativan.

Ne znam da li je Kalik stranački angazovan, ali je činjanica da je Lompar dugogodišnji funkcioner SLS.
Ili je navođenje i ovog podatka izvan logičkog i etičkog konteksta rasprave, te prema tome i politički nekorektno? Onda, gospodo, ostajemo zatočenici titoističkog duha, koga Lompar osporava, a koji se ogleda i u geslu - vrline javne, poroci tajni.
P.S. Ako Lompar jednog dana postane predavač po pozivu i na Akademiji u Sremskoj Kamenici, hoće li i to biti argument ad hominem?

@ gospodin Malić-nastavak

Dakle, kao protivnik Partije nije označen srpski narod, već srpska buržoazija, a da je ta buržoazija (kao i ostale) bila eksploatatorska, samim tim jer je buržoazija, to valjda nije sporno. I danas je tako.

Imajući ovo u vidu, otpada i teza o navodnom nametanju, od strane Partije, kolektivne krivice Srba.

Po čemu su makedonska, muslimanska i crnogorska nacija stvorene na "antisrpskim" temeljima? Ako je argument za to da su ove nacije nekada činile ili joiš uvek čine deo srpskog ETNIČKOG korpusa, to je ili pogrešno ili nije dovoljno da bi bile smatrane istom (srpskom) NACIJOM. Ako su Makedonci isti narod kao i Srbi, zašto govore drugačijim jezikom. Navedite mi još neki narod u svetu koji ima dva različita jezika. Za Muslimane se može reći da su nekada, pre turskih osvajanja i islamizacije, bili Srbi. Ali, promena vere može da utiče na promenu etničkog identiteta. Uostalom, u kom smislu se govori o Srbima pre njihovog prelaska u hrišćanstvo? E sad, mi možemo da žalimo to što se u istoriji desilo (turska osvajanja), ali to su neizmenljive stvari. Ne možemo mi nekima koji se vekovima ne osećaju Srbima, bilo Makedoncima bilo Muslimanima, nametati svest da su Srbi. Niti za tim ima potrebe. Dovoljno je ponuditi im platformu zajedničkog, ravnopravnog života sa Srbima. Crnogorci jesu još uvek u etničkom smislu Srbi, ali oni mogu biti (iako ne moraju) druga nacija, jer su stvorili svoju državu nezavisno od Srbije. Jedan narod može živeti u više različitih država i predstavljati različite nacije (na primer, Austrijanci i Nemci). Znači, nisu problem same po sebi nesrpski narodi i države (republike), još manje da su oni zbog toga "antisrpski". Problem je kada se promoviše njihovo izdavajanje iz zajednice sa Srbima i Srbijom, a upravo to su radile zapadne sile, zarad svojih imperijalnih interesa. Zato su hrvatski i muslimanski nacionalisti i šovinisti u titoističkom periodu (s pravom) ležali u zatvoru ili bili u emigraciji.

@ gospodin Malić-nastavak

Besmisleno je optuživati komuniste za svođenje Srbije na „Nedićevske granice“, jer za vreme Nedića čitavi delovi uže Srbije nisu bili deo Srbije (da ne govorim o drugim delovima koji su dolaskom komunista postali deo Srbije), a i ona je u celini bila pod tuđom upravom. Umesto što vodite bitku sa komunistima, bolje sa vašim kraljom Aleksandrom „raščistite“ pitanje zašto za njegovo vreme Srbija nije ni postojala kao posebna jedinica, čak ni kao „uža“. Umesto da komuniste zbog toga pohvalite za napredak u pogledu rešavanja srpskog nacionalnog pitanja, vi ih napadate. Baš nelogično.

Kao što i pokrajine (slično „srpskim“ narodima) možete stavljati pod znake navoda, ali time nećete rešiti problem. Samo ćete ga uvećati. Kao što, po meni, nije sporno postojanje nesrpskih naroda, nije mi sporna ni regionalizacija. Sve dok ne postane separacija u službi ostvarivanja imperijalnih interesa zapadnih sila. A upravo to se dešava danas sa Kosovom i sve više Vojvodinom. Zato i jesam protiv tih procesa. Oni, u krajnjoj liniji, nisu upereni samo protiv Srba koji tamo žive ili su do juče živeli, već i protiv Mađara i Albanaca, ma koliko to nekima čudno zvučalo. Okrenuti te narode protiv svima nama zajedničkog neprijatelja vidim kao najteži, ali i najviši, politički zadatak na ovim prostorima. Srpski nacionalisti u tom pogledu ne nude ništa.

Gospodine Kalik,

Jevrejski antisemitizam u kulturi, filosofiji se ne moze svoditi samo i iskljucivo na klasno pitanje, niti se mrznja prema prethomerovskim 'varvarima' moze uporediti sa hipotetickim slavjanofilstvom otaca Marksizma. Razlozi su jednostavni: jevrejska 'samomrznja' devetnaestog veka je plod mnogih istorijskih, kulturnih i politickih okolnosti i seze u istoriju daleko pre Marksa, a zavrsava se sa generacijom Frica Langa, na tragican nacin, i nije iskljucivo klasno pitanje. Sto se ljubavi Marksa i Engelsa za Rusiju tice, ne bi to nikada bila ljubav za Rusiju, vec za Sovjetiju, a ta dva pojma kao sto nam je svima poznato nemaju mnogo zajednickog. O name neka ostane zapisano (mozda ste u pravu) da smo bili nevoljeni zbog nedostatka zelje za revolucionarne promene.

Ima medjutim nesto drugo, sto me je zaista iznenadilo u vasem odgovoru Malicu (koga ne poznajem i sa cijim radovima nisam upoznat). Citiram Vasu argumentaciju u prilog pozitivnim interpretacijama tragova Titoizma na tlu Srbije:

'Jednu sam već spomenuo - samo stvaranje (Republike) Srbije. Drugu takođe, mada je to ovde ostalo u drugom planu - socijalno oslobođenje srpskih radnika od buržoaske eksploatacije i srpskih seljaka od kmetstva i kulučenja.'

Republika Srbija u svakom pogledu predstavlja diskontinuitet sa srpskom drzavotvornom tradicijom. Ovo nije pitanje istorije, naucne metologije, vec zdravog razuma. Promenio se ustavni poredak, uveden je socijalisticki, jednopartijski sistem i srpska dinastija Karadjordjevica je nasilnim putem skinuta s vlasti. Republika Srbija je postala deo zemlje u kojoj su druge teritorije, ukljucujuci i srpske pokrajine, oznacene kao zemlje drugih jugoslovenskih naroda (srpska konstitutivnost je blagovremeno okacena macku o rep) i narodnosti.

Tako je, g. Kalik, Titov rezim jednu od nacija koje su duhovno, kulturno i ekonomski bile medju najintenzivnije vezanim za zemlju i zemljodelstvo, 'oplemenio spasavsi je od eksploatacije', a otudjivsi je od same sebe.

Da spomenem nesto i o ekoloskoj prirodi ovog problema. Srpski vernik i zemljodelac imaju dugu tradiciju vezanosti za zemlju, za prirodu. Titova nasilna industrijalizacija (koja je 'oslobadjala od eksploatacije i kulaka') je od srpskog seljaka napravila siromasnog povarosenog radnika odmetnutog od prirode, zemlje, tradicije i vere. Danas slusamo nesudjenu gradonacelnicu koja prica o zastiti covekove okoline, i antiglobaliste koji govore o povratku prirodi. Zadjite u sela u Bosni oko Svetog Djordja, sa srpskim svestenicima, i uverite me da Srbi vec vekovima ne zive sa prirodom.

Bilo bi dobro, g. Kalik, da u Vasim tekstovima pored 'oslobodjenog' srpskog radnika i imaginarnog srpskog seljaka uzmete u obzir i nestalog srpskog zemljoradnika, domacina (nazovite ga kako god hocete), vernika, zanatliju, a mozda i ponekog pripadnika srednje klase koje je Titova revolucija nemilosrdno satirala. Zvuci zaista neverovatno da posle pola veka unistavanja Srbije i dalje koristite iste/slicne argumente koje su koristili 'oslobodioci'.

O nacionalnom pitanju i kulturocidu Titove Jugoslavije nad Srbima, koji jos uvek traje, necu pisati. Sajt NSPM ima nekoliko tekastova koji su vec na odgovarajuci nacin obradili ovu temu.

Pozdravljam uređivački potez vaš.
Bilo je krajnje vrijeme za jednu ovako ozbiljnu i kulturnu polemiku na temu titoizam-antitiozam. Takva polemika ovdje u Crnoj Gori nedostaje.
Razlog je jednostavan. Svi su izašli ispod Brozovog ideološkog skuta.
Komentari su vrlo odmjereni i uljudni.
I iz njih se da nešeto novo naučiti.
Ne vjerujem, međutim, da je Lompar u Srbiji najbolji primjer tzv. antitoističke škole.
To je bio njegov, na žalost pokojni, profesor Nikola Miliošević, koji je i djelom i ličnim primjerom živio svoj antitiozam. Sjetimo se samo "Marksizma i jezuitizma" i "Od Broza do DOS-a".
Profesor Milošević je bio i solidan čovjek, koji nije jurio za državnim priznanjima i privilegijama, funkcijama i društvenim nagradama, što se za njegovog učenika ne može reći. Naprotiv.
Kad se pogledaju sve njegove javne funkcije i namješteništva, onda ispada da je on etablirani primjerak titoističke klase koju kritikuje.
Onda je ta kritika već u startu obesnažena.
A oponent njegov, Kalik, dobio je, samim tim,
naenadoknadivu prednost. Logičku i moralnu.
Nadam se da ćete ovaj moj prijedlog shvatiti dobronamjeno : mijenjajte Lompara i za polemičara sa Kalikom pozovite nekog drugog i uvjerljivijeg.
Hvala na ustupljenom prostoru i pozdrav čitaocima i uredništvu.

Vredelo je današnje čitanje NSPM stranica.
Ali, posle saznanja iz Kalikovog teksta i komentara, vidim da sam poslao ishitren komentar na Lomparov tekst o antitoizmu. Ostajem pri oceni da je Lomparov tekst odličan, ali su moje nedoumice u njemu sada raspršene i sada mi je jasno zašto svoje antititoističke ideje Lompar nije afirmisao dok je vodio Politiku i zašto te njegove ideje ne stižu do Crne Gore. Izvinjavam se zbog toga.
Sad je moj krug nedoumica još širi, ali i dalje odajem priznanje Lomparu što je od toliko zamornog rukovoditeljstva i parijskog rada stizao nešto i da napiše, ali mu zameram što je onda u naslovu jedne svoje knjige uopšte pominjao termin moral. Tako je Kaliku, ali i drugim protivnicima, predao u ruke moćno logičko oružje, koje ovi, s punim pravom sada koriste i opravdano ga kritikuju zbog moralizma, demagogije, licemerja, pohlepe, karijerizma i čega sve ne. Šteta.
Jer, to će Lomparu smetati i za ulazak u SANU, gde pojedinci jedva čekaju da nešto iskoriste protiv njega. A onda se Srbija izlaže realnoj opasnosti da dobije još jednog autora u Crnogorskom knjižnjvnom glasniku, koji je po otrovnoj mržnji prema Srbima produktivniji i od Helsinških svesaka Sonje Biserko. To se ne bi smelo dopustiti.

Možda ste Vi, gospodine Kalik, u ovoj analizi polemisali sa programski načelima i partijskim dokumentima SLS, a da to niste ni znali?

Hoće li se naći neko ko će da pobroji sve upravljačke položaje jednog "beskompromisnog borca" protiv Titovog naslijeđa, kakav je ovaj Lompar?
U RS takvima smo se odavno zahvalili.
Prethodno smo ih dobro pročitali.
Opažam da se i u Beogradu počinje sa pažljivim iščitavanjem.
To je korisno i zato odajem puno priznanje NSPM.

Iako je drug Kalik ispisao višestruke komentare odgovora, ja još uvek nisam dobio odgovor na samo dva jednostavna pitanja:
Kao prvo, da li je drug Kalik čitao "Moralističke fragmente" i da li igde u njima Lompar titoiste naziva bubašvabama?
Drugo, kako se moralno neuporedivi i dosledni levičarski angažman druga Kalika uklapa sa neoliberalno orijentisanim Megatrendom?
Ova pitanja su jednostavnija od onih na koja je drug Kalik naširoko odgovarao, ali ja na njih nisam dobio ni najmanju naznaku odgovora. Zašto?

@ Neofit77-nastavak

„Preko milion Srba ostalo van avnojevskih granica Srbije“. Verovatno da su, po Vama, te granice Srbije trebalo da budu isto što i granice Jugoslavije da biste bili zadovoljni, dakle od Vardara pa do Triglava, ili bar do Karlobaga i kako već ide. Ali, to nije uspelo nikome pre toga, niti može uspeti, niti treba da uspe. Svi Srbi su živeli u jednoj državi, Jugoslaviji, i to je najvažnije. Drugo, u ostalim republikama su bili konstitutivni činilac. Treće, 80% Srba je sabrano u (Republiku) Srbiju koja pre rata kao Srbija nije ni postojala. Četvrto, granice između republika su bile administrativne, a ne državne. Jugoslavija je bila federacija, a ne konfederacija, tako da su Srbi i ostali nesmetano mogli da ih prelaze i održavaju kontakte sa svojim sunarodnicima. Peto, gro Hrvata i Muslimana je ostalo van Hrvatske, odnosno BiH. I oni bi, istom logikom, mogli da se žale da je avnojevska Jugoslavija antihrvatska ili antimuslimanska tvorevina (njihovi nacionalisti su to i tvrdili). Hoćete još? Suština i jeste u tome da su svi morali nečega da se odreknu da bi zajednički život bio moguć. U tome je mudrost Moše Pijadea koji je najzaslužniji za avnojevske granice. Još bolje bi bilo da ih uopšte nisu ni crtali; ali pitanje je koliko je to tada bilo istorijski moguće.

„...stvorili dve pokrajine, nad kojima Srbija od 1974. i nije imala kontrolu“. Ako mislite da nije imala punu kontrolu, pa naravno, to je i smisao AUTONOMNOSTI pokrajina. A ako mislite da nije imala nikakva kontrolu, grešite, jer su to bile ipak samo POKRAJINE u sastavu Srbije. Druga je stvar šta je bilo u praksi. Nije sporno da su postojale tendencije da se one pretvore u republike, naročito na Kosovu, ali se vlast protiv toga borila. Kako drugačije objašnjavate razbijanje demonstracija 1981. i njihovo označavanje kao „kontrarevolucije“ (s pravom)?

A da se nekad lepo jelo i putovalo, to je tačno. U čemu je tu problem?

@ ni desni, ni levi pogled

Ako je Titova Jugoslavija bila dobra za sve osim za Srbiju, a pre svega za Hrvatsku i Sloveniju, kako objašnjavate činjenicu da su upravo Hrvatska i Slovenija desetak godina nakon njegove smrti radile na razbijanju iste te, za njih dobre, Jugoslavije? A Srbija, koja je navodno imala u njoj samo štete, tome se suprotstavljala? Bojim se da ste Vi posvađani ne samo sa Titom i titoistima, već i sa logikom i istorijskim činjenicama.

A ako je Tito, u navodnom dosluhu sa stranim silama, radio na "cepanju i uništavanju Srbije", zašto se taj proces uveliko odvija i gotovo završava (na žalost) tek skoro trideset godina nakon njegove smrti? Zašto to već nije urađeno za njegova života, kada mu se skoro niko nije mogao suprotstaviti, a pride je imao podršku velikih sila, "i sa istoka i sa zapada", kako već kažete? Čini mi se da i ovde zakazuje logika.

@ Svesno desno

Nemojte da budete nervozni, sačekajte Vaš red za odgovor. Osim ako ne mislite da ste posebno privilegovani u odnosu na ostale komentatore. Za mene su, međutim, svi oni ravnopravni, a onda se držimo reda u diskusiji.

Ne razumem poentu Vaše primedbe oko (ne)čitanja „Moralističkih fragmenata“. Ako je Antonić verno preneo sadržaj Lomparove knjige, a ja sledim taj prikaz, u čemu je onda problem sa mojim komentarisanjem stava da su titoisti „bubašvabe“? Ako Antonić, međutim, nije to mesto verodostojno predstavio, onda je to pre njegov (moralni) problem nego moj. Uzgred, koliko mi je poznato, Lompar se od tog prikaza nije javno ogradio. A pošto je ćutanje znak odobravanja, onda s pravom možemo komentarisati tu stvar.

Naravno da Lompar nije napisao da je on ravan Sokratu i Paskalu. Niti sam ja to igde tvrdio. A kada mi tu tvrdnju proizvoljno pripisujete, (ne)svesno desno se služite podmetanjem, pa se postavlja pitanje i Vašeg moralnog statusa. Ja sam samo rekao da on sebe „pomalo poistovećuje“ sa Sokratom i Paskalom, i to se jasno dešava na performativnom nivou njegovog izlaganja, ne i na nivou izrečenog sadržaja teksta (ovo nije sporno). Nadam se da Vam je ovo razlikovanje poznato.

@ Svesno desno-nastavak

Doduše, vi pokušavate da ponudite rešenje ove lomparovske antinomije, verovatno desno (pomalo) svesni ove nelagode. Ukazujete na Lomparovu subverzivnost kao smisao njegove egzistencije na titoističkom Univerzitetu. Nevolja je što time upadate u još veći problem. Možda je to zaista Lomparova subjektivna, intimna samosvest. Ali, ako je ona nešto više od toga, ako je, u skladu sa velikim uzorima Sokratovog i Paskalovog, na delu jedinstvo misli i čina (o čemu sam Lompar govori u svojoj knjizi), onda iskrsava pitanje kako objasniti toleranciju prema Lomparovoj antititoističkoj subverzivnosti na titoističkom Univerzitetu? Nije poznato da su nekadašnji titoisti prema toj subverzivnosti bili tolerantni, a još više je tako po Vašim određenjima titoizma (i komunizma). Dakle, ili današnji Univerzitet nije titoistički, ili Lompar nije (subverzivni) antititoista. Kao u jednom od prethodnih slučaja, u obe varijante ispada loše po Lompara.

Ova lomparovska antinomija, logičke i ujedno moralne prirode, već opasno zabrinjava i traži hitno rešenje. Predlažem jedno rešenje: Lomparov(sk)a egzistencija je izvan granica saznanja, jer završava u protivrečnosti. Ali, ako je tako, onda ste pomalo u pravu kada dovodite u pitanje mogućnost mog suđenja o produktima te egzistencije. Zaista, kako je uopšte moguće suditi ili govoriti o nečemu što je nesaznatljivo?

Izraz 'jevrejska samomrznja' koristio sam namerno uz znakove navoda upravo zbog toga sto je razlicito interpretiran u Marksovo vreme (ako citate njegove tekstove videcete i zasto), razlicito u doba 1930ih (Fric Lang, na primer), i razlicito danas kada neokonzervativni ideolozi (neopravdano) kritikuju Comskog. I zbog toga ne nameravam da se pravdam. Ili zelite da Vam celu ovu recenicu napisem na hebrejskom (ivritu)?

Ovo nije kritika. Ovo je, ako vas pravilno citam, podmetanje.

@Mario Kalik


Ne gospodine, nego ako su se već stvarale nacionalne republike, a ja mislim da je trebalo, onda je to trebalo uraditi dosledno, pravedno i funkcionalno, koliko Srba u Hrvatskoj toliko Hrvata u Srbiji, koliko Bošnjaka u Srbiji toliko Srba u Bosni...
Takva Jugoslavija bi, makar teoretski, bila moguća, za razliku od ove avnojevske. Ne bi porodila toliku mržnju i svakako se ne bi raspala u krvi.

No ja sam se već odavno navikao da između zločinaca i humanista ne pravim razliku.

O Nikoli Miloševiću: njegova kritika komunizma, pre svega lenjinizma, bila je toliko bezazlena da je general Ljubičić (predsednik predsedništva CK SKS) na zahtev Andropova (generalni sekretar CK KPSS) tražio da Nikola Milošević bude izbačen sa univerziteta. Jedini razlog zašto se to nije desilo, jeste odlučnost tadašnjeg dekana Filološkog fakulteta Jovana Deretića (takođe visokog partijskog funkcionera) da Miloševića ne otpusti, već naprotiv, da protiv njega ne dopusti pokretanje bilo kakvog postupka unutar univerziteta.

Dakle, iz ovoga, logikom druga Kalika, sledi da je Miloševićeva kritika lenjinizma zapravo titoistička, ili da uopšte nije kritika, a nikako ne sledi da je i u okviru komunističke partije bilo prostora za mišljenje koje nije titoističko.

Toliko o tome (svemu), i više se neću javljati, jer ne smatram korisnim raspravljanje sa ljudima koji se sa idejama sa kojima polemišu upoznaju preko novinskih prikaza knjiga i koji svet posmatraju tako rigidno, tako nenijansirano i nediferencirano, tako crno-belo kako to čini drug Kalik.

Moj cilj je bio da pokažem da Kalik ne poznaje dovoljno dobro ono o čemu govori - što se ispostavilo kao tačno - i da razumem šta traži na Megatrendu: novog Maoa, hvala mu na odgovoru.

Zaista, posle ovoga ne vidim da ima prostora za bilo kakvu smislenu polemiku.

A kada zbog Kalikove kritike globalizma Barak Obama bude zvao Borisa Tadića da izvrši pritisak na Miću Jovanovića da ovoga otpusti, od sveg srca ću priznati da je misao druga Kalika dostigla društvenu prodornost misli Nikole Miloševića, koju on dosledno nipodaštava, iako - s obzirom na pokazani nivo metodološke svesti - ne možemo biti sigurni ni da je zaista poznaje. No, zar upravo neznanje i superiornost nad činjenicama nije najbolji put ka kulturnoj revoluciji i viziji Mao koja se pomalja negde na horizontu nove svetske revolucije...

Kalik: Zaboga, ako je i zbog odbrane ideologije, mnogo je! Nećemo baš toliko zatvarati oči pred prostim i svima poznatim činjenicama. Naime, Slovenija i Hrvatska nisu rušile Titovu Jugoslaviju, već onu koju je Milošević počeo menjati na silu (ukidanje „federalnosti“ autonomija). Srbija (čitaj Milošević) se suprotstavila rušenju, ne Titove Jugoslavije, nego one koju je novi Vođa započeo stvarati ukidanjem „pokrajinskog federiranja“ i nametanjem „srpske konstitutivnosti“ u Hrvatskoj i Bosni. To su fakti i ne vredi ih uvijati u kojekakve ideološke oblande. Proces cepanja Jugoslavije kao federacije i Srbije kao celovite države je počeo odmah posle Titove smrti i završio 11 godina posle, a ne posle 30, kako vi navodite ideološku vodu na titoističku vodenicu (od 91. do danas se radi o čistoj tehnici rasparčavanja i cepanja, kao i srpskom otporu, neočekivano jakom i velikom, naročito u Bosni). Naravno da Titu samom nije odgovaralo da se to cepanje odigra za njegovog života, jer koji je to imperator radio na uništavanju sopstvene imperije? Što se tiče logike i istorijskih činjenica, sa njima ste vi posvađani, a ne ja. Opšte je poznato da su zapadne sile otvoreno i decenijama zastupale stav „slaba Srbija, jaka Jugoslavija“, što je i Hazjajin preuzeo od njih, te je na njegovu želju Kominterna takođe zastupala isti stav, a njega i vaš Tito, kao svaki poslušni aparatčik, preuzeo i dosledno sprovodio. Ustav iz 74. je vrhunac te politike i njime je pripremljen teren za potonje razbijanje Jugoslavije i cepanje Srbije, što se sada i sprovodi. Tito, titoisti i titoizam su, nažalost, imali verne apologete i poslušnike među srpskom komunističkom elitom, čast retkim izuzetcima, te je potpuno svejedno o kome vi govorite, koga napadate a koga iz te elite priznajete i branite, Miloševića ili Stambolića, da druge ne spominjem. Srpski komunisti su glavni krivci za današnji nezavidan položaj Srbije, a pogotovo ta pogana titoistička ideologija koju, eto, čak i danas zastupaju.

@ Branislav

Ali tu nije kraj priče o ideologiji na ovoj načelnoj, filozofskoj ravni. Ako ste mislili da se ideologija svodi na neku otvoreno zastupanu političku ideologiju, pa još rezerviše za komunizam, nacizam i slična „totalitarne“ poretke (a ne i „demokratske“), imate vrlo rudimentaran pojam ideologije. U jednoj razvijen(ij)oj teoriji ideologije (upućujem Vas na marksističke filozofe Gramšija i Altisera), ideologija deluje u svim sferama društva, i u svim društvima. Dakle, i u sferi tzv. idejne nadgradnje (gde spadaju sve gore navedene oblasti za koje se dodeljuje nagrada Radio Beograda 2), i u „demokratskim“ društvima. Imajući u vidu ovakvo određenje ideologije, kojim se i ja koristim, nagrada Radio Beograda 2 je po definiciji ideološka. Samim tim i komisija koja dodeljuje tu nagradu. Nagrađeni autori promovišu određenu ideologiju i zbog toga su dobili tu nagradu. To ne znači da u njihovom delu nema nikakve vredosti, teorijske ili umetničke, već samo da se kroz to delo nužno provlači I određena ideologija (oštro razdvajanje teorije ili umetnosti od ideologije takođe spada u rudimentarno shvatanje ideologije, pa čak i predstavlja jednu ideologiju teorije i umetnosti). Ta ideologija ima prednost pred nekom drug(ačij)om koja može postojati kod teorijski ili umetnički podjednako kvalitetnog dela kao i onog koje je dobilo nagradu. I to je odlučujuća stvar pri nagrađivanju.

@ Branislav-nastavak

Još neke empirijske činjenice se uklapaju u gore navedeno. Kada se pogleda profil dosadašnjih dobitnika ove nagrade, manje-više svi oni odgovaraju intelektualnom, preciznije rečeno ideološkom, profilu Nikole Miloševića. Među njima se radi samo o manjim varijacijama na istu (ideološku) temu. Dakle, većina njih su umereni ili tvrdi nacionalisti, konzervativci (odnosno, konzervativni liberali) i antikomunisti. Neko ko se ne uklapa u ovaj profil, nema tu šta da traži, ma koliko teorijski ili umetnički vredno bilo njegovo delo. Možemo li (racionalno) da očekujemo da će tu nagradu dobiti neko ko je internacionalista, revolucionar i komunista, ko nije nikada imao nikakve veze (ne samo partijske) sa Demokratskom strankom, a još manje Srpskom liberalnom strankom, ko nije javno kritikovao „neokomunističku i autoritarnu politiku“ iz 90-tih, ko nije učestvovao u „antirežimskim protestima“ ili se nalazio na „liberalnom“ stanovištu? Ko je „nedemokrata“, „neliberal“, „neokomunista i autoritarista“, „režimlija“, na kraju, „antiliberal“? Ako ne verujete da ima takvih intelektualaca, bolje rečeno, da biti intelektualac ne znači obavezno slediti zahteve tekuće opozicione politike iz 90-tih, što je kod nas uveliko (bilo) izjednačeno, onda ste zarobljenici vlastite ideologije, i to dnevnopolitičke. Pouzdano znam da je jedno od najvrednijih dela iz naše recentne, ne baš obimne, filozofske produkcije ispalo iz opticaja za glavnu nagradu jer je članovima ove ideološke komisije previše mirisalo (a nekima izgleda i zaudaralo) na „Revoluciju“. Doduše, pitao sam se šta autor te knjige uopšte traži kod te nagrade, pošto je jasno da je taj poduhvat unapred osuđen na neuspeh. Ali, to je već drugo pitanje.

@ Milorad Stanojlović

Nema potrebe da me ni Vi ni ostali žalite zbog moje „nepopravljivosti“. Sve ono što ste naveli nije sporno. Ko kaže da demokratija nije vrhovna vrednost, ili bar jedna od njih? Pa, podsetiću Vas, zemlje socijalizma zvale su se ili još uvek zovu i „narodnim demokratijama“. To, naravno, nisu demokratije buržoaskog tipa, ali po čemu bi demokratija bila rezervisana samo za taj njen ograničeni oblik? Poštovanje ličnosti takođe nije sporno. Ali, to ne podrazumeva poštovanje klasnih privilegija, naprotiv, njihovo ukidanje je uslov da milioni ljudi, kao proleteri danas ili nekada bezlični i osakaćeni, uopšte postanu ličnosti. Ljubav prema zajednici, naravno. Pa izvorno značenje reči „komunizam“ vezano je za pojam zajednice. To uključuje i patriotizam. Sve socijalističke revolucije bile su istovremeno i nacionalno oslobođenje od stranog okupatora ili strane dominacije. Podsećam Vas da se u mnogim našim partizanskim pesmama i drugim sadržajima pojavljuje ovaj motiv. Reč je naravno o državi (otadžbini) koja se ne svodi na tradicionalnu Srbiju kao kod nacionalista, ali to partizane i komuniste ne čini ništa manjim patriotama. To ih, naprotiv, uzdiže iznad nivoa nacionalista, čineći patriotizam nečim različitim i naprednijim od nacionalizma, što ne uviđaju danas ni srpski nacionalisti ni „Druga Srbija“. I za jedne i za druge je patriotizam samo nacionalizam, a za neke od prvih i većinu od drugih čak i šovinizam.

Na svako konkretno pitanje - Altiserova ideoloska interpelacija.

Kazete da su se "Rusi kao najvecha slovenska nacija okrenuli marksizmu i komunizmu...". Netacno. Da li je bilo miliona Rusa koji to nisu hteli da urade? Jeste. Da li su zbog toga bili prognani iz zemlje, hapseni pa i streljani? Jesu. Da li je u pitanju fizicko istrebljenje neistomisljenika? Jeste. Da li to Marks preporucuje? Ne.
Po Vama se u "titoizmu" lepo zivelo. Da li je tada bilo siromastva, nezaposlenosti, ekonomske emigracije, socijalnih problema, korupcije, nepotizma, promasenih investicija? Jeste. Vi o ovome ne govorite, i imate pravo na to, ali onda Vasa namera da svemu date naucnu teorijsku podlogu ne moze da se odrzi, i prelazi na cisto propagandisticku i idolatrijsku ravan, sto je legalno, ali ne vise od namere da se kao takvom i obelezi.
Govorite i o naciji i etniji, a onda Musliman pisete velikim slovom smatrajuchi to kao nacionalnost (istina, to ne radite samo Vi). Tako nesto ne postoji cak ni u islamskom svetu, vech postoji jasna razlika izmedju nacije i religije. Stvaranje nacije na osnovu religije ne postoji kod Marksa. Ako se setimo da su se mnoga vazna rukovodeca mesta u vreme titoizma dodeljivala po "nacionalnom kljucu" onda je Islam bio privilegovana vera u odnosu na druge postojeche. Da li je takvo drustvo pravedno i progresivno? Zasto onda Albanac koji ispoveda Islam nije musliman po nacionalnosti?
Po Vama su neo liberalizam i liberalni kapitalizam bezumni drustveni sistemi. Iako su svakako podlozni kritici, pogresno ih je smatrati bezumnim kao sto to Vi cinite, jer u njima ne samo da su nastali marksizam i drugi aktuelni filosofski pravci (na ciju me literaturu upucujete), vec njihov sveukupan drustveni, ekonomski, naucni i tehnoloski razvoj ne pokazuje odsustvo uma. Naprotiv. Molim da se iz ovoga ne izvede zakljucak da sam za uvodjenje ovakvog sistema u Srbiji. Ja samo pokusavam da, koliko je to u mojoj moci, ukazem na greske u Vasim stavovima.

@ SFX - 1. deo

Vaš prikaz stanja stvari deluje baš kao SF roman. Krenimo od srednje klase za koju kažete da je uništena za vreme komunizma. Ako pod tim mislite na predratnu buržoaziju, to je tačno. Ali, ona je bila manjina u strukturi tog društva, ogromnu većinu su činili siromašni seljaci i radnici, koji su bili u tom položaju između ostalog zahvaljujući i takvoj srednjoj klasi (kao eksploatatorskoj). A u Titovom periodu srednja „klasa“ je postala većinski deo društva, oslobođena svoje buržoaske prirode (zato i stavljam klasa pod navodnike), i po tome je taj period i prepoznatljiv - svaki nepristrasni posmatrač i analitičar mora priznati da je postojao visok nivo socijalnog egalitarizma, u svakom slučaju socijalne razlike su bile mnogo manje nego ikada pre i posle tog perioda.

Spominjete i da je na vlast došla „ruralna, povarošena inteligencija“. Ne razumem šta ste hteli reći. Inteligencija u strogom smislu je deo urbanog prostora, ne ruralnog. A ako ste mislili na njeno socijalno poreklo, u čemu je problem ako ona dolazi iz ruralnih slojeva? Pa koreni srpske inteligencije mogli su u početku i biti i bili su samo ruralni s obzirom da je i društvo bilo isključivo ruralno. S druge strane, ako mislite da je inteligencija nešto što treba da bude rezervisano samo za one već urbane, da se ona mora reprodukovati samo unutar vlastite klase, i tako zatvoriti spram nižih klasa (uključujući i gradski proleterijat), onda ste zagovornik jednog nepravednog, klasnog društvenog modela koji je socijalizam s pravom ukinuo. Da nije bilo socijalizma, većina siromašnih seljaka i radnika, i njihove dece, zauvek bi ostali vezani za ograničene uslove svoje klase i nikada se ne bi emancipovali, u obrazovnom, zdravstvenom, materijalnom, i svakom drugom pogledu.

@ SFX - 3. deo

Mnogo šta je bilo trulo u tom starom poretku što je do nje dovelo. A naročito se srpska „srednja klasa“, politička i intelektualna elita, Crkva i vojska nisu baš proslavili za vreme rata u pogledu borbe protiv okupatora. Previše je tu bilo kolaboracije ili taktiziranja. A ni rasplet događaja u pogledu celokupnog toka svetskog rata im nije išao u prilog - oni su se oslanjali, aktivno ili pasivno, na prognozu da će Treći Rajh ipak pobediti, ako ne, da će kao oslobodioci doći Angloamerikanci. Ništa od toga se nije desilo, ovim prostorom je prošla Crvena armija. Ne treba onda da se čudite ili bunite što je vlast preuzela gerila koja je bila spremna do kraja da se žrtvuje u borbi protiv okupatora, uz pomoć sovjetskih snaga.

Na kraju, ta floskula o nestanku „radnih navika“ za vreme socijalizma, koja spada u jedan od najbizarnijih antikomunističkih stereotipa. O njoj sam se već izjasnio na jednom mestu u tekstu. Ovde ću samo reći da je dovoljno uporediti materijalnu izgrađenost zemlje pre i posle rata da bi se shvatilo koliko je ova priča besmislena i tendenciozna da bi, na kraju, postala potpuno bezočna podvala. Da ne spominjem dominantnu etiku (ideologiju) rada, prisutnu u svim sferama društva, koja je podsticala na postignuća u radu kao vrhovni kriterijum društvenog statusa, a na nerad i lenčarenje gledala sa prezrenjem i osudom...

@ SFX - 5. deo

Odnos prema „gubitnicima“ postaje jedna od suštinskih vododelnica tog i današnjeg perioda i poretka. Dok se nekada prema njima držalo sa društvenim saosećanjem i brigom (zbrinjavanjem), danas se prema tzv. gubitnicima tranzicije vladajuća ideologija drži s neskrivenim prezrenjem, poniženjem i odbacivanjem. To je najdublji koren danas dominantnog neoliberalnog (anti)socijalnog rasizma. Drugo je pitanje da li se kod pojedinih preduzeća, koji su pokazivali dugotrajnu ekonomsku stagnaciju ili recesiju, moglo i trebalo postupati drugačije, to nije sporno. Ali, princip redistribucije materijalnog bogatstva ostaje suštinski element socijalizma. Da zaključimo ovaj deo, sasvim ste u pravu, rezultati poređenja statusa rada pre, tokom i nakon socijalističkog perioda su sasvim evidentni. Na početku i na kraju nalazi se vladavina buržoazije koja izrabljuje rad, i zato je današnji društveni trend samo savremenija verzija klasnog društva koje je postojalo i pre socijalističke revolucije, pa kao takvo i nastupa kao kontrarevolucija.

To što „Republika Srbija u svakom pogledu predstavlja diskontinuitet sa srpskom državotvornom tradicijom“, ne znači nešto samo po sebi loše. Loše je samo ako stojimo na stanovištu te tradicije. A ni ona nije bez pukotina i velikih rezova, od stvaranja srednjovekovne države, do srpskih ustanaka i nastanka monarhije, sa periodičnim naletima monarhodiktature u kojoj je parlamentarizam potpuno ili u velikoj meri bio ugušen. O izvesnom licemerju koje prati optužbu za „jednopartijsku komunističku diktaturu“, a u vezi sa dikaturom kralja Aleksandra, pisao sam u nekom od prethodnih postova.

@ SFX - 7. deo

Ako se gleda samo presek u jednom trenutku, onda naravno da su npr. Srbi u Americi živeli recimo 1950-1960 bolje nego Srbi u Jugoslaviji. Kao što su, uzmimo Vaš primer, Srbi u Austrougarskoj u 19. veku živeli bolje nego Srbi u Srbiji. Ali, koji su početni uslovi Amerike a koji SFRJ, odnosno Austrougarske i 19-vekovne Srbije? Hoćete i ovu drugu otpisati sledeći istu logiku? Ne može se tako površno pristupati istorijskim procenama, morate uzimati širi istorijski kontekst u razmatranje. Na kraju, ako se u celini živelo dobro u Austrougarskoj zašto je intelektualna elita tamošnjih Srba (a ona nije bila ruralna) težila izdvajanju iz Austrougarske i spajanju sa maticom? Sve u svemu, ovakav pristup, a pogotovo izvođenje prebrzih zaključaka na osnovu situacije vlastite porodice, ne vodi nas daleko. To je isto kao kada bih ja kao argument u raspravi o vrednosti jednog sistema uzeo svoju situaciju. I rekao da su društvenom, kulturnom, ekonomskom itd. pogledu moji roditelji i ja sam bili u daleko boljoj poziciji u vreme Tita nego moji preci pre rata. I šta sad, moja reč protiv vaše, pat-pozicija. U raspravi koja se ipak vodi interesom da se utvrdi istina o nekom istorijskom periodu moramo se uzdići iznad ovakvih površnih merila. Rukovodimo se nekim saznanjima koja nam je ponudila istorijska nauka, sociologija, ekonomija itd.

Ne morate da verujete meni, navešću Vam neka mesta iz jednog teksta istoričara Ljubodraga Dimića koji na Filozofskom fakultetu predaje Istoriju Jugoslavije. O predratnoj ekonomskoj situaciji u Srbiji, pogotovo na selu, on kaže: „Srpski seljak, vlasnik zemlje koju je obrađivao, jedva je opstajao na malom posedu, nedovoljnom za život...Na selu je dominirao sitan posed. Početkom 20-tih godina 67% svih poljoprivrednih gazdinstava bilo je manje od 5 hektara (na njima je živelo oko 70% stanovništva). Ta gazdinstva, prema ekonomskim kriterijumima koji su tada važili u Evropi, nisu bila sposobna za život...

@ SFX - 9. deo

Dakle, umesto idiličnog sveta malih, „nezavisnih“ kakvim ga Vi predstavljate, pre će biti da je postojala vrlo nerazvijena poljoprivreda koja je podsticala stalan strah od gladi. Izgleda da su bili nezavisni jedino od dobrog života. Ne sumnjam da su Vaši preci u Austrougarskoj živeli bolje; i u Srbiji su neki seljaci, oni sa velikim posedom i uposlenom radnom snagom, dakle, kulaci, živeli bolje. Nevolja je u tome što su oni bili ogromna manjina koja je lagodno živela na osnovi nasleđenih poseda i eksploatacije tuđeg rada (kmetova). Socijalizam je ovim drugima, siromašnoj većini u selu i gradu, ponudio šansu i oni su je uglavnom iskoristili. Besplatno obrazovanje, zdravstvo, radnička prava, i sve drugo što nije postojalo niti moglo da postoji u prethodnom polufeudalnom-polukapitalističkom društvu, postalo je stvarnost koju Vi možete da negirate, ali ne i da učinite da potpuno nestane. Dok god ima nas koji ćemo se pomahnitalom i retrogradnom istorijskom revizionizmu koji je zahvatio ove prostore odlučno suprotstavljati.

Pričate o prinudnom okupu. Šta ste drugo očekivali od nove vlasti koja je sebi postavila pravedan cilj da niko ne bude toliko gladan da bi od gladi umro (što je pre revolucije bila čest slučaj)? Podsećam Vas, radi se o vremenu neposredno posle rata, kada su beda i glad, kao njegove posledice, bile masovna pojava. Neki seljaci kriju viškove i time pokazuju zavidnu hrišćansku svest o kojoj sa patosom govorite. Umesto da ih osudite zbog takvog ponašanja, Vi ih branite. Nedoslednost za nedoslednošću, cilj opravdava sredstva, a taj cilj je dezavuisati komuniste. To se mora učiniti po svaku cenu, pa makar i brutalnim istorijskim falsifikatima i kršenjem elementarnih pravila logike. Dalje, „teror nacionalizacije“. Da, zahvaljujući tom „teroru“ mnogi su dobili zemlju na obrađivanje, koja je do tada pripadala povlašćenoj manjini, i uspeli da nešto naprave od svog života.

@ SFX - 11. deo

To ne znači da vera i tradicija više nisu uopšte postojale na Zapadu; to znači samo da one nisu imale tako moćnu ulogu kao nekada, jer su dominantni postali novi oblici kolektivne, društvene svesti (utemeljeni na nauci i tehnici). Nemoć vere i davnašnjih tradicija postaje potpuno očigledna u današnjim poznim oblicima kapitalizma. Pa upravo to i izaziva ogorčenje katoličkih i pravoslavnih teologa. Drugo, svaka tehnološka revolucija je „nasilna“ prema dotadašnjim preovlađujućim oblicima privređivanja. Pretpostavljam i da je otkriće štamparske mašine delovalo kao „nasilje“ onima čiji se posao sastojao u ručnom prepisivanju knjiga ili pojava računara u proizvodnji onima koji su ručno opsluživali industrijske mašine. Ali, to ne znači da ove promene nisu u celini imale pozitivne učinke. Proces proizvodnje postao je efikasniji. Isto važi i za poljoprivrednu proizvodnju. Verujem da ćete se složiti sa tim da je zamena drvene ralice ne samo gvozdenim plugom, nego mašinama, ili tradicionalnih pasmina stoke novim, hibridnim imala pozitivne učinke, to su prosto činjenice. Osim ako ne mislite da je bolje patiti se na zemlji uz pomoć ralice ili, umesto nekoliko desetina litara mleka, dobijati par litara. U suprotnom, bojim se da ćemo takvim oblikom tradicionalizma i konzervativizma, kao što rekoh u jednom ranijem postu, vrlo brzo stići do zaključka da je „bolje“ da „čovek“ nikada i nije izašao iz pećine, jer je to dovelo do „nasilja“ nad njegovom prirodom. Čitav napredak u kulturi zasniva se na ovom „nasilju“ Novog, i sa tim se ili moramo pomiriti, ili moramo ispasti, uz dužno poštovanje, tragikomični.

@ Jovan G

Nešto ste pobrkali. Nisu Srbi u Hrvatskoj i BiH pretvoreni u „nacionalnu manjinu“. Oni su po ustavima tih republika bili narod i kao takvi njihov konstitutivni činilac. To objašnjava nekadašnje legitimno pozivanje Srba da se iz tih republika izdvoje kada su one, odnosno drugi narodi, poželeli da se izdvoje iz Jugoslavije. A pošto su već bili ustavno priznati narod, a ne narodnost, onda nije bilo potrebe za autonomnom pokrajinom za njih. Takva autonomija se daje samo narodnostima, odnosno sredinama u kojima one žive. Da bi se videla neutemeljenost ove priče o navodnoj strahovitoj ustavnoj diskriminaciji Srba, dovoljno je malo skrenuti pažnju na druge narode, što srpski nacionalisti, naravno, ne čine. Hrvata je u BiH bilo više nego Srba u Hrvatskoj, a i Muslimana je u Srbiji (pre svega, Sandžaku) bilo dosta. Pa niti su Hrvati dobili autonomiju u BiH, niti Muslimani u Srbiji (a nisu jer su već bili narod). Hoćemo i za njih reći, sledeći Vašu logiku, da su bili ustavno diskriminisani? Drugo je pitanje kakva su stvarno bila prava Srba u Hrvatskoj, BiH ili na Kosovu. O tome se može diskutovati. Ne sporim da je tu bilo pojava diskriminacije, naročito posle Titove smrti, ali se titoistička vlast, i za njegovo vreme i posle njega, po mom mišljenju, pokušavala boriti. Manje ili više uspešno. Dovoljno je reći da je ona ugušila MASPOK u Hrvatskoj početkom 70-tih i kontrarevoluciju na Kosovu 1981. U svakom slučaju, te pojave su bile negacija avnojevskog principa bratstva i jedinstva, i nikako se ne mogu tretirati kao neki sistematski, imanentan učinak titoističke ideologije i vladajućeg poretka. Oni su bili moćni ali ne i svemoćni. Kada su separatističke snage ojačale, u trenutku globalnog sunovrata socijalizma, i Srbima je postalo teško jer su bili rašireni po čitavoj Jugoslaviji. Milošević je pokušao da je zaštiti, između ostalog i zbog Srba, ali nije uspeo. To je već druga priča.

@ Jovan G - 3. deo

Zato ni jačanje ovih drugih nacionalizama i njihova pobeda u Hrvatskoj i BiH početkom 90-tih godina, sa pratećom tendencijom izdvajanja tih republika iz Jugoslavije, nije mogla proteći bez krvi. Rat se vodio ne samo između Srba i Hrvata u Hrvatskoj, ili Srba i Muslimana u BiH, već i između Hrvata i Muslimana i Hrvata i Srba u BiH. Oduvek se znalo da nasilno razbijanje Jugoslavije, protivno volji nekog od njenih velikih naroda, baš zbog takvih unutrašnjih granica, ne može proteći bez krvi, i stoga se stalno govorilo o potrebi za očuvanjem bratstva i jedinstva. I verovalo se da će takva preteća mogućnost, odnosno strah od nje (jer bi ona neminovno u velikoj meri ponovila tragična iskustva iz II Svetskog rata, što se i desilo), biti dovoljna garancija da do takvog razbijanja ne dođe. Na žalost, zapadnim silama pobednicama iz Hladnog rata ta krv jugoslovenskih naroda nije ništa značila, a u tome su im presudno pomogli hrvatski i muslimanski nacionalisti i šovinisti. Možemo samo da žalimo što su Hrvati i Muslimani podlegli propagandnom delovanju ovih snaga, što je na neki način bilo razumljivo s obzirom na bankrot dekadentnih hrvatskih i slovenačkih komunista s kraja 80-tih godina. U suludom bratoubilačkom ratu u koji su ih gurnule njihove nacionalističke političke elite stradalo je, u ovom ili onom obliku, na desetine hiljada Hrvata i Muslimana, zarad njihove imaginarne nacionalne „nezavisnosti“. Jer, istinsku nacionalnu nezavisnost ovi narodi imali su samo u SFRJ, zahvaljujući spoljnoj nezavisnosti same SFRJ. Sada su te nacije samo manje ili više okupirane od strane zapadnih imperijalista i kapitalista, a slično se dešava i u Srbiji nakon oktobarske kontrarevolucije. A o socijalnoj pravdi da ne govorimo. Dakle, stradale su u suštini ni zbog čega, bolje rečeno, zbog sebičnih interesa zapadnih sila i njihovih unutrašnjih pomagača. Isto se desilo sa kosovskim Albancima.

Gospodine Kalik,

Hvala Vam na iscrpnom odgovoru. Pokusacu da fragmentarno odgovorim ne neke od Vasih teza sa kojima se ne slazem. Oprosticete mi ako to ne cinim redom.

1. Kada govorite o novooformljenoj srednjoj klasi koja je uspela da se oslobodi burzoaske prirode (parafraziram) cini mi se da ipak prenebregavate cinjenicu da je Tito uspeo da formira citavu klasu komunistickih aparatcika koji su formirali jedan novi sloj 'revolucionarne srednje klase'. U pravu ste, nije to srednja klasa o kakvoj u mafijaskim uslovima posleratne Italije (i hriscanske demokratije) govori Pasolini, ni taceristicka srednja klasa koja se 'igra' akcijama na trzistu kapitala, ali nije ni idealizovana srednja klasa o kojoj govorite, koja je tek tako oslobodjena eksploatacije, dobila obrazovanje, zdravstvenu zastitu, itd. a za to nije morala da polozi nikakav ideoloski ispit. Ispit politicke podobnosti nove, povarosene inteligencije i novooformljene srednje klase bio je pre svega ispit lojalnosti Titu i Titoistima. To se videlo tri godine posle zavrsetka Drugog svetskog rata, tokom Titove vladavine, ali narocito sedamdesetih kada su se kontradikcije ovog rezima izostrile do apsurda.

2. Povarosena inteligencija nema nikakve veze sa ruralnim korenima srpskih dinastija, pa ni srpske elite 19. veka. Ovo je nametnuta elita koja je iz vojnickih cizama uletela na univerzitete, koja je na sastanke u beogradskim muzejima, redakcijama i pozoristima unosila pistolje da bi kreirala novu kulturnu politiku. Ova elita nije autenticna elita kakvu su Srbi devetnaestog veka izrodili, vec nametnuta elita koju je stvorio Tito, a odobrila Kominterna.

3. Kazete da je crkva okolisala i nije se proslavila tokom Drugog svetskog rata. Isto to kazete i za srpsku vojsku. Pogledajte broj ubijenih srpskih svestenika i episkopa SPC tokom ovog perioda. Pogledajte cinjenicu da su konfuzni Srbi koji su okolisali, uprkos strahovitim zrtvama u gradjanskom ratu imali dva oslobodilacka pokreta.

Kada govorite o gubitnicima, insistirate na socijalnoj pravdi. Ta socijalna pravda je u vojvodjanskim selima uterivana na nezakonit, nasilan nacin. Clanovi moje porodice, komsije mojih predaka koji su u zatvorima banatskih gradica provodili od tri do sest meseci zbog zaklane svinje nisu bili kulaci. Vi ih poredite sa nekakvim bespostednim latifundistima, kao da su svi koji su u zatvore bili odvodjeni izasli iz Lampeduzinog 'Geparda'. naprotiv, dolazili su iz siromasnih zemljoradnickih i zanatlijskih porodica. Imali su dovoljno hriscanske ljubavi i solidarnosti, ali i odgovornosti, da su prvo zeleli da prehrane sopstvenu porodicu, ali im cesto ni to nije bilo dozvoljeno.

Vec tada je u zadruznom sistemu doslo do jasne erozije radnih navika. Kako drugacije mozete da objasnite cinjenicu da neko ko dobija rukovodecu funkciju po ideoloskom, a ne strucnom kriterijumu i brine o novostvorenoj, kolektivnoj svojini ne radi (zbog nedostatka strucnosti, ali i zbog primata ideoloske podobnosti nad materijalnom motivacijom) i ne stvara onoliko koliko se stvaralo neposredno pre rata? Rusija je gladovala, a u Titovoj Jugoslaviji se otimalo od jednih da bi se u ime solidarnosti davalo drugima. Cudno je medjutim da se pozivate na hriscansku solidarnost.

Vi Titovo vreme vestacke zaposlenosti glorifikujete. Ono podseca na period pre ekonomskog buma u Kini kada su desetine miliona ljudi radili na radnim mestima koja su vestacki kreirana radi cuvanja socijalne pravde i politickog primata komunisticke partije. Tek odluka kineske partije da radne sposobnosti prepusti trzistu dovela je razvoje jednog drugacijeg mentaliteta, u strahovito kratkom periodu. Kod Tita to nije bio slucaj; bilo mu je jasno da bi otvaranje prostora za privatnu inicijativu dovelo da stvaranja politicki aktivne srednje klase: Zato je i dozvolio glasanje opancima i odlazak na 'privremeni rad u inostranstvo'.

@Mario Kalik

Slažem se s Vama da su granice mudro povučene. Ciljevi Jasenovca i AVNOJ-a su bili isti.

@ Moderator

Poslao sam jos jedan nastavak odgovora g. Kaliku. Nije objavljen. Ukoliko nije stigao, molim Vas da mi to potvrdite jer back-up nemam. Odgovor nije nepristojan (samo jedan benigni citat grupe Buldozer: 'Mnogo bolje nego pre rata' ), pa mislim da verovatno nije stigao. To potvrdjuje samo da na ovom svetu postoje dve vrste ljudi, oni koji su izgubili materijal na kompjuteru i oni koji ce ga - tek izgubiti. Pozdrav.

@ g. Kalik

Umesto rezimiranja poslednjeg posta, zeleo bih da sa Vama podelim dve stvari. Prva je moja zacudjenost nad sintagmom 'porazene snage' koju koristite napadajuci moje argumente. Ta sintagma zaista postoji bar onoliko koliko i argumentacija koju mi spocitavate. S tim sto je daleko ironicnije (mozda je to neka vrsta postmodernog pastisa, parodije tvrdog ideoloskog recnika), da oni koji zdusno podrzavaju istorijsko nasledje komunistickih diktatura govore o porazenim snagama. Komunisticke diktature, pa i Titoizam su porazene snage koje su otisle u humus istorije tokom poslednje i pretposlednje decenije dvadesetog veka. To ne znaci da Marksovo ucenje nije relevantno u periodu kada finansijski kapitalizam prolazi kroz moralno bankrotstvo ili kada antikolonijalizam sirom sveta priziva staru mantru da 'nema borbe osim klasne borbe'. Ali Titoizam je, pogledajmo istini u oci, dobio ono sto je zasluzio.

Za kraj istinita prica. U zemlji u kojoj zivim, mladi levicari (offshot antiglobalistickog pokreta) su organizovali predavanje na lokalnom univerzitetu. Tema je bio Marks, relevantan (ponavljam: slazem se), kao i njegovo ucenje - kljucna alatka za dekonstrukciju ekonomskog poloma koji je je zadesio Zapad. Na posteru koji sam svojim ocima video, cetvoro mladih sedi za stolom na nekoj konferenciji. Iza njih crvena zastava, a na crnim majicama koje ponosno nose beli se i blista stisnuta pesnica srpskog 'Otpora'. Uups! Smejem se dok ovo pisem, ali gorko. Fikcije cesto imitiraju stvarnost. U Srbiji vec predugo stvarnost imitira fikcije.

@ Svesno desno-2.deo

A ako je prikaz „nenaučan“ zato što je objavljen u jednom nedeljnom listu namenjenom široj čitalačkoj publici (što Vi i eksplicitno navodite u kasnijoj poruci), onda je i knjiga koja se prikazuje takođe „nenaučna“ jer je objavljena u jednoj od najvećih izdavačkih kuća, po najmanje prepoznatljivoj po visoko teorijskim ili naučnim sadržajima. Kući koja uveliko oblikuje dominantne književne ukuse, a time posredno utiče i na (kolektivnu) ideološku svest. A kada se u takvom izdanju pojavi knjiga prepuna ideološkog sadržaja, onda je uticaj na ovu ideološku svest direktan, i ima tu jasnu nameru. Koju Vi bezuspešno pokušavate da sakrijete „zabrinutošću“ za „nauku“. Ili je, možda, prikaz po Vama „nenaučan“ iako je Antonić naučnik? Da li time priznajete izvesnu Antonićevu odgovornost koju sve vreme pokušavate da zabašurite? A onda i Lomparovu koji se od takvog „nenaučnog“ prikaza nije na vreme ogradio? Mislim da nije pristrasno ako kažem da moja odgovornost dolazi tek na kraju. Istina je celina, rekao je Hegel. A Vi pokušavate da samo jedan manji i krajnje isposredovan deo priče predstavite kao celu istinu o ovom sporu. Neće Vam proći.

U neku ruku ste u pravu u pogledu značenja performativnosti. Performativnost se detektuje na nivou iskazanog sadržaja, bez obzira da li sam za taj sadržaj saznao posredno ili neposredno, i predstavlja nešto što govorni subjekt (posredno) čini dok nešto govori, dakle neku radnju koja prati sadržaj njegovog kazivanja (u kom konkretnom slučaju je to Lomparova radnja pokazivanja „ja sam sličan Sokratu i Paskalu“ ili bi bar tako trebalo da bude, kada već govorim o njima kao moralnim uzorima, titoizmu kao vladajućoj ideologiji i subverzivnosti spram te ideologije). Ali, kad se kod kriterijuma performativnosti pozivate na „celinu iskaza“ u smislu neposredne upoznatosti s njom, šta bi značila ta neposrednost?

@ Svesno desno-4.deo

Upravo da bi se izbegao ovaj (auto)destruktivni potencijal skepticizma, u praktičnim životnim situacijama deluju navike, po principu induktivnog iskustva. Da li u većini dosadašnjih situacija postoji verodostojnost prikaza, intervjua i knjiga, i da li su podmetanja i falsifikati ređi slučaj? Pa naravno da je tako. Da nije ovog bazičnog poverenja, čitav sistem prikazivalačke, novinarske i izdavačke delatnosti bi se (samo)urušio. Niko ni u šta ne bi verovao, i pitanje kako bi praktičan život uopšte funkcionisao. I ne samo praktični, već i teorijski, duhovni. Zato, da bi se obezbedilo ovo preko potrebno poverenje u posredne izvore, postoji institucija pretpostavke istine (u pravu bi rekli nevinosti), odnosno demantovanja. Nešto je istina sve dok se ne dokaže suprotno (suprotno od onog čisto teorijskog, filozofskog skeptičkog načela po kome je nešto laž sve dok se ne dokaže suprotno). U konkretnom slučaju, intervju sa Lomparom koji je dostupan na Internetu može se smatrati autentičnim intervjuom sve dok se sam Lompar od njega ne ogradi. Objavljena knjiga kod koje je naveden Lompar kao autor i njen sadržaj mogu se smatrati autentičnim Lomaprovim delom sve dok se Lompar od nje ne ogradi. Na kraju, a to je ovde najvažnije, prikaz Lomaprove knjige može se smatrati verodostojnim prikazom sve dok se Lompar od njega ne ogradi. Lompar se, do trenutka objavljivanja mog teksta u kome kritikujem stavove u prikazu njemu pripisane, od tog prikaza nije ogradio. Pretpostavka je dakle da je Lompar, do tog trenutka, zaista mislio da su titoisti bubašvabe, ili se sa tim prećutno slagao, nebitno. Zašto mu je ta pretpostavka odjednom postala sporna kada je neko iz nje izvukao krajnje konsekvence? I koliko je (ne)morala tu u igri? O tome se ovde jedino radi, a sve ostalo je samo nespretan i pomalo smešan pokušaj mog dezavuisanja, u kojem se bezuspešno žele odgovornost i teret dokazivanja prebaciti na mene.

@ Mario Kalik

G. Kalik, vi ste poslali 24 (slovima: dvadeset četiri) odgovora korisniku @ Svesno desno - jasno je da to ne može biti objavljeno. Komentari su zamišljeni da imaju najviše 2000 komentara, dozvoljavamo i dva dela, izuzetno dozvoljavamo četiri - ali dvadeset četiri (što je znatno duže od prosečnog našeg teksta) zaista nismo u mogućnosti da objavimo.

@ ostali komentatori

Ovo je možda prilika da kažemo da ćemo maksimalno & izuzetno objavljivati komentare iz četiri dela, pa vas molimo da duže priloge od 2000/4000 znakova ne šaljete.

hvala svima na razumevanju,
uz pozdrav od
(super)moderatora

@ SFX

Vaš komentar nije stigao, objavili smo sve vaše komentare (koji su dospeli do nas).

pozdrav od
(super)moderatora

@ Branislav Popovic-1.deo

Naravno da je Nedićeva Srbija bila bastion reakcije u Evropi, jer je u Srbiji (i Jugoslaviji) postojao snažan partizanski i revolucionarni pokret. Isto važi za Aleksandrovu Jugoslaviju. U političkoj teoriji „reakcija“ je reakcija na revolucionarno kretanje, tako da se ovaj iskaz o reakciji u Srbiji može smatrati potpuno logičnim. E sad, jedino ako niste upoznati sa značenjem ovog pojma, verujete da u Srbiji (i Jugoslaviji) nije postojala revolucionarna partija a zatim i pokret, ili mislite da kralj Aleksandar i Nedić nisu vodili ogorčenu borbu protiv te partije i pokreta.

Slažem se da je u predratnom stavu komunista o „velikosrpskom nacionalizmu“ kao hegemonom projektu srpske buržoazije bilo preterivanja. Ne zaboravite samo da su taj stav zastupali i komunisti Srbi koji su bili na čelu Partije pre Tita, čak možda i više nego Tito. Voleo bih, međutim, da mi navedete izvorne izjave nekih jugoslovenskih komunista koji govore o „velikosrpskom nacionalizmu“ u značenju koje mu Vi verovatno pripisujete, kao optužbi na račun ČITAVOG SRPSKOG NARODA, da je on, a NE SAMO njegova vladajuća klasa hegemona, naročito posle rata. Bojim se da je ovde reč o potpunoj mistifikaciji u svrhu dokazivanja „antisrpskog“ karaktera titoizma.

Takođe bih voleo da mi navedete mesta iz Ustava iz 1974. koja su „unakazila Srbiju i Srbe u SFRJ“. Ne zaboravite da su u Vojvodini većinom živeli Srbi. Drugo je pitanje zloupotreba nekih ustavnih odredbi u stvarnosti, praksa pokrajinskih vlasti koja je podsticala separatizam. Protiv nje se, međutim, borila aktuelna savezna vlast, a zatim i Milošević za koga se ne bi moglo reći da je napadao titoizam kao uzrok ovih problema. Uostalom, razni vidovi nasilja nad Srbima na Kosovu nisu počeli od Ustava iz 1974., bilo ih je i ranije, a naročito se intenziviraju nakon Titove smrti, što kulminira pobunom Srba 1987. Možemo li onda Tita optuživati za sve to?

@ Branislav Popovic-3.deo

Da li je titoista „majka“ „Druge Srbije“, Latinka Perović? Pa nju je Tito vrlo rano smenio, ispravno je označivši kao liberala! Ona je i Tita videla kao jednog vladara koji se uklapa u „autoritarni“ mentalitet i model vladavine karakterističan za ove prostore. Od takvih roditelja (u simboličom, ideološkom pogledu), nisu se mogla očekivati drugačija deca.

Manje-više se slažem Vašim opisom njihove delatnosti koja je nesumnjivo agresivna i šovinistička prema srpskom narodu i njegovoj celokupnoj tradiciji i kulturi (u svojim tekstovima sam ih još ranije nazivao autošovinistima). Ali, u ideološkom pogledu, ponavljam, oni nikako ne mogu biti titoisti. I tačno sam naveo od kojih tekovina karakterističnih za titoizam oni jasno odstupaju: spoljnje nezavisnosti zemlje (zalažu se za ulazak u EU i NATO, što Tito nije želeo), unutrašnje nacionalne ravnopravnosti i tolerancije (oni su netolerantni prema Srbima) i socijalne pravde (zalažu se za radikalnu privatizaciju koja nužno dovodi do socijalnog raslojavanja).

Dakle, patriotizam su zamenili izdajom, nacionalnu toleranciju šovinizmom prema Srbima, a socijalni egalitarizam (neo)liberalnim ekonomskim modelom koji proizvodi socijalne nejednakosti. Kako onda uopšte mogu biti titoisti?! Vi kao da taj važan deo mog teksta niste pročitali. Dovoljno je sledeće: nađite mi u izjavama komunista ili dokumentima Partije, naročito od vremena dolaska Tita na njeno čelo, bilo šta što se može porediti sa ovim autošovinističkim diskursom, gde se srpski narod vređa na tako primitivan način. Pogotovo da je to konstanta čitavog diskursa. Onda ću pristati na tezu da je titoizam „antisrpski“ projekat.

@ Steva Nadrljanski

Zato nemojte mene prozivati za „boljševičku nezainteresovanost za tuđu krv“ sve dok Vi i slični Vama iskreno ne odgovorite da li ste ikada osetili ili stre spremni da osetite žalost zbog prolivene krvi boljševika, komunista, partizana itd., pre rata, po kazamatima Aleksandrove monarhodiktature i tokom rata, u borbama protiv četnika, nedićevaca, ljotićevaca i drugih? Da li je SPC ikada pokazala žalost za sve te ljude i učinila nešto da se ne sprovodi nasilje nad njima, pre rata i tokom rata?

A socijalni progres za vreme komunizma je bio nesumnjiv i nema potrebe da to ponavljam. „Internacionalizam“ i „bratstvo i jedinstvo“ nisu bile samo ideološke parole. Oni su bile stvarne društvene prakse. Pokret nesvrstanih, pomoć siromašnim zemljama Azije i Afrike, solidarnost sa pokretima za oslobođenje od kolonijalizma itd., a na unutrašnjem planu veliki broj mešovitih brakova, radnih akcija, zbratimljenih gradova, jedinstven jugoslovenski kulturni prostor i mnogi drugi oblici socijalnog života u kojima se ispoljavao duh bratstva i jedinstva.

Pitao bih one beskućnike koji ni šupe nemaju ili radnike koji žive u šupama da li bi pristali na zamenu koju nudite ako bi uopšte išta mogli artikulisano da kažu. Pogotovo one koji su živeli u vreme koje vi grdite, da li im je bolji ovaj „demo(no)kratski svinjac“. Nisam siguran da bi menjali materijalno blagostanje za ove političke „slobode“ koje sada imamo. Ako ne verujete meni, verovaćete možda Antoniću, bacite pogled na njegov tekst „Ćuti stoko i radi!“, trebalo bi da je dostupan na ovom sajtu. Videćete šta su radnici imali a šta su izgubili. A šta su dobili? Da „slobodno“ gunđaju, da biraju između lažnih alternativa, da se u svemu tome slabi oštrica njihovog nezadovoljstva i oni čine još bespmoćnijim. To je suština ovih političkih „sloboda“ u kome radnici mogu da glasaju samo za stranke koje su u vlasništvu krupnog kapitala. Zato za njih i nema spasa bez radikalne promene sistema.

možda dozvoliti rast militantne političke snage čija je namera bila imitiranje najvećeg zločina u istoriji čovečanstva, boljševičke revolucije, koja je kasnije – po našoj meri – nažalost i kod nas ostvarena? Vi kao da zaboravljate da je u kraljevskoj dikaturi mladim komunistima (veoma često državnim stipendistima!) bilo nemoguće zabraniti organizovanje na univerzitetu bez obzira na policijsku represiju, no nalazite li u titoizmu bilo kakav sličan slučaj netitoističkog organizovanja? Vi vrlo dobro znate kako je sve to završavalo po kratkom postupku (uzgred, ovde se mogu složiti sa vašom konstatacijom o našim salonskim disidentima!), i da je u monarhiji, za razliku od titoizma, bilo raznoraznih javnih ispoljavanja protivljenja vlasti; bilo je krvi na ulicama, ali je postojao kontinuitet protivljenja (ista vlast je tukla u vreme konkordatske krize i sveštenike i episkope na ulicama!). Sećate li se da li je neko kasnije mogao i pomisliti da izađe na ulicu iz sličnih razloga? Daleko od toga da bih želeo živeti u tadanjoj monarhiji, ali mi se čini da je ona u poređenju s onim što je usledilo – banja Abacija. Vi ste verovatno u pravu kad kažete da Crkva nije saučestvovala u zatvorskim stradanjima komunista, ali ovde možete primeniti, ako se slažete, svoj princip: „sasvim je nelogično“ da se traži sloboda delovanja za one čiji su ideološki oci i saputnici pre toga u Rusiji izvršili nad Crkvom takav zločin da od toga staje pamet! Ja verujem da vi o tome sve znate, ali da vam zbog nečeg nije baš bitno. Kad bi me sećanje bolje služilo, naveo bih reči naših episkopa iz onoga doba u kojima se naši komunisti nazivaju zavedenom omladinom – nigde ni reči o neprijateljstvu prema njima.

Da li je hipnotička mantra „bratstva-jedinstva“ zaista mogla neutralisati činjenicu da 2. Svetski rat zbog veštačkih poravnavanja u korist te ideje kod nas nije završen, i da se ipak ne rešava sve loncem i „progresivnim idejama“ poput internacionalizma (volimo sve afričke narode, ali nam je Vidovdan nekako nezgodan za pominjanje, sem ako ga prethodno ne prevrednujemo u svoju korist)? A da li je još koja zemlja u svetu napredovala osim komunističkih? Kako to da oni sa svoim nazadovanjem nisu propali, a mi sa svojim napredovanjem jesmo, uz apokaliptičku huku, bez obzira na deklarativno prevazilaženje svih zatečenih suprotnosti? Ne bih da se ovo shvati isključivo kao optužnica protiv titoizma, daleko bilo: titoizam je sa svojim uspesima, progresima i „prevazilaženjima“ bio zasnovan, kao uostalom i mnogi naizgled demokratski režimi (samo u mnogo, mnogo, mnogo, većoj meri) na potiranju ljudske ličnosti u korist ideje kojoj svako biće treba da služi, zbog čega biće ostaje samo broj. Komunisti su se borili protiv toga, ali su uspeli da – šta ti je perverzija istorije! – demonsku prirodu ideologizma doteraju do krajnjih granica.
Uostalom, smešno je čoveka smeštati između kapitalizma i komunizma. Dok se borim da svojoj deci obezbedim egzistenciju, ja gledam u Onoga Koji je rekao: „Blaženi gladni i žedni pravde, jer će se nasititi“, a bogme ponekad – i u Diogenovo bure.

@ ni desni, ni levi pogled-1.deo

Sada još više mislim da ste posvađani sa logikom i činjenicama. Poslušajte samo šta ste napisali. Kažete da je Ustav iz 1974. bio vrhunac dugogodišnje „politike zapadnih sila“ „slaba Srbija, jaka Jugoslavija“ i da je njime „pripremljen teren za potonje razbijanje Jugoslavije i cepanje Srbije“. Pretpostavljam da mislite da su Hrvatska i Slovenija, odnosno njihovi komunisti (uz pasivno držanje srpskih), odgovorni za ove ustavne promene. Onda kažete da je Milošević počeo menjati takvo stanje „na silu“, „ukidanjem „pokrajinskog federiranja“ i nametanjem „srpske konstitutivnosti“ u Hrvatskoj i Bosni“. A onda su Hrvatska i Slovenija rušile tu Miloševićevu „nasilnu“ Jugoslaviju (a ne Titovu), da bi se na kraju Srbija (Milošević) suprotstavile ovom rušenju Miloševićeve Jugoslavije (a ne Titove). Ovu papazjaniju još na kraju nazivate „faktima“ koje „ne vredi uvijati u kojekakve ideološke oblande“?! Bojim se, međutim, da je kod vas reč ne o jednoj, nego o više suprotstavljenih ideologija, što naravno ne može proizvesti drugačiji rezultat od prethodnog, jednu opštu zbrku u logici i činjenicama.

Dovoljno je primetiti sledeće: ako je, kao što kažete, Ustav iz 1974. počivao na stavu „slaba Srbija, jaka Jugoslavija“, ako je njime „pripremljen teren za potonje...cepanje Srbije“, i ako je „proces cepanja...Srbije kao celovite države počeo odmah posle Titove smrti“, kako se onda Miloševićeva revizija tog Ustava i suprotstavljanje destruktivnim procesima (bar u pogledu Srbije) može smatrati običnim „nasiljem“? Nije li sasvim logično da se neko suprotstavi nečemu što slabi njegovu republiku, čineći je neravnopravnom u federaciji (uzmimo da je sve tako kako kažete), i da reaguje na pripreme za njeno cepanje, na kraju, na proces tog cepanja? Nije li ovo sasvim normalna reakcija na nasilje koje se sprovodi prema toj republici koja, samim tim, ne može biti smatrana običnim nasiljem?

@ Branislav-1.deo

Ne razumem zašto se ljutite. Prvo ste me zamolili da Vam objasnim kako neki žiriji za dodelu književnih i drugih nagrada mogu biti ideološke komisije, a kada sam Vam to izložio, ljutito odgovarate „kad sam od Vas tražio pomoć na bilo kojoj ravni“?! Ili ovo Vaše nerazumevanje logike iskaza tipa „Ako...onda“, koje se otkriva u Vašoj reakciji „šta ako ne mislim onako kao što Vi mislite da ja mislim“. Zaista ne znam šta ako vi ne mislite to i to, ili šta uopšte mislite o tome i tome, ja sam samo rekao šta se dešava AKO MISLITE to i to. Nisam tvrdio, dakle, ni da mislite ni da ne mislite na taj način, to je na Vama da nam kažete. A, koliko vidim, Vi nam još niste ponudili Vaše razumevanje pojma ideologije koje bi oborilo moju tvrdnju da je u gornjem primeru reč o ideološkim komisijama. Nemojte ponovo da se naljutite, ali podsećate me na reakcije studenata koji dolaze na prvi čas iz logike, i profesor ih pita: „Ako sada pada kiša, ulice su vlažne. Da li je ovaj iskaz istinit ili ne?“ A oni začuđeno reaguju tipa „Ali sada ne pada kiša“, ili odgovaraju da je iskaz neistinit zato što ne pada kiša. U oba slučaja reč je o nerazumevanju hipotetičkog zaključivanja.

Da ste smireno i pažljivo pročitali moj tekst, videli biste da u njemu navodim dva tumačenja pojma ideologije. Po jednom od njih, onom koje ideologiju tumači neutralno, kao sistem određenih ideja i vrednosti, titoizam jeste progresivna ideologija. Internacionalizam, bratstvo i jedinstvo, i socijalna pravda, jesu progresivne vrednosti. Zato su, u ovom pogledu, recimo, fašizam/nacizam i liberalizam manje progresivni od komunizma (pa i titoizma kao jedne njegove varijante), pošto odbacuju neke od ovih progresivnih vrednosti. Kao što rekoh, drugo je pitanje da li su ove proklamovane vrednosti bile i stvarno prisutne u društvenom životu. Ali, i o njemu sam se izjasnio.

@ Branislav-3.deo

Rekao bih da se, na primer, velika korupcionaška afera „Agrokomerc“ koja se desila (tek) 1987. danas može smatrati sasvim benignom s obzirom na razmere sadašnjih afera.

To što „stvaranje nacije na osnovu religije ne postoji kod Marksa“ nije nikakav argument. Pa ni pobeda revolucije na Istoku ne postoji kod Marksa! Uopšte ne ulazim u to da li su Hrvati i Muslimani nekada bili Srbi ili ne, te rasprave me ne zanimaju. Ali, u trenutku kada su primili rimokatoličku, odnosno islamsku veru, prestali su da budu Srbi. Možemo da žalimo zbog takve istorije, ali to je nepovratan proces. A Muslimanima je, konkretno, pre nego što su postali nacija, bilo moguće da se opredele ili kao Srbi ili kao Hrvati. Za njih su obe varijante, s obzirom na bitnu razliku u veri, bile sasvim razumljivo neprihvatljive. Ponavljam, bolje je bilo da su svi narodi u bivšoj Jugoslaviji postali isključivo Jugosloveni, na tome je radio čak i kralj Aleksandar, ali pitanje je koliko je to bilo istorijski moguće. I funkcije su dodeljivane po republičkom a ne nacionalnom ključu. Bilo je Srba i Hrvata iz BiH, a ne samo Muslimana u organima federacije, tako da se ne može reći da je islam bio privilegovana religija. Pogotovo ako se zna da se kod komunista Muslimana ne može baš govoriti o nekoj jakoj religijskoj svesti. A Albanac nije bio Musliman jer je već imao matičnu državu. Muslimani, kao krajnje specifičan entitet proistekao raspadom Otomanskog carstva, u pogledu jezika različit i od Albanaca i od Turaka, imao je pravo na sopstvenu nacionalnost.

@ SFX-1.deo

Nemojte da mislite da se u građanskim društvima ne polaže takođe ideološki ispit. Već sam spominjao, oni koji su otvoreno protiv osnova tog sistema, privatne svojine i parlamentarne „demokratije“, ne prolaze dobro. Na njihove radikalne zahteve sistem odgovara radikalnim merama. Ali, kao što rekoh, to nije sporno. Sporno je kada se represija vidi samo kod komunista. Toj asimetriji koja, u krajnjem, na jednu stranu stavlja „demokratiju“, a na drugu „totalitarizam“ (ili nešto tome slično), ovde se protivim.

Dobro je što ste ipak priznali da je ta srednja klasa za vreme titoizma napredovala (makar morala da polaže ideološki test). Mnogi to neće da priznaju. Ali, nije napredovala samo ona, i radnici i seljaci su takođe živeli bolje nego ranije ili danas, uopšte, socijalne razlike su bile mnogo manje. . Pa u čemu je onda problem sa polaganjem tog testa? Takođe, nije to bilo pokazivanje lojalnosti nekoj ideologiji koja dolazi potpuno spolja i biva nametnuta silom. Tito je vodio borbu iznutra, širio komunistički i partizanski pokret, pobedio u ratu i dobio podršku svih pobedničkih sila. Na kraju, ubedljivo je pobedio na izborima. One koji dovode u pitanje „regularnost“ tog izbora samo bih pitao da li su „regularni“ i „demokratski“ bili izbori na kojima nije bilo Komunističke partije jer je bila zabranjena? Ovde su građanske partije bar bile na listi. Dakle, ponovo, nema ljutnje.

Vaš opis upadanja komunista u institucije. Pa tako izgleda revolucija, šta ste drugo očekivali? Ponavljam, nisu oni došli spolja u smislu van (srpske ili jugoslovenske) nacije, iz Sovjetskog Saveza recimo, bez obzira što su bili deo Kominterne. A bojim se da većina vaših opisa ide u pravcu da tu revoluciju predstavi kao okupaciju sličnu turskoj, nacističkoj ili sovjetskoj. Ti ljudi su s ovog podneblja, sledbenici jednog pokreta i partije koji na ovim prostorima postoji i uporedo sa razvija sa razvitkom socijalizma u Evropi. Ali, jesu spolja u institucionalnom smislu.

@ SFX-3.deo

Dakle, možete da nabrajate uspehe ili žrtve četnika do mile volje, ali ništa to ne vredi dok se ne odgovori na ova logična pitanja.

Što se tiče pitanja vezanih za raskole u SPC, nisam se time zanimao. Ali, ne vidim šta je sporno da neki narod ima svoju crkvu. Pa i Srbi su dobili svoju autokefalnu crkvu osamostaljivanjem u odnosu na glavnu, vizantijsku. Zašto ne bi onda autokefalnost dobili pravoslavni Makedonci ili Crnogorci? Pa onda svi lepo sarađivali u zajednici pravoslavnih crkava. A što se tiče primera koje lično znam, kad već takav pristup smatram toliko važnim, znam da je, recimo, moja baka, iako je bila titoistički orijentisana, bez problema slavila slavu. Eto, verujem Vama, ali verujte onda i Vi meni, pa da završimo sa tim ličnim pričama da ne preraste u ono o čemu sam govorio, prepucavanje. E sad, ako ste mislili da religija i Crkva treba da imaju toliki društveni uticaj kao pre rata, to sasvim razumljivo niste mogli da očekujete posle jedne socijalističke revolucije. Ona je išla ka daljoj emancipaciji društvene svesti, a po meni je sekularizam, i na kraju ateizam, takva emancipacija.

Vaša priča da su Srbi bili „proglašeni za najveće neprijatelje Titove Jugoslavije“ je, uz dužno poštovanje, potpuna izmišljotina. Tačno je obrnuto. Vi namećete priču da je Titova Jugoslavija bila najveći neprijatelj Srba (rame uz rame sa NDH). O pokrajinama sam već govorio - Srbi ih u drugim republikama nisu dobili jer su u njima već bili konstitutivni narod. Dobili su za vladara „tuđina“, za razliku, jer tako, od našeg Nedića koji je radio za tuđina, ili Kralja koji je u tuđinu pobegao, ostavivši narod na cedilu. Na kraju, ko kaže da je danas Srbima zabranjeno da o Brozu govore kao o „uzurpatoru koji je trasirao put za uništenje njihove zemlje“? Pa vi sasvim otvoreno to pričate, ovde i u široj javnosti! Pre će biti da je obrnut slučaj na neki način tabu, reći bilo šta pozitivno o Brozu, a ne biti proglašen za „komunjaru“ ili „ustašu“.

Kalik: Nema mesta vašim pretpostavkama šta sam ja mislio, niti tvrdnji o nekakvoj papazjaniji u onome što ja iznosim kao kontraargumente vašim ideološkim floskulama, svađi sa logikom i činjenicama. Naprosto, ja tvrdim da je, prevashodno i na prvom mestu, Tito kriv za ustav iz 74. i da je njime pripremio teren za potonje rasturanje Jugoslavije na štetu Srbije, a po željama svetskih sila, u koje pored zapadnih ubrajam i SSSR. Dakle, Tito je krivac! Tito! I naravno, sistem koji je stvorio – titoizam (i tu su svi koje ja spominjem, Milošević, Stambolić, slovenački i hrvatski komunisti i svi ostali komunističke provinijencije, na čelu sa srpskim komunistima, čast izuzetcima). Najveći dokaz za to o čemu ja govorim su rezultati! Pogledajte samo, ali pošteno, ko je profitirao a ko izgubio, kome je išlo na ruku, čijim planovima...I naravno, ko je veliki gubitnik! Srbija i srpski narod su izgubili sve što su tokom 200 godina krvavo stekli, žrtvujući trećinu svoje populacije, zbog te pogubne ideologije koju tako zdušno i zaslepljeno branite! Dakle, bez pozivanja na papazjanije, logiku ili ideologiju, jednostavno se zamislite nad REZULTATIMA TITOIZMA i reći će vam se samo, da je ta nakaradna ideologija prevashodno stvorena sa ciljem da uništi Srbiju i srpski narod! Sve ostalo je sporedno...

@ Antifasista-1.deo

Ni Vi ne pravite razliku između stradanja od okupatora i proslavljanja u borbi protiv njega. U vezi sa tim, a pre svega „veličini“ četničkog antifašističkog otpora, pročitajte u mom poslednjem odgovoru SFX-u. Očekujem da ćete odgovoriti na tamo postavljena pitanja da bi dalja rasprava o ovome imala smisla.

A revizionizam je mnogo pre ono što Vi pričate. Kažete da su oni delovi srpskog oficirskog kadra koji su se spasili nacističkih logora (ne sporim da je jedan deo ovog kadra završio u logorima) započeli „PRVI oružani otpor u okupiranoj Evropi“. Đeneral Nedić i oficirski deo njegovog „Srpskog dobrovoljačkog korpusa“, pa i neki ljotićevci, bili su takođe deo tog kadra a nisu bili u nacističkim logorima. Da li su i oni započeli ovaj oružani otpor? Na kraju ovog revizionističkog pohoda na istoriju još će ispasti ne samo da Nedić i njemu slični nisu bili saradnici, bolje rečeno, sluge okupatora, već, naprotiv, borci protiv njega, pa čak i da su prednjačili u toj borbi?! Zašto ste se, uostalom, žacnuli zbog spominjanja reakcionarne Nedićeve Srbije? Moram da priznam da Vaše kontraargumente nisam razumeo.

A u apologiji četnika je revizionizam uveliko sproveden. Čak i da su oni započeli „PRVI oružani otpor u okupiranoj Evropi“, da li su i u kojoj meri dalje vodili taj otpor? I gde su bili na kraju rata?

U NDH su ogromnu većinu stradalih Srba činili seljaci, a ne srednja klasa, pošto su i Srbi zahvaćeni teritorijom NDH mahom bili seljaci. Najveći deo srpske srednje klase bio je skoncentrisan u Srbiji. O toj srednjoj klasi se niste izjasnili. Da li je Vaše ćutanje znak odobravanja onoga što sam tvrdio?

Dakle, niko ne spori da je veliki broj Srba bio žrtva holokausta na Balkanu. Kao Srbin to ne mogu nikako da previdim, još manje da otvoreno poričem. Ali, kao komunista, ne mogu da ćutim, a još manje da previdim da je veliki broj Srba, pripadnika klasa i profesionalnih grupa koje sam spomenuo, bio aktivni saradnik okupatora, ili se bar u borbi protiv njega nije proslavio

@ Antifasista-kraj

Da nije ovakvog Vašeg karikaturalnog i adolescentskog selektiranja u stavovima, mogao bih se složiti sa Vama u još nekim stvarima pored onih koje sam otvoreno priznao. Konzervativna opcija ima izvesnu snagu. Neki misle i da je ona potrebna Srbiji. Ali, ona ne treba valjda da zvuči kao karikatura četništva iz partizanskih filmova. Što je najgore, kako vreme prolazi i kako upoznajem sve više današnjih četnika, taj partizanski prikaz mi i ne deluje samo kao karikatura. On mi je sve više realističan, bolje rečeno, četnici su zaista karikaturalni. Te je i „antifašizam“ za koji se ovde zalažete anahrona, tužna i istovremeno smešna, karikatura.

Naravno da nećemo „Peščanik“. Ali nećemo vala ni „Veliku Srbiju“!

G. Kalik,

Kada govorite o partizanskim 'uspesima', argument Vam je da je Titova NOV bila 'priznata u celom svetu'. Kada diskutujete o prirodnoj 'autokefalnosti' novostvorenih crkava na prostoru bivse SFRJ, to Vam vise nije argument. Tzv. Crnogorsku i Makedonsku Pravoslavnu Crkvu ne priznaje ni jedna pravoslavna crkva u svetu (sigurno ne one najvece i najznacajnije) zato sto je svakome jasno da su one nastale na bezakonom otimanju srpskog religioznog i kulturnog nasledja. Priznaju ih u Srbiji drugoSrbijanci, a sada vidim da ih podrzava i autenticna (bez ikakve ironije) levica. Nije mi jasno zbog cega se onda ogradjujete od NVO sektora: Delite odredjene ideoloske pozicije u odnosu na SPC koje su duboko antisrpske.

Sto se tice Kine, g. Kalik, u toj drzavi je na vlasti nacionalizam. Komunisticka partija pruza utociste mladim Kinezima, narocito posle Tjenanmena, veliki broj mladih ulazi u tu partiju da bi obezbedio mogucnost napredovanja u privatnoj incicijativi, ali prakticni i ideoloski neostrasceni Han Kinezi (Konfucijanci) sigurno imaju daleko vise smisla za pragmatizam i vodjenje realne politike koja ce imati u vidu potrebe i ambicije sopstvenog naroda, od recimo - Istocno-Evropejaca.

Kinezi odlaze na Zapad da studiraju biznis i komerc, medicinu i pravo i u nekim drzavama (Kanada, Australija) na katedrama koje sam upravo pomenuo cine izmedju 60 i 80% diplomaca. To nisu drzavni stipendisti, mada ih ima, niti deca britanskih aparatcika iz Hong Konga, vec deca novog sloja koji se uzdigao na inicijativi. Da, u pitanju je socijalno raslojavanje, ali drzava koja je povukla 200 miliona ljudi sa sela u grad, a u sledecih pedeset godina ce to uciniti u jos jednom talasu (verujte mi da znam sta govorim), gradi globalnu elitu i ne zanima je nominalna jednakost. Jer ni dva kamena u kaldrmi nisu jednaka g. Kalik, a ne dva ljudska bica.

I ne znam zasto mi Ljotica gurate u usta i gde Vam se to prividja Ljotic medju Drazinim ustanicima, kad sam bio jasan: govorio sam o PRVOJ oruzanoj gerili protiv nacizma (dakle i protiv Ljotica!) u OKIPIRANOJ EVROPI. Tu gerilu je pokrenuo gen. (tj pukovnik u to vreme) Mihailovic, pa svidelo se to Vama ili ne. I ja time ne odricem ni kasnije (i sve brojnije) ucesce patruizana u toj borbi, samo odricem pravo na falsifikat po kojem se Mihailovic gura medju kvislinge,sto je opsceno. Kontrapitanje: zasto su Sovjeti sve vreme saradjivali sa Mihailovicem, i zajedno oslobadjali Srbiju 1944? Tek nakon Titovog falsifikatorskog tuzakanja ruskoj komandi u Krajovi, Sovjeti im okrecu ledja. Uostalom, ja smatram da je nasa najveca tragedija cinjenica da nismo imali jedinstveni ot 1941 (Draza je bio za zajednicku komandu). Mozda bismo ga i imali, da je, recimo, na celu komunistickog otpora stajao srpski heroj iz WW1 Mustafa Golubic (ili, recimo, Pijade, koji je zagovarao bezmalo Moljevicev teritorijalni raspored posleratne Jugoslavije), a ne austrougarski jurisnik iz Vrazje divizije Tito(inace kolega Ljoticevog Musickog iz tog rata), jeste mislili o tome?

A oko zlocina nad civilima, pa i ja mogu da kazem da su partizani i ljoticevci cinili istu vrstu ogavnih zlodela prema cetnickim selima, i sta sad?

@ ni desni, ni levi pogled
"Kalik: Nema mesta vašim pretpostavkama šta sam ja mislio,......................"
Kome vi .. uopšte .. pričate ?
Vaša priča o istini ne dopire ni do prosečnih Srba a kamo li do ljubimaca titoizma !
Kolektivno slepilo i nesposobnost da se uvide dugoročni planovi i procesi "suseda" i " prijatelja" su obeležje srpskog duha!
Kakve to veze ima i koga briga sto se nekolicina nas , kakvih-takvih Srba , slažemo sa vama.
Srbi .. decenijama " ne znaju gde su "
"Sam pao ... sam se ubio " bi molga da bude nova sintagma za srpsku zastavu.
JA sam samo malo zadovoljan kad pročitam komentar kao što je vaš