Крајња верификација свих оваквих текстова су сами наши животи а не некакве абстрактне конструкције, филозофирање, и објашњавање онога сто можда јесте а можда и није. У том погледу овај чланак далеко пада испод оригинално Ломпаровог (мада ни тај није без недостатака).
Понекад питам пријатеље кад је почела криза у Југославији, и још нисам добио два иста одговора. Јасно, људи одговарају кад је за њих то почело. Почесто сам био шокиран одговорима, например да је криза почела са бомбардовањем, али сам се навикао. Такође сам приметио да исти људи померају границу уназад у односу на претходни одговор после неколико година.
Чини ми се да за аутора криза још није почела, док је за Ломпара почела још 41-ве, што ме чини песимистом да се неки заједничи језик икад може наћи.

Одличан текст!
Са каквом лакоћом за читање аутор износи уверљиву аргументацију поводом "тешких тема".
Хвала и њему и НСПМ.

Ако Србија жели да добије још једног Јеврема Брковића, онда ће Ломпара отерати и са Универзитета. Рецептура за приузводњу највећих србофоба, пореклом из Црне Горе, одавно је позната. Ускратите им почасти и привилегије, ордења и знамења у Београду и добијате у Загребу, или Подгорици најљуће непријатеље. Примери Марковића-Штедимлије и Секуле Дрљевића то најбоље потврђују. Зна за ову рецептуру данашња опрезна власт у Београду и зато ће се потрудити да увеженом професору Ломпару прибави још неку функцију и обезбеди још неку синекуру.

Nisam upoznat sa djelima profesora Lompara, ali vidim da se spominje i profesor Antonić, osoba koja smatra Putina, koji se poziva na staljinističko nasljeđe (doduše ne čitavo), velikim državnikom, pa ne znam baš da li bi i on koristio takve termine kao što su bubašvabe i tome slično.

U svakom slučaju, slažem se da nam nije samo titoizam kriv (on nije ni stvorio Jugoslaviju), da je potrebna adekvatna kritika komunizma na ovim prostorima, ali i da se mora priznati da tzv ''drugosrbijanstvo'' nije nastalo 1941. već možda čak 1389. godine.

Ako Lompar tvrdi to što je rečeno u ovom tekstu, onda ignoriše samu srž srpskog konflikta - viševjekovnu kohabitaciju sa Turcima, takvu da su mnogi Srbi postali ''urbani'' i stalni žitelji turske baščaršije, ''superiorni'' u odnosu na ruralne Srbe.

Titoizam je samo otvorio vrata problemu koji nikada nije riješen. Kod ''Druge'' Srbije je riječ da oduzimaju ''Prvim'' Srbima sposobnost da koriste razum, što je čista dehumanizacija na djelu. Ako ćemo da koristimo desne kritike komunizma, onda je to kod Hajeka podjela na nomos i thesis, spontane i organizovane poretke.

Desničari tvrde da nijedan ljudski um ne može da obuhvati čitav poredak, stoga je postojanje potpuno organizovanog poretka nemoguće, to jest umjesto u red vodi u haos. To jeste zajednička odlika komunizma, titoizma i drugosrbijanstva.

Nomos kao princip poretka se zasniva na tradiciji, Thesis na rušenju te tradicije.

Mislim da autor teksta ima pravo kada Lompara dovodi u vezu sa nacionalističkim, ali ne i rasističkim delovanjem. Biće da je to, ipak, preterana i neopravdana kvalifikacija. A razlika je velika.
Istine radi, Lompar jeste bio predsednik žirija u Matici kada je ona dodeljivala nagrade najpoznatijim ljotićevskim i ravnogorskim predstavnicima iz emigracije. O tome je Politika podrobno izveštavala, jer je Lompar u to vreme bio i njen direktor. To se lako da proveriti i u arhivi dnevnog lista Politika, ali i na njenom sajtu. Posebno je, međutim, pitanje zašto je i ljotićevskim fašistima uručivao priznanja, kada se zna da su gerilci antifašističkog pokreta DM bili u sukobu i ratu sa ZBOROM?
Možda je imao nameru da na taj način izvrši nacionalno pomirenje? Ili da odobrovolji svoje saplemenike iz Crne Gore?
O tome g. Kalik ne piše ništa, ili misli da je odrednica nacionalista i rasista, opasnija od fašiste? Zašto?

Izgleda da se u Srbiji demontaža titoizma vrši odlazeći sa jedne na drugu, višu i značajniju funkciju, kao u slučaju Lompara? Zanimljivo.

Титоизам је био кул, сад што су комунисти после рата стрељали на десетине хиљада људи по експресним пресудама, што су слали неистомишљенике на Голи оток, што су преко милион Срба оставили ван авнојевских граница Србије, створили две покрајине, над којима Србија од 1974. и није имала контролу, све је то неважно, ко ради тај и греши, битно је да се лепо ждрало и да се путовало, а и мозак се није много замарао, изгледа да су и овакви текстови последица тог периода.

Много тога је у овом тексту Мариа Калика, нејасно,
помешано и недоследно.
Нпр. он оптужује Ломпара за национализам, али не даје одговор како је Секретаријат за културу Управе града Београда могао таквог националисту да постави за Председника Комисије за капиталне издавачке пројекте?
Значи ли да је и руководећи кадар Демократске странке, Горица Мојовић, која је Ломпара довела на то место, такође националиста? Не бих рекао, ако ни због чега другог а оно због чињенице да је Мојовићка, као некадашњи Извршни секретар ЦК СКС за културу, осведочени борац против српског национализма.
Којим је издавачким кућама и по којим критеријумима за време свог председниковања Ломпар усмеравао средства из буџета града Београда?
Ни на то питање Калик не даје одговор, иако су му доступни записници ове Комисије у Скупштини града Београда. Да је бацио бар летимичан поглед на ту документацију видео би да идеологија национализма не иде уз име Мила Ломпара. Напротив. Ломпар се не веже ни за једну идеологију, већ се од њих одвезује.
Могао је Калик да одгонетне за шта се Ломпар једино може везати, да је озбиљно проучио те буџетске извештаје. Али је он био брзоплет и површан, па му је такав и овај текст.

@неофите
па шта би било после свега што су урадили још и да не ждеру и да замарају мозак?
стварно си критизер

Бриљантан текст, оштар, врло полемичан и оно што је најважније, демаскира десничарске фолклорне утваре! Само напред друже Марио!

"Каткад се чини да ов(акв)и критичари титоизма не разликују интелектуалну обраду од, рецимо, француске обраде свињетине или јунетине." - човек који у свом тексту напише ову/акву реченицу нема ни стила, ни доброг речника нити показује да се искрено и дубоко размислио о томе шта жели да каже.
Између осталог, ваш текст је пун произвољности и општих места. Пишете о неким подигнутим школама и болницама и о интернационализму. Зашто не кажете шта мислите о комунистичким прогонима и убијању људи који су имали другачије ставове и који нису моги да се помире с вашим комунистичким једноумљем? Зашто то избегавате?
Приметио сам да се у вашем тексту обазирете на функције које је обављао или обавља господин Ломпар. Зар не можете да се издигнете у својој расправи мало више? Да ли мислите да неко ко другачије мисли од на пример вас, би требало да се сакрије у мишју рупу па би тада за вас представљао поштовања вредног саговорника? Или је то само недостатак добрих аргумената.

Ова "полемика" ми се чини исфорсирана! Напросто, невиди се Каликово упориште, јер Ломпар лепо каже да је "титоизам" био погубан за Србију и Србе! Не и за Југославију! Титови резултати за Југославију и све државе настале њеним распадом, осим Србије наравно, су евидентни и непорециви. Нажалост, Србија је уништена уставом из 74. и то намерно и смишљено, уз плански и предвиђени крај Југославије. Значи, није "Тито и после Тита", већ "после мене потоп". Дакако, Србије! О чему Калик расправља? Резултати, како они добри за Словенију и, превасходно, Хрватску, тако и они лоши за Србију, говоре сами за себе. То што је Тито имао српску камарилу око себе није ништа ни чудно, ни оправдавајуће. Па тога је било кроз целокупну српску историју, а сведоци смо да српска политичка елита на власти и данас пада на колена пред окупаторима. То што је добар део те српске елите наслеђен из "титоизма" немења готово ништа. Јер, није Тито тај који је започео цепање и уништавање Србије, већ је дело великих светских сила, а он је само добро слушао шаптаче, како са истока, тако и са запада. Урадио је све по страном налогу, а Ђурић и екипа су платили цех нешто раније, док сада испаштамо сви ми заједно. Другосрбијанци имају утисак да ће се спасти издајом националних интереса, а када би само прочитали историју Србије за основце, било би им јасно да је и њима припремљена иста судбина као и Првој Србији (поделу на прву и другу Србију намерно истичем због оне коју то "нервира"). Без обзира што Калик има шлифа и оно друго (што би модерација исекла), Ломпар је интелектуално за три дужине испред и мишљења сам да "полемике" неће бити (нажалост), поготово узимајући у обзир јадне "интервенције анонимног Јасперса" у претходном тексту. Штета! Тема заслужује једну добру полемику, само што Калик није тај који ће "натерати" Ломпара на одговор, јер места за то и нема...

Prvi put čujem za g. Kalika i moram da priznam da mi je izuzetno drago što se konačno pojavio jedan disonantan ton na našoj političkoj sceni - naravo, pod uslovom da scenom uopšte možemo da nazovemo neartikulisano mahanje bajatim floskulama i ako politikom možemo da nazovemo izbor između dve strane istog novčića...

Do sada smo bili osuđeni na lažnu alternativu: ili si na strani onih koji veruju da su svi Srbi uvek u pravu (pa čak i oni Srbi koji su u II ratu sprovodili nacističke zakone!) ili su Srbi uvek u krivu (pa čak i oni Srbi koji su se borili protiv nacizma). Naravno, u pitanju je bio lažni izbor između "prve Srbije" i "druge Srbije"...

A koliko je navedena alternativa lažna, možda najbolje možemo da vidimo na primeru notornog Nikole Samardžića: u prvoj fazi, tokom devedesetih, Nikola Samardžić širio je najmračniju ultradesničarsku, rasističku, antisemitsku propagandu, zasnovanu na naci zakonima o čistoći rase; u drugoj fazi, Nikola Samardžić postao je jedan od glavnih ideologa "druge Srbije" i trenutno se bavi selekcijom različitih oblika života, dekontaminacijom Srbije od "biloškog otpada"...

Zahvaljući sasvim novoj perspektivi, koju nam je ponudio g. Kalik, mi sada shvatamo da nismo osuđeni na lažnu alternativu (tj. na izbor između Nikole Samardžića i Nikole Samardžića); možemo i moramo da se borimo za život s one strane samardžićevskog (rasističkog) zakona! Čini mi se da bi se smisao teksta g. Kalika možeo sažeti u svega tri reči: ŽIVOT NIJE ZAKON!

Са задовољством сам ишчитала овај текст, али се и поприлично замислила над њим. Од сада ћу, у вези са неким "неспорним ауторитетима", будније пазити на разлику између морала и моралисања.

Питање расизма

Неки саговорници су погрешно разумели моју оптужбу за расизам коју сам упутио Ломпару. Нисам рекао да је Ломпар расиста, нити да је шовиниста. По мени, он је националиста, и то не укључује мржњу према другим народима, већ само једно, по мом мишљењу, ограничено везивање искључиво за властити народ (етнију), без узимања у обзир, у том идејном и политичком видокругу, других народа који такође живе у некој држави. Али, његова изјава да су титоисти "бубашвабе" јесте расистичка, у смислу да неке групе људи третира као нељудски, подљудски, боље речено, животињски облик постојања, као нижу природну врсту (расу). Не морају те групе да буду припадници друге људске расе, расизам је овде већ то када некога разумеваш и одређујеш преко аналогија из света природе. Та натурализација политичког живота је кључни чинилац расизма. И нешто што јасно одваја екстремно-десничарски дискурс од радикално-левичарског, чији је специфични категоријални апарат везан искључиво за појмове који се тичу човековог друштвеног света. Уместо расе (расизам/шовинизам), или етније која још увек чува везу са тлом, и (полу)природним, етничким пореклом (национализам), као базичан се појављује појам класе као нечега што сасвим настаје у друштвено-историјском кретању, у динамици човековог друштвеног живота.

Колико год да сам доводио у питање Ломпаров интелектуални или морални ниво (држећи га за реч, и позив којем припада), и користио несумњиво оштре изразе, мислим да ову границу дехуманизације опонента нисам прешао. А признаћете да није лако не узвратити истом мером некоме ко вас назове "бубашвабом" или морално оптужи да сте заменили идеале за "купус". У оба случаја реч је о поживотињењу противника, било да вам се директно каже да сте животиња, било да вам се замери да једино знате за једење. И ту није реч (само) о увелико офуцаном принципу "толерантног", "коректног" комуницирања, већ о озбиљнијем питању која се политичка парадигма отвара са увођењем натуралистичког дискурса у јавни живот.

Mario Kalik;
"..ili u NIN-u u cijim ideoloskim komisijama za dodelu knjizevnih nagrada ucestvuje" (misli na g. Lompara).
Kao dugogodisnji saradnik NIN-a, nikada nisam cuo da postoje ovakve "ideoloske" komisije. Molim autora teksta da iznese argumente da su takve komisije postojale i kada. Osim toga, kako autor teksta tvrdi da je "titoizma bio progresivna ideologija", molim sa objasnjenje tipa ovakvih "ideoloskih komisija" u NIN-u.
Siguran sam da ce autor odgovoriti i drzati se onog svog stava iz komentara da "kad se nesto javno kaze, sa velikim pretenzijama, onda se ta osoba mora drzati za rec, i proveriti njena doslednost u intelektualnom i moralnom pogledu".
Posle toga, mozemo da nastavimo o stavovima Dubravke Ugresic o titoizmu, i o stavovima autora o odvajanju crkve od drzave.
Na kraju, molim autora da u odgovoru ne koristi imperativ kao sto to cini u svojim komentarima("zaboravite da ste ziveli...", itd).

U jednom ovakvom razgovoru o "anti-titoizmu" i "anti-komunizmu" mozda se vredi zapitati sta uopste znace ti termini - stavljam ih u navodnike, jer im je tesko odrediti precizno znacenje, posebno nakon pada komunizma. Amerikanci su, recimo, poslovicno anti-komunisti, ali se pritom komunizmom uopste ne bave! Kod nas je obratno: kao da su svi prosli kroz "komunisticku skolu" dok nisu stigli do svog "anti-komunizma", kao sto su svi, zavrsno sa Seseljem, u mladosti bili Titova deca! Njihovo bolno odrastanje, raskidanje sa prosloscu, nije moralo dati tako traumaticne rezultate! Kao sto je prosla "ljubav", neka prodje i "mrznja" - pa da se okrenemo novim ciljevima. Primeri politickog promisljanja MIMO titoizma i komunizma, dakle bez stalnog podrazumevanja PROTIV cega smo, u Srbiji, i sire, vrlo su retki! To se da razumeti - svi su, pocev od aparatcika do franjevackih sociologa, nastojali da proniknu u sustinu tadasnje "vladajuce dogme", i tako su zapravo dospevali u njenu vlast, bilo kao "korisnici", bilo kao oponenti! A neretko i jedno i drugo. Medju onim retkim izuzecima izdvajam Dragosa Kalajica, talentovanog, visprenog autora, renesansnog coveka, koji je fascinirao sve koji su ga znali i citali, i pre "pada komunizma". Eto, taj Kalajic bi - po nekim "svetskim" kriterijima - bio istinski "anti-komunista", jer na njega nije padala ni najmanja senka komunizma, za njega je komunizam bio krajnje nezanimljiv. Za druge, kriticare komunizma (koji sebe nekad dozivljavaju kao "anti-komuniste"), taj "pogled na svet" i to istorijsko razdoblje ostali su nepresusan izvor trauma. Ta njihova okrenutost unatrag steti i njima, i duhovnoj obnovi Srbije. A kad spominjem Kalajica - njegovi sledbenici iz 90-ih, poput Pajkica ili Isidore Bjelice, imali su vise smisla za teatarsko i teatralno, negoli za politicko. Iako su politicki na suprotnoj strani, danasnji mladi sledbenici Latinke Perovic takodje su cesto okrenuti teatru i teatralnosti (Prokic, Srbljanovic), ali su tvrdji i brutalniji.

Hvaliti Titovo vreme kao vreme boljeg zivota zaista deluje kao nepodnosljiva lakoca samozavaravanja, g. Kalik. A Vi to upravo cinite u jednom od komentara. Vreme kada je u Srbiji unistena srednja klasa, na vlast dosla ruralna, povarosena inteligencija cije bioloske i duhovne ostatke vidimo i danas, vreme kada su Srbi kao narod odvojeni od svojih korena; jezika, vere, pisma, zemlje, vojske, a najvise - RADNIH NAVIKA, je doba koje sudeci bar po velikom broju komentara - isti ti Srbi ne mogu i ne zele da zaborave. Mislim da su rezultati evidentni.

Svako ko nostalgicno evocira uspomene na vreme bez profesionalne nesigurnosti, doba kratkog radnog vremena podeljenog izmedju rada u kancelariji i poslepodnevnog rada na njivi, period samozavaravanja bez racuna za potroseno, bez poreza na zaradjeno, svako ko se seca 'dodele' drustvenih stanova (i danas se 'dodeljuju' NVO stipendije), mora da zna da je Srbija tu gde jeste zato sto su u pravom trenutku za takav 'srecan', 'lagodan zivot', dugovi poceli da pristizu. Kao sto su, kako se i predvidjalo, u Kozarackom kolu poceli da sevaju nozevi.

SFRJ je planski dezintegrisana tokom Titove vladavine. Odrastajuci tokom 1970ih, tog doba Breznjevljevog i Titovog socijalizma (Honeker, Causesku, Zivkov, & co.), jos kao dete sam primetio da u javni diskurs tog drustva, u javno proklamane istine tih cirkuzanata - niko ne veruje. Da niko ne radi. Ali ljudi su odlazili u zatvor. Ta najmracnija decenija socijalizma, bila je i njegova poslednja i po svemu, ali SVEMU - podseca na vladavinu dece Titoizma u Tadicevoj Srbiji.

@ Nikola

"Другосрбијанство" не заступа потпуно организовани поредак, јер је у његовој основи (нео)либерална идеологија која сваку претензију на свесно, или како Ви с правом кажете, умско захватање тоталитета друштва, третира као (негативно конотирани) тоталитаризам, пре свега с обзиром на економију. Зато ни по овом основу оно не може да се сврста заједно са комунизмом и титоизмом као његовим дериватом. Али, ако се по тим да "ниједан људски ум не може да обухвати читав поредак" мисли на појединачан људски ум, то је тачно; међутим, то не значи да целину друштва не може захватити друштвено свестан (освешћен) људски колектив (заједница), а управо то је срж комунизма. У супротном, читав поредак постаје безуман, односно препуштен безумљу, и то се дешава у (нео)либералном капитализму, или нацизму, где ум абдицира пред ирационалном силама тржишта, односно ирационалном вољом.

Ако већ помињемо Nomos, подсетио бих Вас на старогрчко разликовање Physis-Nomos, нарочито код софиста, које и у Новом веку остаје разликовање између природног права и позитивног закона, легитимитета и легалитета, на крају крајева, правде и права. Ако тај Nomos није утемељен на правди која се достиже људским умом, и са њим у складу, он је ништаван, ма колика традиција стајала иза њега. Та идеја је достигнуће просветитељства, Модерног доба уопште, и не може се поништити никаквим призивањем вредности и друштвеног света који су му претходили, јер је то напросто виши историјски принцип. Зато су такви антипросветитељски оријентисани традиционализам и конзервативизам ћорсокак у сваком погледу. Уосталом, да се човек руководио у свом понашању само традицијом, оним наслеђеним и утврђеним (конзервираним), у суштини не би никад ни закорачио у историју, односно изашао из пећине и створио културу као своју "другу природу". Не би створио никада нешто Ново и Другачије од оног затеченог, једном речју, не би био креативан.

Ne znam da li je Kalik stranački angazovan, ali je činjanica da je Lompar dugogodišnji funkcioner SLS.
Ili je navođenje i ovog podatka izvan logičkog i etičkog konteksta rasprave, te prema tome i politički nekorektno? Onda, gospodo, ostajemo zatočenici titoističkog duha, koga Lompar osporava, a koji se ogleda i u geslu - vrline javne, poroci tajni.
P.S. Ako Lompar jednog dana postane predavač po pozivu i na Akademiji u Sremskoj Kamenici, hoće li i to biti argument ad hominem?

@ господин Малић-наставак

Дакле, као противник Партије није означен српски народ, већ српска буржоазија, а да је та буржоазија (као и остале) била експлоататорска, самим тим јер је буржоазија, то ваљда није спорно. И данас је тако.

Имајући ово у виду, отпада и теза о наводном наметању, од стране Партије, колективне кривице Срба.

По чему су македонска, муслиманска и црногорска нација створене на "антисрпским" темељима? Ако је аргумент за то да су ове нације некада чиниле или јоиш увек чине део српског ЕТНИЧКОГ корпуса, то је или погрешно или није довољно да би биле сматране истом (српском) НАЦИЈОМ. Ако су Македонци исти народ као и Срби, зашто говоре другачијим језиком. Наведите ми још неки народ у свету који има два различита језика. За Муслимане се може рећи да су некада, пре турских освајања и исламизације, били Срби. Али, промена вере може да утиче на промену етничког идентитета. Уосталом, у ком смислу се говори о Србима пре њиховог преласка у хришћанство? Е сад, ми можемо да жалимо то што се у историји десило (турска освајања), али то су неизменљиве ствари. Не можемо ми некима који се вековима не осећају Србима, било Македонцима било Муслиманима, наметати свест да су Срби. Нити за тим има потребе. Довољно је понудити им платформу заједничког, равноправног живота са Србима. Црногорци јесу још увек у етничком смислу Срби, али они могу бити (иако не морају) друга нација, јер су створили своју државу независно од Србије. Један народ може живети у више различитих држава и представљати различите нације (на пример, Аустријанци и Немци). Значи, нису проблем саме по себи несрпски народи и државе (републике), још мање да су они због тога "антисрпски". Проблем је када се промовише њихово издавајање из заједнице са Србима и Србијом, а управо то су радиле западне силе, зарад својих империјалних интереса. Зато су хрватски и муслимански националисти и шовинисти у титоистичком периоду (с правом) лежали у затвору или били у емиграцији.

@ господин Малић-наставак

Бесмислено је оптуживати комунисте за свођење Србије на „Недићевске границе“, јер за време Недића читави делови уже Србије нису били део Србије (да не говорим о другим деловима који су доласком комуниста постали део Србије), а и она је у целини била под туђом управом. Уместо што водите битку са комунистима, боље са вашим краљом Александром „рашчистите“ питање зашто за његово време Србија није ни постојала као посебна јединица, чак ни као „ужа“. Уместо да комунисте због тога похвалите за напредак у погледу решавања српског националног питања, ви их нападате. Баш нелогично.

Као што и покрајине (слично „српским“ народима) можете стављати под знаке навода, али тиме нећете решити проблем. Само ћете га увећати. Као што, по мени, није спорно постојање несрпских народа, није ми спорна ни регионализација. Све док не постане сепарација у служби остваривања империјалних интереса западних сила. А управо то се дешава данас са Косовом и све више Војводином. Зато и јесам против тих процеса. Они, у крајњој линији, нису уперени само против Срба који тамо живе или су до јуче живели, већ и против Мађара и Албанаца, ма колико то некима чудно звучало. Окренути те народе против свима нама заједничког непријатеља видим као најтежи, али и највиши, политички задатак на овим просторима. Српски националисти у том погледу не нуде ништа.

Gospodine Kalik,

Jevrejski antisemitizam u kulturi, filosofiji se ne moze svoditi samo i iskljucivo na klasno pitanje, niti se mrznja prema prethomerovskim 'varvarima' moze uporediti sa hipotetickim slavjanofilstvom otaca Marksizma. Razlozi su jednostavni: jevrejska 'samomrznja' devetnaestog veka je plod mnogih istorijskih, kulturnih i politickih okolnosti i seze u istoriju daleko pre Marksa, a zavrsava se sa generacijom Frica Langa, na tragican nacin, i nije iskljucivo klasno pitanje. Sto se ljubavi Marksa i Engelsa za Rusiju tice, ne bi to nikada bila ljubav za Rusiju, vec za Sovjetiju, a ta dva pojma kao sto nam je svima poznato nemaju mnogo zajednickog. O name neka ostane zapisano (mozda ste u pravu) da smo bili nevoljeni zbog nedostatka zelje za revolucionarne promene.

Ima medjutim nesto drugo, sto me je zaista iznenadilo u vasem odgovoru Malicu (koga ne poznajem i sa cijim radovima nisam upoznat). Citiram Vasu argumentaciju u prilog pozitivnim interpretacijama tragova Titoizma na tlu Srbije:

'Једну сам већ споменуо - само стварање (Републике) Србије. Другу такође, мада је то овде остало у другом плану - социјално ослобођење српских радника од буржоаске експлоатације и српских сељака од кметства и кулучења.'

Republika Srbija u svakom pogledu predstavlja diskontinuitet sa srpskom drzavotvornom tradicijom. Ovo nije pitanje istorije, naucne metologije, vec zdravog razuma. Promenio se ustavni poredak, uveden je socijalisticki, jednopartijski sistem i srpska dinastija Karadjordjevica je nasilnim putem skinuta s vlasti. Republika Srbija je postala deo zemlje u kojoj su druge teritorije, ukljucujuci i srpske pokrajine, oznacene kao zemlje drugih jugoslovenskih naroda (srpska konstitutivnost je blagovremeno okacena macku o rep) i narodnosti.

Tako je, g. Kalik, Titov rezim jednu od nacija koje su duhovno, kulturno i ekonomski bile medju najintenzivnije vezanim za zemlju i zemljodelstvo, 'oplemenio spasavsi je od eksploatacije', a otudjivsi je od same sebe.

Da spomenem nesto i o ekoloskoj prirodi ovog problema. Srpski vernik i zemljodelac imaju dugu tradiciju vezanosti za zemlju, za prirodu. Titova nasilna industrijalizacija (koja je 'oslobadjala od eksploatacije i kulaka') je od srpskog seljaka napravila siromasnog povarosenog radnika odmetnutog od prirode, zemlje, tradicije i vere. Danas slusamo nesudjenu gradonacelnicu koja prica o zastiti covekove okoline, i antiglobaliste koji govore o povratku prirodi. Zadjite u sela u Bosni oko Svetog Djordja, sa srpskim svestenicima, i uverite me da Srbi vec vekovima ne zive sa prirodom.

Bilo bi dobro, g. Kalik, da u Vasim tekstovima pored 'oslobodjenog' srpskog radnika i imaginarnog srpskog seljaka uzmete u obzir i nestalog srpskog zemljoradnika, domacina (nazovite ga kako god hocete), vernika, zanatliju, a mozda i ponekog pripadnika srednje klase koje je Titova revolucija nemilosrdno satirala. Zvuci zaista neverovatno da posle pola veka unistavanja Srbije i dalje koristite iste/slicne argumente koje su koristili 'oslobodioci'.

O nacionalnom pitanju i kulturocidu Titove Jugoslavije nad Srbima, koji jos uvek traje, necu pisati. Sajt NSPM ima nekoliko tekastova koji su vec na odgovarajuci nacin obradili ovu temu.

Pozdravljam uređivački potez vaš.
Bilo je krajnje vrijeme za jednu ovako ozbiljnu i kulturnu polemiku na temu titoizam-antitiozam. Takva polemika ovdje u Crnoj Gori nedostaje.
Razlog je jednostavan. Svi su izašli ispod Brozovog ideološkog skuta.
Komentari su vrlo odmjereni i uljudni.
I iz njih se da nešeto novo naučiti.
Ne vjerujem, međutim, da je Lompar u Srbiji najbolji primjer tzv. antitoističke škole.
To je bio njegov, na žalost pokojni, profesor Nikola Miliošević, koji je i djelom i ličnim primjerom živio svoj antitiozam. Sjetimo se samo "Marksizma i jezuitizma" i "Od Broza do DOS-a".
Profesor Milošević je bio i solidan čovjek, koji nije jurio za državnim priznanjima i privilegijama, funkcijama i društvenim nagradama, što se za njegovog učenika ne može reći. Naprotiv.
Kad se pogledaju sve njegove javne funkcije i namješteništva, onda ispada da je on etablirani primjerak titoističke klase koju kritikuje.
Onda je ta kritika već u startu obesnažena.
A oponent njegov, Kalik, dobio je, samim tim,
naenadoknadivu prednost. Logičku i moralnu.
Nadam se da ćete ovaj moj prijedlog shvatiti dobronamjeno : mijenjajte Lompara i za polemičara sa Kalikom pozovite nekog drugog i uvjerljivijeg.
Hvala na ustupljenom prostoru i pozdrav čitaocima i uredništvu.

Вредело је данашње читање НСПМ страница.
Али, после сазнања из Каликовог текста и коментара, видим да сам послао исхитрен коментар на Ломпаров текст о антитоизму. Остајем при оцени да је Ломпаров текст одличан, али су моје недоумице у њему сада распршене и сада ми је јасно зашто своје антититоистичке идеје Ломпар није афирмисао док је водио Политику и зашто те његове идеје не стижу до Црне Горе. Извињавам се због тога.
Сад је мој круг недоумица још шири, али и даље одајем признање Ломпару што је од толико заморног руководитељства и паријског рада стизао нешто и да напише, али му замерам што је онда у наслову једне своје књиге уопште помињао термин морал. Тако је Калику, али и другим противницима, предао у руке моћно логичко оружје, које ови, с пуним правом сада користе и оправдано га критикују због морализма, демагогије, лицемерја, похлепе, каријеризма и чега све не. Штета.
Јер, то ће Ломпару сметати и за улазак у САНУ, где појединци једва чекају да нешто искористе против њега. А онда се Србија излаже реалној опасности да добије још једног аутора у Црногорском књижњвном гласнику, који је по отровној мржњи према Србима продуктивнији и од Хелсиншких свесака Соње Бисерко. То се не би смело допустити.

Можда сте Ви, господине Калик, у овој анализи полемисали са програмски начелима и партијским документима СЛС, а да то нисте ни знали?

Hoće li se naći neko ko će da pobroji sve upravljačke položaje jednog "beskompromisnog borca" protiv Titovog naslijeđa, kakav je ovaj Lompar?
U RS takvima smo se odavno zahvalili.
Prethodno smo ih dobro pročitali.
Opažam da se i u Beogradu počinje sa pažljivim iščitavanjem.
To je korisno i zato odajem puno priznanje NSPM.

Иако је друг Калик исписао вишеструке коментаре одговора, ја још увек нисам добио одговор на само два једноставна питања:
Као прво, да ли је друг Калик читао "Моралистичке фрагменте" и да ли игде у њима Ломпар титоисте назива бубашвабама?
Друго, како се морално неупоредиви и доследни левичарски ангажман друга Калика уклапа са неолиберално оријентисаним Мегатрендом?
Ова питања су једноставнија од оних на која је друг Калик нашироко одговарао, али ја на њих нисам добио ни најмању назнаку одговора. Зашто?

@ Неофит77-наставак

„Преко милион Срба остало ван авнојевских граница Србије“. Вероватно да су, по Вама, те границе Србије требало да буду исто што и границе Југославије да бисте били задовољни, дакле од Вардара па до Триглава, или бар до Карлобага и како већ иде. Али, то није успело никоме пре тога, нити може успети, нити треба да успе. Сви Срби су живели у једној држави, Југославији, и то је најважније. Друго, у осталим републикама су били конститутивни чинилац. Треће, 80% Срба је сабрано у (Републику) Србију која пре рата као Србија није ни постојала. Четврто, границе између република су биле административне, а не државне. Југославија је била федерација, а не конфедерација, тако да су Срби и остали несметано могли да их прелазе и одржавају контакте са својим сународницима. Пето, гро Хрвата и Муслимана је остало ван Хрватске, односно БиХ. И они би, истом логиком, могли да се жале да је авнојевска Југославија антихрватска или антимуслиманска творевина (њихови националисти су то и тврдили). Хоћете још? Суштина и јесте у томе да су сви морали нечега да се одрекну да би заједнички живот био могућ. У томе је мудрост Моше Пијадеа који је најзаслужнији за авнојевске границе. Још боље би било да их уопште нису ни цртали; али питање је колико је то тада било историјски могуће.

„...створили две покрајине, над којима Србија од 1974. и није имала контролу“. Ако мислите да није имала пуну контролу, па наравно, то је и смисао АУТОНОМНОСТИ покрајина. А ако мислите да није имала никаква контролу, грешите, јер су то биле ипак само ПОКРАЈИНЕ у саставу Србије. Друга је ствар шта је било у пракси. Није спорно да су постојале тенденције да се оне претворе у републике, нарочито на Косову, али се власт против тога борила. Како другачије објашњавате разбијање демонстрација 1981. и њихово означавање као „контрареволуције“ (с правом)?

А да се некад лепо јело и путовало, то је тачно. У чему је ту проблем?

@ ни десни, ни леви поглед

Ако је Титова Југославија била добра за све осим за Србију, а пре свега за Хрватску и Словенију, како објашњавате чињеницу да су управо Хрватска и Словенија десетак година након његове смрти радиле на разбијању исте те, за њих добре, Југославије? А Србија, која је наводно имала у њој само штете, томе се супротстављала? Бојим се да сте Ви посвађани не само са Титом и титоистима, већ и са логиком и историјским чињеницама.

А ако је Тито, у наводном дослуху са страним силама, радио на "цепању и уништавању Србије", зашто се тај процес увелико одвија и готово завршава (на жалост) тек скоро тридесет година након његове смрти? Зашто то већ није урађено за његова живота, када му се скоро нико није могао супротставити, а приде је имао подршку великих сила, "и са истока и са запада", како већ кажете? Чини ми се да и овде заказује логика.

@ Свесно десно

Немојте да будете нервозни, сачекајте Ваш ред за одговор. Осим ако не мислите да сте посебно привилеговани у односу на остале коментаторе. За мене су, међутим, сви они равноправни, а онда се држимо реда у дискусији.

Не разумем поенту Ваше примедбе око (не)читања „Моралистичких фрагмената“. Ако је Антонић верно пренео садржај Ломпарове књиге, а ја следим тај приказ, у чему је онда проблем са мојим коментарисањем става да су титоисти „бубашвабе“? Ако Антонић, међутим, није то место веродостојно представио, онда је то пре његов (морални) проблем него мој. Узгред, колико ми је познато, Ломпар се од тог приказа није јавно оградио. А пошто је ћутање знак одобравања, онда с правом можемо коментарисати ту ствар.

Наравно да Ломпар није написао да је он раван Сократу и Паскалу. Нити сам ја то игде тврдио. А када ми ту тврдњу произвољно приписујете, (не)свесно десно се служите подметањем, па се поставља питање и Вашег моралног статуса. Ја сам само рекао да он себе „помало поистовећује“ са Сократом и Паскалом, и то се јасно дешава на перформативном нивоу његовог излагања, не и на нивоу изреченог садржаја текста (ово није спорно). Надам се да Вам је ово разликовање познато.

@ Свесно десно-наставак

Додуше, ви покушавате да понудите решење ове ломпаровске антиномије, вероватно десно (помало) свесни ове нелагоде. Указујете на Ломпарову субверзивност као смисао његове егзистенције на титоистичком Универзитету. Невоља је што тиме упадате у још већи проблем. Можда је то заиста Ломпарова субјективна, интимна самосвест. Али, ако је она нешто више од тога, ако је, у складу са великим узорима Сократовог и Паскаловог, на делу јединство мисли и чина (о чему сам Ломпар говори у својој књизи), онда искрсава питање како објаснити толеранцију према Ломпаровој антититоистичкој субверзивности на титоистичком Универзитету? Није познато да су некадашњи титоисти према тој субверзивности били толерантни, а још више је тако по Вашим одређењима титоизма (и комунизма). Дакле, или данашњи Универзитет није титоистички, или Ломпар није (субверзивни) антититоиста. Као у једном од претходних случаја, у обе варијанте испада лоше по Ломпара.

Ова ломпаровска антиномија, логичке и уједно моралне природе, већ опасно забрињава и тражи хитно решење. Предлажем једно решење: Ломпаров(ск)а егзистенција је изван граница сазнања, јер завршава у противречности. Али, ако је тако, онда сте помало у праву када доводите у питање могућност мог суђења о продуктима те егзистенције. Заиста, како је уопште могуће судити или говорити о нечему што је несазнатљиво?

Izraz 'jevrejska samomrznja' koristio sam namerno uz znakove navoda upravo zbog toga sto je razlicito interpretiran u Marksovo vreme (ako citate njegove tekstove videcete i zasto), razlicito u doba 1930ih (Fric Lang, na primer), i razlicito danas kada neokonzervativni ideolozi (neopravdano) kritikuju Comskog. I zbog toga ne nameravam da se pravdam. Ili zelite da Vam celu ovu recenicu napisem na hebrejskom (ivritu)?

Ovo nije kritika. Ovo je, ako vas pravilno citam, podmetanje.

@Mарио Калик


Ne gospodine, nego ako su se već stvarale nacionalne republike, a ja mislim da je trebalo, onda je to trebalo uraditi dosledno, pravedno i funkcionalno, koliko Srba u Hrvatskoj toliko Hrvata u Srbiji, koliko Bošnjaka u Srbiji toliko Srba u Bosni...
Takva Jugoslavija bi, makar teoretski, bila moguća, za razliku od ove avnojevske. Ne bi porodila toliku mržnju i svakako se ne bi raspala u krvi.

No ja sam se već odavno navikao da između zločinaca i humanista ne pravim razliku.

О Николи Милошевићу: његова критика комунизма, пре свега лењинизма, била је толико безазлена да је генерал Љубичић (председник председништва ЦК СКС) на захтев Андропова (генерални секретар ЦК КПСС) тражио да Никола Милошевић буде избачен са универзитета. Једини разлог зашто се то није десило, јесте одлучност тадашњег декана Филолошког факултета Јована Деретића (такође високог партијског функционера) да Милошевића не отпусти, већ напротив, да против њега не допусти покретање било каквог поступка унутар универзитета.

Дакле, из овога, логиком друга Калика, следи да је Милошевићева критика лењинизма заправо титоистичка, или да уопште није критика, а никако не следи да је и у оквиру комунистичке партије било простора за мишљење које није титоистичко.

Толико о томе (свему), и више се нећу јављати, јер не сматрам корисним расправљање са људима који се са идејама са којима полемишу упознају преко новинских приказа књига и који свет посматрају тако ригидно, тако ненијансирано и недиференцирано, тако црно-бело како то чини друг Калик.

Мој циљ је био да покажем да Калик не познаје довољно добро оно о чему говори - што се испоставило као тачно - и да разумем шта тражи на Мегатренду: новог Маоа, хвала му на одговору.

Заиста, после овога не видим да има простора за било какву смислену полемику.

А када због Каликове критике глобализма Барак Обама буде звао Бориса Тадића да изврши притисак на Мићу Јовановића да овога отпусти, од свег срца ћу признати да је мисао друга Калика достигла друштвену продорност мисли Николе Милошевића, коју он доследно ниподаштава, иако - с обзиром на показани ниво методолошке свести - не можемо бити сигурни ни да је заиста познаје. Но, зар управо незнање и супериорност над чињеницама није најбољи пут ка културној револуцији и визији Мао која се помаља негде на хоризонту нове светске револуције...

Калик: Забога, ако је и због одбране идеологије, много је! Нећемо баш толико затварати очи пред простим и свима познатим чињеницама. Наиме, Словенија и Хрватска нису рушиле Титову Југославију, већ ону коју је Милошевић почео мењати на силу (укидање „федералности“ аутономија). Србија (читај Милошевић) се супротставила рушењу, не Титове Југославије, него оне коју је нови Вођа започео стварати укидањем „покрајинског федерирања“ и наметањем „српске конститутивности“ у Хрватској и Босни. То су факти и не вреди их увијати у којекакве идеолошке обланде. Процес цепања Југославије као федерације и Србије као целовите државе је почео одмах после Титове смрти и завршио 11 година после, а не после 30, како ви наводите идеолошку воду на титоистичку воденицу (од 91. до данас се ради о чистој техници распарчавања и цепања, као и српском отпору, неочекивано јаком и великом, нарочито у Босни). Наравно да Титу самом није одговарало да се то цепање одигра за његовог живота, јер који је то император радио на уништавању сопствене империје? Што се тиче логике и историјских чињеница, са њима сте ви посвађани, а не ја. Опште је познато да су западне силе отворено и деценијама заступале став „слаба Србија, јака Југославија“, што је и Хазјајин преузео од њих, те је на његову жељу Коминтерна такође заступала исти став, а њега и ваш Тито, као сваки послушни апаратчик, преузео и доследно спроводио. Устав из 74. је врхунац те политике и њиме је припремљен терен за потоње разбијање Југославије и цепање Србије, што се сада и спроводи. Тито, титоисти и титоизам су, нажалост, имали верне апологете и послушнике међу српском комунистичком елитом, част ретким изузетцима, те је потпуно свеједно о коме ви говорите, кога нападате а кога из те елите признајете и браните, Милошевића или Стамболића, да друге не спомињем. Српски комунисти су главни кривци за данашњи незавидан положај Србије, а поготово та погана титоистичка идеологија коју, ето, чак и данас заступају.

@ Бранислав

Али ту није крај приче о идеологији на овој начелној, филозофској равни. Ако сте мислили да се идеологија своди на неку отворено заступану политичку идеологију, па још резервише за комунизам, нацизам и слична „тоталитарне“ поретке (а не и „демократске“), имате врло рудиментаран појам идеологије. У једној развијен(иј)ој теорији идеологије (упућујем Вас на марксистичке филозофе Грамшија и Алтисера), идеологија делује у свим сферама друштва, и у свим друштвима. Дакле, и у сфери тзв. идејне надградње (где спадају све горе наведене области за које се додељује награда Радио Београда 2), и у „демократским“ друштвима. Имајући у виду овакво одређење идеологије, којим се и ја користим, награда Радио Београда 2 је по дефиницији идеолошка. Самим тим и комисија која додељује ту награду. Награђени аутори промовишу одређену идеологију и због тога су добили ту награду. То не значи да у њиховом делу нема никакве вредости, теоријске или уметничке, већ само да се кроз то дело нужно провлачи И одређена идеологија (оштро раздвајање теорије или уметности од идеологије такође спада у рудиментарно схватање идеологије, па чак и представља једну идеологију теорије и уметности). Та идеологија има предност пред неком друг(ачиј)ом која може постојати код теоријски или уметнички подједнако квалитетног дела као и оног које је добило награду. И то је одлучујућа ствар при награђивању.

@ Бранислав-наставак

Још неке емпиријске чињенице се уклапају у горе наведено. Када се погледа профил досадашњих добитника ове награде, мање-више сви они одговарају интелектуалном, прецизније речено идеолошком, профилу Николе Милошевића. Међу њима се ради само о мањим варијацијама на исту (идеолошку) тему. Дакле, већина њих су умерени или тврди националисти, конзервативци (односно, конзервативни либерали) и антикомунисти. Неко ко се не уклапа у овај профил, нема ту шта да тражи, ма колико теоријски или уметнички вредно било његово дело. Можемо ли (рационално) да очекујемо да ће ту награду добити неко ко је интернационалиста, револуционар и комуниста, ко није никада имао никакве везе (не само партијске) са Демократском странком, а још мање Српском либералном странком, ко није јавно критиковао „неокомунистичку и ауторитарну политику“ из 90-тих, ко није учествовао у „антирежимским протестима“ или се налазио на „либералном“ становишту? Ко је „недемократа“, „нелиберал“, „неокомуниста и ауторитариста“, „режимлија“, на крају, „антилиберал“? Ако не верујете да има таквих интелектуалаца, боље речено, да бити интелектуалац не значи обавезно следити захтеве текуће опозиционе политике из 90-тих, што је код нас увелико (било) изједначено, онда сте заробљеници властите идеологије, и то дневнополитичке. Поуздано знам да је једно од највреднијих дела из наше рецентне, не баш обимне, филозофске продукције испало из оптицаја за главну награду јер је члановима ове идеолошке комисије превише мирисало (а некима изгледа и заударало) на „Револуцију“. Додуше, питао сам се шта аутор те књиге уопште тражи код те награде, пошто је јасно да је тај подухват унапред осуђен на неуспех. Али, то је већ друго питање.

@ Милорад Станојловић

Нема потребе да ме ни Ви ни остали жалите због моје „непоправљивости“. Све оно што сте навели није спорно. Ко каже да демократија није врховна вредност, или бар једна од њих? Па, подсетићу Вас, земље социјализма звале су се или још увек зову и „народним демократијама“. То, наравно, нису демократије буржоаског типа, али по чему би демократија била резервисана само за тај њен ограничени облик? Поштовање личности такође није спорно. Али, то не подразумева поштовање класних привилегија, напротив, њихово укидање је услов да милиони људи, као пролетери данас или некада безлични и осакаћени, уопште постану личности. Љубав према заједници, наравно. Па изворно значење речи „комунизам“ везано је за појам заједнице. То укључује и патриотизам. Све социјалистичке револуције биле су истовремено и национално ослобођење од страног окупатора или стране доминације. Подсећам Вас да се у многим нашим партизанским песмама и другим садржајима појављује овај мотив. Реч је наравно о држави (отаџбини) која се не своди на традиционалну Србију као код националиста, али то партизане и комунисте не чини ништа мањим патриотама. То их, напротив, уздиже изнад нивоа националиста, чинећи патриотизам нечим различитим и напреднијим од национализма, што не увиђају данас ни српски националисти ни „Друга Србија“. И за једне и за друге је патриотизам само национализам, а за неке од првих и већину од других чак и шовинизам.

Na svako konkretno pitanje - Altiserova ideoloska interpelacija.

Kazete da su se "Rusi kao najvecha slovenska nacija okrenuli marksizmu i komunizmu...". Netacno. Da li je bilo miliona Rusa koji to nisu hteli da urade? Jeste. Da li su zbog toga bili prognani iz zemlje, hapseni pa i streljani? Jesu. Da li je u pitanju fizicko istrebljenje neistomisljenika? Jeste. Da li to Marks preporucuje? Ne.
Po Vama se u "titoizmu" lepo zivelo. Da li je tada bilo siromastva, nezaposlenosti, ekonomske emigracije, socijalnih problema, korupcije, nepotizma, promasenih investicija? Jeste. Vi o ovome ne govorite, i imate pravo na to, ali onda Vasa namera da svemu date naucnu teorijsku podlogu ne moze da se odrzi, i prelazi na cisto propagandisticku i idolatrijsku ravan, sto je legalno, ali ne vise od namere da se kao takvom i obelezi.
Govorite i o naciji i etniji, a onda Musliman pisete velikim slovom smatrajuchi to kao nacionalnost (istina, to ne radite samo Vi). Tako nesto ne postoji cak ni u islamskom svetu, vech postoji jasna razlika izmedju nacije i religije. Stvaranje nacije na osnovu religije ne postoji kod Marksa. Ako se setimo da su se mnoga vazna rukovodeca mesta u vreme titoizma dodeljivala po "nacionalnom kljucu" onda je Islam bio privilegovana vera u odnosu na druge postojeche. Da li je takvo drustvo pravedno i progresivno? Zasto onda Albanac koji ispoveda Islam nije musliman po nacionalnosti?
Po Vama su neo liberalizam i liberalni kapitalizam bezumni drustveni sistemi. Iako su svakako podlozni kritici, pogresno ih je smatrati bezumnim kao sto to Vi cinite, jer u njima ne samo da su nastali marksizam i drugi aktuelni filosofski pravci (na ciju me literaturu upucujete), vec njihov sveukupan drustveni, ekonomski, naucni i tehnoloski razvoj ne pokazuje odsustvo uma. Naprotiv. Molim da se iz ovoga ne izvede zakljucak da sam za uvodjenje ovakvog sistema u Srbiji. Ja samo pokusavam da, koliko je to u mojoj moci, ukazem na greske u Vasim stavovima.

@ SFX - 1. део

Ваш приказ стања ствари делује баш као SF роман. Кренимо од средње класе за коју кажете да је уништена за време комунизма. Ако под тим мислите на предратну буржоазију, то је тачно. Али, она је била мањина у структури тог друштва, огромну већину су чинили сиромашни сељаци и радници, који су били у том положају између осталог захваљујући и таквој средњој класи (као експлоататорској). А у Титовом периоду средња „класа“ је постала већински део друштва, ослобођена своје буржоаске природе (зато и стављам класа под наводнике), и по томе је тај период и препознатљив - сваки непристрасни посматрач и аналитичар мора признати да је постојао висок ниво социјалног егалитаризма, у сваком случају социјалне разлике су биле много мање него икада пре и после тог периода.

Спомињете и да је на власт дошла „рурална, поварошена интелигенција“. Не разумем шта сте хтели рећи. Интелигенција у строгом смислу је део урбаног простора, не руралног. А ако сте мислили на њено социјално порекло, у чему је проблем ако она долази из руралних слојева? Па корени српске интелигенције могли су у почетку и бити и били су само рурални с обзиром да је и друштво било искључиво рурално. С друге стране, ако мислите да је интелигенција нешто што треба да буде резервисано само за оне већ урбане, да се она мора репродуковати само унутар властите класе, и тако затворити спрам нижих класа (укључујући и градски пролетеријат), онда сте заговорник једног неправедног, класног друштвеног модела који је социјализам с правом укинуо. Да није било социјализма, већина сиромашних сељака и радника, и њихове деце, заувек би остали везани за ограничене услове своје класе и никада се не би еманциповали, у образовном, здравственом, материјалном, и сваком другом погледу.

@ SFX - 3. део

Много шта је било труло у том старом поретку што је до ње довело. А нарочито се српска „средња класа“, политичка и интелектуална елита, Црква и војска нису баш прославили за време рата у погледу борбе против окупатора. Превише је ту било колаборације или тактизирања. А ни расплет догађаја у погледу целокупног тока светског рата им није ишао у прилог - они су се ослањали, активно или пасивно, на прогнозу да ће Трећи Рајх ипак победити, ако не, да ће као ослободиоци доћи Англоамериканци. Ништа од тога се није десило, овим простором је прошла Црвена армија. Не треба онда да се чудите или буните што је власт преузела герила која је била спремна до краја да се жртвује у борби против окупатора, уз помоћ совјетских снага.

На крају, та флоскула о нестанку „радних навика“ за време социјализма, која спада у један од најбизарнијих антикомунистичких стереотипа. О њој сам се већ изјаснио на једном месту у тексту. Овде ћу само рећи да је довољно упоредити материјалну изграђеност земље пре и после рата да би се схватило колико је ова прича бесмислена и тенденциозна да би, на крају, постала потпуно безочна подвала. Да не спомињем доминантну етику (идеологију) рада, присутну у свим сферама друштва, која је подстицала на постигнућа у раду као врховни критеријум друштвеног статуса, а на нерад и ленчарење гледала са презрењем и осудом...

@ SFX - 5. део

Однос према „губитницима“ постаје једна од суштинских вододелница тог и данашњег периода и поретка. Док се некада према њима држало са друштвеним саосећањем и бригом (збрињавањем), данас се према тзв. губитницима транзиције владајућа идеологија држи с нескривеним презрењем, понижењем и одбацивањем. То је најдубљи корен данас доминантног неолибералног (анти)социјалног расизма. Друго је питање да ли се код појединих предузећа, који су показивали дуготрајну економску стагнацију или рецесију, могло и требало поступати другачије, то није спорно. Али, принцип редистрибуције материјалног богатства остаје суштински елемент социјализма. Да закључимо овај део, сасвим сте у праву, резултати поређења статуса рада пре, током и након социјалистичког периода су сасвим евидентни. На почетку и на крају налази се владавина буржоазије која израбљује рад, и зато је данашњи друштвени тренд само савременија верзија класног друштва које је постојало и пре социјалистичке револуције, па као такво и наступа као контрареволуција.

То што „Република Србија у сваком погледу представља дисконтинуитет са српском државотворном традицијом“, не значи нешто само по себи лоше. Лоше је само ако стојимо на становишту те традиције. А ни она није без пукотина и великих резова, од стварања средњовековне државе, до српских устанака и настанка монархије, са периодичним налетима монарходиктатуре у којој је парламентаризам потпуно или у великој мери био угушен. О извесном лицемерју које прати оптужбу за „једнопартијску комунистичку диктатуру“, а у вези са дикатуром краља Александра, писао сам у неком од претходних постова.

@ SFX - 7. део

Ако се гледа само пресек у једном тренутку, онда наравно да су нпр. Срби у Америци живели рецимо 1950-1960 боље него Срби у Југославији. Као што су, узмимо Ваш пример, Срби у Аустроугарској у 19. веку живели боље него Срби у Србији. Али, који су почетни услови Америке а који СФРЈ, односно Аустроугарске и 19-вековне Србије? Хоћете и ову другу отписати следећи исту логику? Не може се тако површно приступати историјским проценама, морате узимати шири историјски контекст у разматрање. На крају, ако се у целини живело добро у Аустроугарској зашто је интелектуална елита тамошњих Срба (а она није била рурална) тежила издвајању из Аустроугарске и спајању са матицом? Све у свему, овакав приступ, а поготово извођење пребрзих закључака на основу ситуације властите породице, не води нас далеко. То је исто као када бих ја као аргумент у расправи о вредности једног система узео своју ситуацију. И рекао да су друштвеном, културном, економском итд. погледу моји родитељи и ја сам били у далеко бољој позицији у време Тита него моји преци пре рата. И шта сад, моја реч против ваше, пат-позиција. У расправи која се ипак води интересом да се утврди истина о неком историјском периоду морамо се уздићи изнад оваквих површних мерила. Руководимо се неким сазнањима која нам је понудила историјска наука, социологија, економија итд.

Не морате да верујете мени, навешћу Вам нека места из једног текста историчара Љубодрага Димића који на Филозофском факултету предаје Историју Југославије. О предратној економској ситуацији у Србији, поготово на селу, он каже: „Српски сељак, власник земље коју је обрађивао, једва је опстајао на малом поседу, недовољном за живот...На селу је доминирао ситан посед. Почетком 20-тих година 67% свих пољопривредних газдинстава било је мање од 5 хектара (на њима је живело око 70% становништва). Та газдинства, према економским критеријумима који су тада важили у Европи, нису била способна за живот...

@ SFX - 9. део

Дакле, уместо идиличног света малих, „независних“ каквим га Ви представљате, пре ће бити да је постојала врло неразвијена пољопривреда која је подстицала сталан страх од глади. Изгледа да су били независни једино од доброг живота. Не сумњам да су Ваши преци у Аустроугарској живели боље; и у Србији су неки сељаци, они са великим поседом и упосленом радном снагом, дакле, кулаци, живели боље. Невоља је у томе што су они били огромна мањина која је лагодно живела на основи наслеђених поседа и експлоатације туђег рада (кметова). Социјализам је овим другима, сиромашној већини у селу и граду, понудио шансу и они су је углавном искористили. Бесплатно образовање, здравство, радничка права, и све друго што није постојало нити могло да постоји у претходном полуфеудалном-полукапиталистичком друштву, постало је стварност коју Ви можете да негирате, али не и да учините да потпуно нестане. Док год има нас који ћемо се помахниталом и ретроградном историјском ревизионизму који је захватио ове просторе одлучно супротстављати.

Причате о принудном окупу. Шта сте друго очекивали од нове власти која је себи поставила праведан циљ да нико не буде толико гладан да би од глади умро (што је пре револуције била чест случај)? Подсећам Вас, ради се о времену непосредно после рата, када су беда и глад, као његове последице, биле масовна појава. Неки сељаци крију вишкове и тиме показују завидну хришћанску свест о којој са патосом говорите. Уместо да их осудите због таквог понашања, Ви их браните. Недоследност за недоследношћу, циљ оправдава средства, а тај циљ је дезавуисати комунисте. То се мора учинити по сваку цену, па макар и бруталним историјским фалсификатима и кршењем елементарних правила логике. Даље, „терор национализације“. Да, захваљујући том „терору“ многи су добили земљу на обрађивање, која је до тада припадала повлашћеној мањини, и успели да нешто направе од свог живота.

@ SFX - 11. део

То не значи да вера и традиција више нису уопште постојале на Западу; то значи само да оне нису имале тако моћну улогу као некада, јер су доминантни постали нови облици колективне, друштвене свести (утемељени на науци и техници). Немоћ вере и давнашњих традиција постаје потпуно очигледна у данашњим позним облицима капитализма. Па управо то и изазива огорчење католичких и православних теолога. Друго, свака технолошка револуција је „насилна“ према дотадашњим преовлађујућим облицима привређивања. Претпостављам и да је откриће штампарске машине деловало као „насиље“ онима чији се посао састојао у ручном преписивању књига или појава рачунара у производњи онима који су ручно опслуживали индустријске машине. Али, то не значи да ове промене нису у целини имале позитивне учинке. Процес производње постао је ефикаснији. Исто важи и за пољопривредну производњу. Верујем да ћете се сложити са тим да је замена дрвене ралице не само гвозденим плугом, него машинама, или традиционалних пасмина стоке новим, хибридним имала позитивне учинке, то су просто чињенице. Осим ако не мислите да је боље патити се на земљи уз помоћ ралице или, уместо неколико десетина литара млека, добијати пар литара. У супротном, бојим се да ћемо таквим обликом традиционализма и конзервативизма, као што рекох у једном ранијем посту, врло брзо стићи до закључка да је „боље“ да „човек“ никада и није изашао из пећине, јер је то довело до „насиља“ над његовом природом. Читав напредак у култури заснива се на овом „насиљу“ Новог, и са тим се или морамо помирити, или морамо испасти, уз дужно поштовање, трагикомични.

@ Jovan G

Нешто сте побркали. Нису Срби у Хрватској и БиХ претворени у „националну мањину“. Они су по уставима тих република били народ и као такви њихов конститутивни чинилац. То објашњава некадашње легитимно позивање Срба да се из тих република издвоје када су оне, односно други народи, пожелели да се издвоје из Југославије. А пошто су већ били уставно признати народ, а не народност, онда није било потребе за аутономном покрајином за њих. Таква аутономија се даје само народностима, односно срединама у којима оне живе. Да би се видела неутемељеност ове приче о наводној страховитој уставној дискриминацији Срба, довољно је мало скренути пажњу на друге народе, што српски националисти, наравно, не чине. Хрвата је у БиХ било више него Срба у Хрватској, а и Муслимана је у Србији (пре свега, Санџаку) било доста. Па нити су Хрвати добили аутономију у БиХ, нити Муслимани у Србији (а нису јер су већ били народ). Хоћемо и за њих рећи, следећи Вашу логику, да су били уставно дискриминисани? Друго је питање каква су стварно била права Срба у Хрватској, БиХ или на Косову. О томе се може дискутовати. Не спорим да је ту било појава дискриминације, нарочито после Титове смрти, али се титоистичка власт, и за његово време и после њега, по мом мишљењу, покушавала борити. Мање или више успешно. Довољно је рећи да је она угушила МАСПОК у Хрватској почетком 70-тих и контрареволуцију на Косову 1981. У сваком случају, те појаве су биле негација авнојевског принципа братства и јединства, и никако се не могу третирати као неки систематски, иманентан учинак титоистичке идеологије и владајућег поретка. Они су били моћни али не и свемоћни. Када су сепаратистичке снаге ојачале, у тренутку глобалног суноврата социјализма, и Србима је постало тешко јер су били раширени по читавој Југославији. Милошевић је покушао да је заштити, између осталог и због Срба, али није успео. То је већ друга прича.

@ Jovan G - 3. део

Зато ни јачање ових других национализама и њихова победа у Хрватској и БиХ почетком 90-тих година, са пратећом тенденцијом издвајања тих република из Југославије, није могла протећи без крви. Рат се водио не само између Срба и Хрвата у Хрватској, или Срба и Муслимана у БиХ, већ и између Хрвата и Муслимана и Хрвата и Срба у БиХ. Одувек се знало да насилно разбијање Југославије, противно вољи неког од њених великих народа, баш због таквих унутрашњих граница, не може протећи без крви, и стога се стално говорило о потреби за очувањем братства и јединства. И веровало се да ће таква претећа могућност, односно страх од ње (јер би она неминовно у великој мери поновила трагична искуства из II Светског рата, што се и десило), бити довољна гаранција да до таквог разбијања не дође. На жалост, западним силама победницама из Хладног рата та крв југословенских народа није ништа значила, а у томе су им пресудно помогли хрватски и муслимански националисти и шовинисти. Можемо само да жалимо што су Хрвати и Муслимани подлегли пропагандном деловању ових снага, што је на неки начин било разумљиво с обзиром на банкрот декадентних хрватских и словеначких комуниста с краја 80-тих година. У сулудом братоубилачком рату у који су их гурнуле њихове националистичке политичке елите страдало је, у овом или оном облику, на десетине хиљада Хрвата и Муслимана, зарад њихове имагинарне националне „независности“. Јер, истинску националну независност ови народи имали су само у СФРЈ, захваљујући спољној независности саме СФРЈ. Сада су те нације само мање или више окупиране од стране западних империјалиста и капиталиста, а слично се дешава и у Србији након октобарске контрареволуције. А о социјалној правди да не говоримо. Дакле, страдале су у суштини ни због чега, боље речено, због себичних интереса западних сила и њихових унутрашњих помагача. Исто се десило са косовским Албанцима.

Gospodine Kalik,

Hvala Vam na iscrpnom odgovoru. Pokusacu da fragmentarno odgovorim ne neke od Vasih teza sa kojima se ne slazem. Oprosticete mi ako to ne cinim redom.

1. Kada govorite o novooformljenoj srednjoj klasi koja je uspela da se oslobodi burzoaske prirode (parafraziram) cini mi se da ipak prenebregavate cinjenicu da je Tito uspeo da formira citavu klasu komunistickih aparatcika koji su formirali jedan novi sloj 'revolucionarne srednje klase'. U pravu ste, nije to srednja klasa o kakvoj u mafijaskim uslovima posleratne Italije (i hriscanske demokratije) govori Pasolini, ni taceristicka srednja klasa koja se 'igra' akcijama na trzistu kapitala, ali nije ni idealizovana srednja klasa o kojoj govorite, koja je tek tako oslobodjena eksploatacije, dobila obrazovanje, zdravstvenu zastitu, itd. a za to nije morala da polozi nikakav ideoloski ispit. Ispit politicke podobnosti nove, povarosene inteligencije i novooformljene srednje klase bio je pre svega ispit lojalnosti Titu i Titoistima. To se videlo tri godine posle zavrsetka Drugog svetskog rata, tokom Titove vladavine, ali narocito sedamdesetih kada su se kontradikcije ovog rezima izostrile do apsurda.

2. Povarosena inteligencija nema nikakve veze sa ruralnim korenima srpskih dinastija, pa ni srpske elite 19. veka. Ovo je nametnuta elita koja je iz vojnickih cizama uletela na univerzitete, koja je na sastanke u beogradskim muzejima, redakcijama i pozoristima unosila pistolje da bi kreirala novu kulturnu politiku. Ova elita nije autenticna elita kakvu su Srbi devetnaestog veka izrodili, vec nametnuta elita koju je stvorio Tito, a odobrila Kominterna.

3. Kazete da je crkva okolisala i nije se proslavila tokom Drugog svetskog rata. Isto to kazete i za srpsku vojsku. Pogledajte broj ubijenih srpskih svestenika i episkopa SPC tokom ovog perioda. Pogledajte cinjenicu da su konfuzni Srbi koji su okolisali, uprkos strahovitim zrtvama u gradjanskom ratu imali dva oslobodilacka pokreta.

Kada govorite o gubitnicima, insistirate na socijalnoj pravdi. Ta socijalna pravda je u vojvodjanskim selima uterivana na nezakonit, nasilan nacin. Clanovi moje porodice, komsije mojih predaka koji su u zatvorima banatskih gradica provodili od tri do sest meseci zbog zaklane svinje nisu bili kulaci. Vi ih poredite sa nekakvim bespostednim latifundistima, kao da su svi koji su u zatvore bili odvodjeni izasli iz Lampeduzinog 'Geparda'. naprotiv, dolazili su iz siromasnih zemljoradnickih i zanatlijskih porodica. Imali su dovoljno hriscanske ljubavi i solidarnosti, ali i odgovornosti, da su prvo zeleli da prehrane sopstvenu porodicu, ali im cesto ni to nije bilo dozvoljeno.

Vec tada je u zadruznom sistemu doslo do jasne erozije radnih navika. Kako drugacije mozete da objasnite cinjenicu da neko ko dobija rukovodecu funkciju po ideoloskom, a ne strucnom kriterijumu i brine o novostvorenoj, kolektivnoj svojini ne radi (zbog nedostatka strucnosti, ali i zbog primata ideoloske podobnosti nad materijalnom motivacijom) i ne stvara onoliko koliko se stvaralo neposredno pre rata? Rusija je gladovala, a u Titovoj Jugoslaviji se otimalo od jednih da bi se u ime solidarnosti davalo drugima. Cudno je medjutim da se pozivate na hriscansku solidarnost.

Vi Titovo vreme vestacke zaposlenosti glorifikujete. Ono podseca na period pre ekonomskog buma u Kini kada su desetine miliona ljudi radili na radnim mestima koja su vestacki kreirana radi cuvanja socijalne pravde i politickog primata komunisticke partije. Tek odluka kineske partije da radne sposobnosti prepusti trzistu dovela je razvoje jednog drugacijeg mentaliteta, u strahovito kratkom periodu. Kod Tita to nije bio slucaj; bilo mu je jasno da bi otvaranje prostora za privatnu inicijativu dovelo da stvaranja politicki aktivne srednje klase: Zato je i dozvolio glasanje opancima i odlazak na 'privremeni rad u inostranstvo'.

@Марио Калик

Slažem se s Vama da su granice mudro povučene. Ciljevi Jasenovca i AVNOJ-a su bili isti.

@ Moderator

Poslao sam jos jedan nastavak odgovora g. Kaliku. Nije objavljen. Ukoliko nije stigao, molim Vas da mi to potvrdite jer back-up nemam. Odgovor nije nepristojan (samo jedan benigni citat grupe Buldozer: 'Mnogo bolje nego pre rata' ), pa mislim da verovatno nije stigao. To potvrdjuje samo da na ovom svetu postoje dve vrste ljudi, oni koji su izgubili materijal na kompjuteru i oni koji ce ga - tek izgubiti. Pozdrav.

@ g. Kalik

Umesto rezimiranja poslednjeg posta, zeleo bih da sa Vama podelim dve stvari. Prva je moja zacudjenost nad sintagmom 'porazene snage' koju koristite napadajuci moje argumente. Ta sintagma zaista postoji bar onoliko koliko i argumentacija koju mi spocitavate. S tim sto je daleko ironicnije (mozda je to neka vrsta postmodernog pastisa, parodije tvrdog ideoloskog recnika), da oni koji zdusno podrzavaju istorijsko nasledje komunistickih diktatura govore o porazenim snagama. Komunisticke diktature, pa i Titoizam su porazene snage koje su otisle u humus istorije tokom poslednje i pretposlednje decenije dvadesetog veka. To ne znaci da Marksovo ucenje nije relevantno u periodu kada finansijski kapitalizam prolazi kroz moralno bankrotstvo ili kada antikolonijalizam sirom sveta priziva staru mantru da 'nema borbe osim klasne borbe'. Ali Titoizam je, pogledajmo istini u oci, dobio ono sto je zasluzio.

Za kraj istinita prica. U zemlji u kojoj zivim, mladi levicari (offshot antiglobalistickog pokreta) su organizovali predavanje na lokalnom univerzitetu. Tema je bio Marks, relevantan (ponavljam: slazem se), kao i njegovo ucenje - kljucna alatka za dekonstrukciju ekonomskog poloma koji je je zadesio Zapad. Na posteru koji sam svojim ocima video, cetvoro mladih sedi za stolom na nekoj konferenciji. Iza njih crvena zastava, a na crnim majicama koje ponosno nose beli se i blista stisnuta pesnica srpskog 'Otpora'. Uups! Smejem se dok ovo pisem, ali gorko. Fikcije cesto imitiraju stvarnost. U Srbiji vec predugo stvarnost imitira fikcije.

@ Свесно десно-2.део

А ако је приказ „ненаучан“ зато што је објављен у једном недељном листу намењеном широј читалачкој публици (што Ви и експлицитно наводите у каснијој поруци), онда је и књига која се приказује такође „ненаучна“ јер је објављена у једној од највећих издавачких кућа, по најмање препознатљивој по високо теоријским или научним садржајима. Кући која увелико обликује доминантне књижевне укусе, а тиме посредно утиче и на (колективну) идеолошку свест. А када се у таквом издању појави књига препуна идеолошког садржаја, онда је утицај на ову идеолошку свест директан, и има ту јасну намеру. Коју Ви безуспешно покушавате да сакријете „забринутошћу“ за „науку“. Или је, можда, приказ по Вама „ненаучан“ иако је Антонић научник? Да ли тиме признајете извесну Антонићеву одговорност коју све време покушавате да забашурите? А онда и Ломпарову који се од таквог „ненаучног“ приказа није на време оградио? Мислим да није пристрасно ако кажем да моја одговорност долази тек на крају. Истина је целина, рекао је Хегел. А Ви покушавате да само један мањи и крајње испосредован део приче представите као целу истину о овом спору. Неће Вам проћи.

У неку руку сте у праву у погледу значења перформативности. Перформативност се детектује на нивоу исказаног садржаја, без обзира да ли сам за тај садржај сазнао посредно или непосредно, и представља нешто што говорни субјект (посредно) чини док нешто говори, дакле неку радњу која прати садржај његовог казивања (у ком конкретном случају је то Ломпарова радња показивања „ја сам сличан Сократу и Паскалу“ или би бар тако требало да буде, када већ говорим о њима као моралним узорима, титоизму као владајућој идеологији и субверзивности спрам те идеологије). Али, кад се код критеријума перформативности позивате на „целину исказа“ у смислу непосредне упознатости с њом, шта би значила та непосредност?

@ Свесно десно-4.део

Управо да би се избегао овај (ауто)деструктивни потенцијал скептицизма, у практичним животним ситуацијама делују навике, по принципу индуктивног искуства. Да ли у већини досадашњих ситуација постоји веродостојност приказа, интервјуа и књига, и да ли су подметања и фалсификати ређи случај? Па наравно да је тако. Да није овог базичног поверења, читав систем приказивалачке, новинарске и издавачке делатности би се (само)урушио. Нико ни у шта не би веровао, и питање како би практичан живот уопште функционисао. И не само практични, већ и теоријски, духовни. Зато, да би се обезбедило ово преко потребно поверење у посредне изворе, постоји институција претпоставке истине (у праву би рекли невиности), односно демантовања. Нешто је истина све док се не докаже супротно (супротно од оног чисто теоријског, филозофског скептичког начела по коме је нешто лаж све док се не докаже супротно). У конкретном случају, интервју са Ломпаром који је доступан на Интернету може се сматрати аутентичним интервјуом све док се сам Ломпар од њега не огради. Објављена књига код које је наведен Ломпар као аутор и њен садржај могу се сматрати аутентичним Ломапровим делом све док се Ломпар од ње не огради. На крају, а то је овде најважније, приказ Ломапрове књиге може се сматрати веродостојним приказом све док се Ломпар од њега не огради. Ломпар се, до тренутка објављивања мог текста у коме критикујем ставове у приказу њему приписане, од тог приказа није оградио. Претпоставка је дакле да је Ломпар, до тог тренутка, заиста мислио да су титоисти бубашвабе, или се са тим прећутно слагао, небитно. Зашто му је та претпоставка одједном постала спорна када је неко из ње извукао крајње консеквенце? И колико је (не)морала ту у игри? О томе се овде једино ради, а све остало је само неспретан и помало смешан покушај мог дезавуисања, у којем се безуспешно желе одговорност и терет доказивања пребацити на мене.

@ Марио Калик

Г. Калик, ви сте послали 24 (словима: двадесет четири) одговора кориснику @ Свесно десно - јасно је да то не може бити објављено. Коментари су замишљени да имају највише 2000 коментара, дозвољавамо и два дела, изузетно дозвољавамо четири - али двадесет четири (што је знатно дуже од просечног нашег текста) заиста нисмо у могућности да објавимо.

@ остали коментатори

Ово је можда прилика да кажемо да ћемо максимално & изузетно објављивати коментаре из четири дела, па вас молимо да дуже прилоге од 2000/4000 знакова не шаљете.

хвала свима на разумевању,
уз поздрав од
(супер)модератора

@ SFX

Ваш коментар није стигао, објавили смо све ваше коментаре (који су доспели до нас).

поздрав од
(супер)модератора

@ Branislav Popovic-1.deo

Наравно да је Недићева Србија била бастион реакције у Европи, јер је у Србији (и Југославији) постојао снажан партизански и револуционарни покрет. Исто важи за Александрову Југославију. У политичкој теорији „реакција“ је реакција на револуционарно кретање, тако да се овај исказ о реакцији у Србији може сматрати потпуно логичним. Е сад, једино ако нисте упознати са значењем овог појма, верујете да у Србији (и Југославији) није постојала револуционарна партија а затим и покрет, или мислите да краљ Александар и Недић нису водили огорчену борбу против те партије и покрета.

Слажем се да је у предратном ставу комуниста о „великосрпском национализму“ као хегемоном пројекту српске буржоазије било претеривања. Не заборавите само да су тај став заступали и комунисти Срби који су били на челу Партије пре Тита, чак можда и више него Тито. Волео бих, међутим, да ми наведете изворне изјаве неких југословенских комуниста који говоре о „великосрпском национализму“ у значењу које му Ви вероватно приписујете, као оптужби на рачун ЧИТАВОГ СРПСКОГ НАРОДА, да је он, а НЕ САМО његова владајућа класа хегемона, нарочито после рата. Бојим се да је овде реч о потпуној мистификацији у сврху доказивања „антисрпског“ карактера титоизма.

Такође бих волео да ми наведете места из Устава из 1974. која су „унаказила Србију и Србе у СФРЈ“. Не заборавите да су у Војводини већином живели Срби. Друго је питање злоупотреба неких уставних одредби у стварности, пракса покрајинских власти која је подстицала сепаратизам. Против ње се, међутим, борила актуелна савезна власт, а затим и Милошевић за кога се не би могло рећи да је нападао титоизам као узрок ових проблема. Уосталом, разни видови насиља над Србима на Косову нису почели од Устава из 1974., било их је и раније, а нарочито се интензивирају након Титове смрти, што кулминира побуном Срба 1987. Можемо ли онда Тита оптуживати за све то?

@ Branislav Popovic-3.deo

Да ли је титоиста „мајка“ „Друге Србије“, Латинка Перовић? Па њу је Тито врло рано сменио, исправно је означивши као либерала! Она је и Тита видела као једног владара који се уклапа у „ауторитарни“ менталитет и модел владавине карактеристичан за ове просторе. Од таквих родитеља (у симболичом, идеолошком погледу), нису се могла очекивати другачија деца.

Мање-више се слажем Вашим описом њихове делатности која је несумњиво агресивна и шовинистичка према српском народу и његовој целокупној традицији и култури (у својим текстовима сам их још раније називао аутошовинистима). Али, у идеолошком погледу, понављам, они никако не могу бити титоисти. И тачно сам навео од којих тековина карактеристичних за титоизам они јасно одступају: спољње независности земље (залажу се за улазак у ЕУ и НАТО, што Тито није желео), унутрашње националне равноправности и толеранције (они су нетолерантни према Србима) и социјалне правде (залажу се за радикалну приватизацију која нужно доводи до социјалног раслојавања).

Дакле, патриотизам су заменили издајом, националну толеранцију шовинизмом према Србима, а социјални егалитаризам (нео)либералним економским моделом који производи социјалне неједнакости. Како онда уопште могу бити титоисти?! Ви као да тај важан део мог текста нисте прочитали. Довољно је следеће: нађите ми у изјавама комуниста или документима Партије, нарочито од времена доласка Тита на њено чело, било шта што се може поредити са овим аутошовинистичким дискурсом, где се српски народ вређа на тако примитиван начин. Поготово да је то константа читавог дискурса. Онда ћу пристати на тезу да је титоизам „антисрпски“ пројекат.

@ Стева Надрљански

Зато немојте мене прозивати за „бољшевичку незаинтересованост за туђу крв“ све док Ви и слични Вама искрено не одговорите да ли сте икада осетили или стре спремни да осетите жалост због проливене крви бољшевика, комуниста, партизана итд., пре рата, по казаматима Александрове монарходиктатуре и током рата, у борбама против четника, недићеваца, љотићеваца и других? Да ли је СПЦ икада показала жалост за све те људе и учинила нешто да се не спроводи насиље над њима, пре рата и током рата?

А социјални прогрес за време комунизма је био несумњив и нема потребе да то понављам. „Интернационализам“ и „братство и јединство“ нису биле само идеолошке пароле. Они су биле стварне друштвене праксе. Покрет несврстаних, помоћ сиромашним земљама Азије и Африке, солидарност са покретима за ослобођење од колонијализма итд., а на унутрашњем плану велики број мешовитих бракова, радних акција, збратимљених градова, јединствен југословенски културни простор и многи други облици социјалног живота у којима се испољавао дух братства и јединства.

Питао бих оне бескућнике који ни шупе немају или раднике који живе у шупама да ли би пристали на замену коју нудите ако би уопште ишта могли артикулисано да кажу. Поготово оне који су живели у време које ви грдите, да ли им је бољи овај „демо(но)кратски свињац“. Нисам сигуран да би мењали материјално благостање за ове политичке „слободе“ које сада имамо. Ако не верујете мени, вероваћете можда Антонићу, баците поглед на његов текст „Ћути стоко и ради!“, требало би да је доступан на овом сајту. Видећете шта су радници имали а шта су изгубили. А шта су добили? Да „слободно“ гунђају, да бирају између лажних алтернатива, да се у свему томе слаби оштрица њиховог незадовољства и они чине још беспмоћнијим. То је суштина ових политичких „слобода“ у коме радници могу да гласају само за странке које су у власништву крупног капитала. Зато за њих и нема спаса без радикалне промене система.

можда дозволити раст милитантне политичке снаге чија је намера била имитирање највећег злочина у историји човечанства, бољшевичке револуције, која је касније – по нашој мери – нажалост и код нас остварена? Ви као да заборављате да је у краљевској дикатури младим комунистима (веома често државним стипендистима!) било немогуће забранити организовање на универзитету без обзира на полицијску репресију, но налазите ли у титоизму било какав сличан случај нетитоистичког организовања? Ви врло добро знате како је све то завршавало по кратком поступку (узгред, овде се могу сложити са вашом констатацијом о нашим салонским дисидентима!), и да је у монархији, за разлику од титоизма, било разноразних јавних испољавања противљења власти; било је крви на улицама, али је постојао континуитет противљења (иста власт је тукла у време конкордатске кризе и свештенике и епископе на улицама!). Сећате ли се да ли је неко касније могао и помислити да изађе на улицу из сличних разлога? Далеко од тога да бих желео живети у тадањој монархији, али ми се чини да је она у поређењу с оним што је уследило – бања Абација. Ви сте вероватно у праву кад кажете да Црква није саучествовала у затворским страдањима комуниста, али овде можете применити, ако се слажете, свој принцип: „сасвим је нелогично“ да се тражи слобода деловања за оне чији су идеолошки оци и сапутници пре тога у Русији извршили над Црквом такав злочин да од тога стаје памет! Ја верујем да ви о томе све знате, али да вам због нечег није баш битно. Кад би ме сећање боље служило, навео бих речи наших епископа из онога доба у којима се наши комунисти називају заведеном омладином – нигде ни речи о непријатељству према њима.

Да ли је хипнотичка мантра „братства-јединства“ заиста могла неутралисати чињеницу да 2. Светски рат због вештачких поравнавања у корист те идеје код нас није завршен, и да се ипак не решава све лонцем и „прогресивним идејама“ попут интернационализма (волимо све афричке народе, али нам је Видовдан некако незгодан за помињање, сем ако га претходно не превреднујемо у своју корист)? А да ли је још која земља у свету напредовала осим комунистичких? Како то да они са своим назадовањем нису пропали, а ми са својим напредовањем јесмо, уз апокалиптичку хуку, без обзира на декларативно превазилажење свих затечених супротности? Не бих да се ово схвати искључиво као оптужница против титоизма, далеко било: титоизам је са својим успесима, прогресима и „превазилажењима“ био заснован, као уосталом и многи наизглед демократски режими (само у много, много, много, већој мери) на потирању људске личности у корист идеје којој свако биће треба да служи, због чега биће остаје само број. Комунисти су се борили против тога, али су успели да – шта ти је перверзија историје! – демонску природу идеологизма дотерају до крајњих граница.
Уосталом, смешно је човека смештати између капитализма и комунизма. Док се борим да својој деци обезбедим егзистенцију, ја гледам у Онога Који је рекао: „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“, а богме понекад – и у Диогеново буре.

@ ни десни, ни леви поглед-1.део

Сада још више мислим да сте посвађани са логиком и чињеницама. Послушајте само шта сте написали. Кажете да је Устав из 1974. био врхунац дугогодишње „политике западних сила“ „слаба Србија, јака Југославија“ и да је њиме „припремљен терен за потоње разбијање Југославије и цепање Србије“. Претпостављам да мислите да су Хрватска и Словенија, односно њихови комунисти (уз пасивно држање српских), одговорни за ове уставне промене. Онда кажете да је Милошевић почео мењати такво стање „на силу“, „укидањем „покрајинског федерирања“ и наметањем „српске конститутивности“ у Хрватској и Босни“. А онда су Хрватска и Словенија рушиле ту Милошевићеву „насилну“ Југославију (а не Титову), да би се на крају Србија (Милошевић) супротставиле овом рушењу Милошевићеве Југославије (а не Титове). Ову папазјанију још на крају називате „фактима“ које „не вреди увијати у којекакве идеолошке обланде“?! Бојим се, међутим, да је код вас реч не о једној, него о више супротстављених идеологија, што наравно не може произвести другачији резултат од претходног, једну општу збрку у логици и чињеницама.

Довољно је приметити следеће: ако је, као што кажете, Устав из 1974. почивао на ставу „слаба Србија, јака Југославија“, ако је њиме „припремљен терен за потоње...цепање Србије“, и ако је „процес цепања...Србије као целовите државе почео одмах после Титове смрти“, како се онда Милошевићева ревизија тог Устава и супротстављање деструктивним процесима (бар у погледу Србије) може сматрати обичним „насиљем“? Није ли сасвим логично да се неко супротстави нечему што слаби његову републику, чинећи је неравноправном у федерацији (узмимо да је све тако како кажете), и да реагује на припреме за њено цепање, на крају, на процес тог цепања? Није ли ово сасвим нормална реакција на насиље које се спроводи према тој републици која, самим тим, не може бити сматрана обичним насиљем?

@ Branislav-1.deo

Не разумем зашто се љутите. Прво сте ме замолили да Вам објасним како неки жирији за доделу књижевних и других награда могу бити идеолошке комисије, а када сам Вам то изложио, љутито одговарате „кад сам од Вас тражио помоћ на било којој равни“?! Или ово Ваше неразумевање логике исказа типа „Ако...онда“, које се открива у Вашој реакцији „шта ако не мислим онако као што Ви мислите да ја мислим“. Заиста не знам шта ако ви не мислите то и то, или шта уопште мислите о томе и томе, ја сам само рекао шта се дешава АКО МИСЛИТЕ то и то. Нисам тврдио, дакле, ни да мислите ни да не мислите на тај начин, то је на Вама да нам кажете. А, колико видим, Ви нам још нисте понудили Ваше разумевање појма идеологије које би оборило моју тврдњу да је у горњем примеру реч о идеолошким комисијама. Немојте поново да се наљутите, али подсећате ме на реакције студената који долазе на први час из логике, и професор их пита: „Ако сада пада киша, улице су влажне. Да ли је овај исказ истинит или не?“ А они зачуђено реагују типа „Али сада не пада киша“, или одговарају да је исказ неистинит зато што не пада киша. У оба случаја реч је о неразумевању хипотетичког закључивања.

Да сте смирено и пажљиво прочитали мој текст, видели бисте да у њему наводим два тумачења појма идеологије. По једном од њих, оном које идеологију тумачи неутрално, као систем одређених идеја и вредности, титоизам јесте прогресивна идеологија. Интернационализам, братство и јединство, и социјална правда, јесу прогресивне вредности. Зато су, у овом погледу, рецимо, фашизам/нацизам и либерализам мање прогресивни од комунизма (па и титоизма као једне његове варијанте), пошто одбацују неке од ових прогресивних вредности. Као што рекох, друго је питање да ли су ове прокламоване вредности биле и стварно присутне у друштвеном животу. Али, и о њему сам се изјаснио.

@ Branislav-3.deo

Рекао бих да се, на пример, велика корупционашка афера „Агрокомерц“ која се десила (тек) 1987. данас може сматрати сасвим бенигном с обзиром на размере садашњих афера.

То што „стварање нације на основу религије не постоји код Маркса“ није никакав аргумент. Па ни победа револуције на Истоку не постоји код Маркса! Уопште не улазим у то да ли су Хрвати и Муслимани некада били Срби или не, те расправе ме не занимају. Али, у тренутку када су примили римокатоличку, односно исламску веру, престали су да буду Срби. Можемо да жалимо због такве историје, али то је неповратан процес. А Муслиманима је, конкретно, пре него што су постали нација, било могуће да се определе или као Срби или као Хрвати. За њих су обе варијанте, с обзиром на битну разлику у вери, биле сасвим разумљиво неприхватљиве. Понављам, боље је било да су сви народи у бившој Југославији постали искључиво Југословени, на томе је радио чак и краљ Александар, али питање је колико је то било историјски могуће. И функције су додељиване по републичком а не националном кључу. Било је Срба и Хрвата из БиХ, а не само Муслимана у органима федерације, тако да се не може рећи да је ислам био привилегована религија. Поготово ако се зна да се код комуниста Муслимана не може баш говорити о некој јакој религијској свести. А Албанац није био Муслиман јер је већ имао матичну државу. Муслимани, као крајње специфичан ентитет проистекао распадом Отоманског царства, у погледу језика различит и од Албанаца и од Турака, имао је право на сопствену националност.

@ SFX-1.deo

Немојте да мислите да се у грађанским друштвима не полаже такође идеолошки испит. Већ сам спомињао, они који су отворено против основа тог система, приватне својине и парламентарне „демократије“, не пролазе добро. На њихове радикалне захтеве систем одговара радикалним мерама. Али, као што рекох, то није спорно. Спорно је када се репресија види само код комуниста. Тој асиметрији која, у крајњем, на једну страну ставља „демократију“, а на другу „тоталитаризам“ (или нешто томе слично), овде се противим.

Добро је што сте ипак признали да је та средња класа за време титоизма напредовала (макар морала да полаже идеолошки тест). Многи то неће да признају. Али, није напредовала само она, и радници и сељаци су такође живели боље него раније или данас, уопште, социјалне разлике су биле много мање. . Па у чему је онда проблем са полагањем тог теста? Такође, није то било показивање лојалности некој идеологији која долази потпуно споља и бива наметнута силом. Тито је водио борбу изнутра, ширио комунистички и партизански покрет, победио у рату и добио подршку свих победничких сила. На крају, убедљиво је победио на изборима. Оне који доводе у питање „регуларност“ тог избора само бих питао да ли су „регуларни“ и „демократски“ били избори на којима није било Комунистичке партије јер је била забрањена? Овде су грађанске партије бар биле на листи. Дакле, поново, нема љутње.

Ваш опис упадања комуниста у институције. Па тако изгледа револуција, шта сте друго очекивали? Понављам, нису они дошли споља у смислу ван (српске или југословенске) нације, из Совјетског Савеза рецимо, без обзира што су били део Коминтерне. А бојим се да већина ваших описа иде у правцу да ту револуцију представи као окупацију сличну турској, нацистичкој или совјетској. Ти људи су с овог поднебља, следбеници једног покрета и партије који на овим просторима постоји и упоредо са развија са развитком социјализма у Европи. Али, јесу споља у институционалном смислу.

@ SFX-3.deo

Дакле, можете да набрајате успехе или жртве четника до миле воље, али ништа то не вреди док се не одговори на ова логична питања.

Што се тиче питања везаних за расколе у СПЦ, нисам се тиме занимао. Али, не видим шта је спорно да неки народ има своју цркву. Па и Срби су добили своју аутокефалну цркву осамостаљивањем у односу на главну, византијску. Зашто не би онда аутокефалност добили православни Македонци или Црногорци? Па онда сви лепо сарађивали у заједници православних цркава. А што се тиче примера које лично знам, кад већ такав приступ сматрам толико важним, знам да је, рецимо, моја бака, иако је била титоистички оријентисана, без проблема славила славу. Ето, верујем Вама, али верујте онда и Ви мени, па да завршимо са тим личним причама да не прерасте у оно о чему сам говорио, препуцавање. Е сад, ако сте мислили да религија и Црква треба да имају толики друштвени утицај као пре рата, то сасвим разумљиво нисте могли да очекујете после једне социјалистичке револуције. Она је ишла ка даљој еманципацији друштвене свести, а по мени је секуларизам, и на крају атеизам, таква еманципација.

Ваша прича да су Срби били „проглашени за највеће непријатеље Титове Југославије“ је, уз дужно поштовање, потпуна измишљотина. Тачно је обрнуто. Ви намећете причу да је Титова Југославија била највећи непријатељ Срба (раме уз раме са НДХ). О покрајинама сам већ говорио - Срби их у другим републикама нису добили јер су у њима већ били конститутивни народ. Добили су за владара „туђина“, за разлику, јер тако, од нашег Недића који је радио за туђина, или Краља који је у туђину побегао, оставивши народ на цедилу. На крају, ко каже да је данас Србима забрањено да о Брозу говоре као о „узурпатору који је трасирао пут за уништење њихове земље“? Па ви сасвим отворено то причате, овде и у широј јавности! Пре ће бити да је обрнут случај на неки начин табу, рећи било шта позитивно о Брозу, а не бити проглашен за „комуњару“ или „усташу“.

Калик: Нема места вашим претпоставкама шта сам ја мислио, нити тврдњи о некаквој папазјанији у ономе што ја износим као контрааргументе вашим идеолошким флоскулама, свађи са логиком и чињеницама. Напросто, ја тврдим да је, превасходно и на првом месту, Тито крив за устав из 74. и да је њиме припремио терен за потоње растурање Југославије на штету Србије, а по жељама светских сила, у које поред западних убрајам и СССР. Дакле, Тито је кривац! Тито! И наравно, систем који је створио – титоизам (и ту су сви које ја спомињем, Милошевић, Стамболић, словеначки и хрватски комунисти и сви остали комунистичке провинијенције, на челу са српским комунистима, част изузетцима). Највећи доказ за то о чему ја говорим су резултати! Погледајте само, али поштено, ко је профитирао а ко изгубио, коме је ишло на руку, чијим плановима...И наравно, ко је велики губитник! Србија и српски народ су изгубили све што су током 200 година крваво стекли, жртвујући трећину своје популације, због те погубне идеологије коју тако здушно и заслепљено браните! Дакле, без позивања на папазјаније, логику или идеологију, једноставно се замислите над РЕЗУЛТАТИМА ТИТОИЗМА и рећи ће вам се само, да је та накарадна идеологија превасходно створена са циљем да уништи Србију и српски народ! Све остало је споредно...

@ Antifasista-1.deo

Ни Ви не правите разлику између страдања од окупатора и прослављања у борби против њега. У вези са тим, а пре свега „величини“ четничког антифашистичког отпора, прочитајте у мом последњем одговору SFX-у. Очекујем да ћете одговорити на тамо постављена питања да би даља расправа о овоме имала смисла.

А ревизионизам је много пре оно што Ви причате. Кажете да су они делови српског официрског кадра који су се спасили нацистичких логора (не спорим да је један део овог кадра завршио у логорима) започели „ПРВИ оружани отпор у окупираној Европи“. Ђенерал Недић и официрски део његовог „Српског добровољачког корпуса“, па и неки љотићевци, били су такође део тог кадра а нису били у нацистичким логорима. Да ли су и они започели овај оружани отпор? На крају овог ревизионистичког похода на историју још ће испасти не само да Недић и њему слични нису били сарадници, боље речено, слуге окупатора, већ, напротив, борци против њега, па чак и да су предњачили у тој борби?! Зашто сте се, уосталом, жацнули због спомињања реакционарне Недићеве Србије? Морам да признам да Ваше контрааргументе нисам разумео.

А у апологији четника је ревизионизам увелико спроведен. Чак и да су они започели „ПРВИ оружани отпор у окупираној Европи“, да ли су и у којој мери даље водили тај отпор? И где су били на крају рата?

У НДХ су огромну већину страдалих Срба чинили сељаци, а не средња класа, пошто су и Срби захваћени територијом НДХ махом били сељаци. Највећи део српске средње класе био је сконцентрисан у Србији. О тој средњој класи се нисте изјаснили. Да ли је Ваше ћутање знак одобравања онога што сам тврдио?

Дакле, нико не спори да је велики број Срба био жртва холокауста на Балкану. Као Србин то не могу никако да превидим, још мање да отворено поричем. Али, као комуниста, не могу да ћутим, а још мање да превидим да је велики број Срба, припадника класа и професионалних група које сам споменуо, био активни сарадник окупаторa, или се бар у борби против њега није прославио

@ Antifasista-kraj

Да није оваквог Вашег карикатуралног и адолесцентског селектирања у ставовима, могао бих се сложити са Вама у још неким стварима поред оних које сам отворено признао. Конзервативна опција има извесну снагу. Неки мисле и да је она потребна Србији. Али, она не треба ваљда да звучи као карикатура четништва из партизанских филмова. Што је најгоре, како време пролази и како упознајем све више данашњих четника, тај партизански приказ ми и не делује само као карикатура. Он ми је све више реалистичан, боље речено, четници су заиста карикатурални. Те је и „антифашизам“ за који се овде залажете анахрона, тужна и истовремено смешна, карикатура.

Наравно да нећемо „Пешчаник“. Али нећемо вала ни „Велику Србију“!

G. Kalik,

Kada govorite o partizanskim 'uspesima', argument Vam je da je Titova NOV bila 'priznata u celom svetu'. Kada diskutujete o prirodnoj 'autokefalnosti' novostvorenih crkava na prostoru bivse SFRJ, to Vam vise nije argument. Tzv. Crnogorsku i Makedonsku Pravoslavnu Crkvu ne priznaje ni jedna pravoslavna crkva u svetu (sigurno ne one najvece i najznacajnije) zato sto je svakome jasno da su one nastale na bezakonom otimanju srpskog religioznog i kulturnog nasledja. Priznaju ih u Srbiji drugoSrbijanci, a sada vidim da ih podrzava i autenticna (bez ikakve ironije) levica. Nije mi jasno zbog cega se onda ogradjujete od NVO sektora: Delite odredjene ideoloske pozicije u odnosu na SPC koje su duboko antisrpske.

Sto se tice Kine, g. Kalik, u toj drzavi je na vlasti nacionalizam. Komunisticka partija pruza utociste mladim Kinezima, narocito posle Tjenanmena, veliki broj mladih ulazi u tu partiju da bi obezbedio mogucnost napredovanja u privatnoj incicijativi, ali prakticni i ideoloski neostrasceni Han Kinezi (Konfucijanci) sigurno imaju daleko vise smisla za pragmatizam i vodjenje realne politike koja ce imati u vidu potrebe i ambicije sopstvenog naroda, od recimo - Istocno-Evropejaca.

Kinezi odlaze na Zapad da studiraju biznis i komerc, medicinu i pravo i u nekim drzavama (Kanada, Australija) na katedrama koje sam upravo pomenuo cine izmedju 60 i 80% diplomaca. To nisu drzavni stipendisti, mada ih ima, niti deca britanskih aparatcika iz Hong Konga, vec deca novog sloja koji se uzdigao na inicijativi. Da, u pitanju je socijalno raslojavanje, ali drzava koja je povukla 200 miliona ljudi sa sela u grad, a u sledecih pedeset godina ce to uciniti u jos jednom talasu (verujte mi da znam sta govorim), gradi globalnu elitu i ne zanima je nominalna jednakost. Jer ni dva kamena u kaldrmi nisu jednaka g. Kalik, a ne dva ljudska bica.

I ne znam zasto mi Ljotica gurate u usta i gde Vam se to prividja Ljotic medju Drazinim ustanicima, kad sam bio jasan: govorio sam o PRVOJ oruzanoj gerili protiv nacizma (dakle i protiv Ljotica!) u OKIPIRANOJ EVROPI. Tu gerilu je pokrenuo gen. (tj pukovnik u to vreme) Mihailovic, pa svidelo se to Vama ili ne. I ja time ne odricem ni kasnije (i sve brojnije) ucesce patruizana u toj borbi, samo odricem pravo na falsifikat po kojem se Mihailovic gura medju kvislinge,sto je opsceno. Kontrapitanje: zasto su Sovjeti sve vreme saradjivali sa Mihailovicem, i zajedno oslobadjali Srbiju 1944? Tek nakon Titovog falsifikatorskog tuzakanja ruskoj komandi u Krajovi, Sovjeti im okrecu ledja. Uostalom, ja smatram da je nasa najveca tragedija cinjenica da nismo imali jedinstveni ot 1941 (Draza je bio za zajednicku komandu). Mozda bismo ga i imali, da je, recimo, na celu komunistickog otpora stajao srpski heroj iz WW1 Mustafa Golubic (ili, recimo, Pijade, koji je zagovarao bezmalo Moljevicev teritorijalni raspored posleratne Jugoslavije), a ne austrougarski jurisnik iz Vrazje divizije Tito(inace kolega Ljoticevog Musickog iz tog rata), jeste mislili o tome?

A oko zlocina nad civilima, pa i ja mogu da kazem da su partizani i ljoticevci cinili istu vrstu ogavnih zlodela prema cetnickim selima, i sta sad?

@ ни десни, ни леви поглед
"Калик: Нема места вашим претпоставкама шта сам ја мислио,......................"
Коме ви .. уопште .. причате ?
Ваша прича о истини не допире ни до просечних Срба а камо ли до љубимаца титоизма !
Колективно слепило и неспособност да се увиде дугорочни планови и процеси "суседа" и " пријатеља" су обележје српског духа!
Какве то везе има и кога брига сто се неколицина нас , каквих-таквих Срба , слажемо са вама.
Срби .. деценијама " не знају где су "
"Сам пао ... сам се убио " би молга да буде нова синтагма за српску заставу.
ЈА сам само мало задовољан кад прочитам коментар као што је ваш