tipičan autokolonijalni, autošovinistički diskurs, u kome žrtva sebe krivi za ono što joj se desilo, ili je u to ubeđuje sam nasilnik.
Znači,nije u pitanju istorijska nauka,nego grana medicinske nauke,psihologije,psihopatologija.
Preporuke:
7
1
2
utorak, 24 maj 2016 13:07
Igor
Miloš Ković odlično demaskira mitove i konstrukcije "Druge Srbije", koji su i ovako duboko kompromitovani poslednjih nekoliko godina.
Preporuke:
20
0
3
utorak, 24 maj 2016 13:19
torpor
Ne upuštajući se u detalje, čini mi se da je najvažniji aspekt tog perioda (bar u ovom prenetom članku) zanemaren. Pored svega ostalog, ne sme se zaboraviti da je do smene dinastija i politike došlo vojnim pučem i da su "pretorijanci" (Apis, Crna ruka) i posle dovođenja Petra I Karađorđevića na presto, bili stvarni gospodari situacije, i to ostali sve dok im regent Aleksandar Karađorđević nije smrsio konce. Dakle, period 1903-1914 može biti samo naizgled period (relativne) slobode i demokratije - to je, u stvari bio manje-više period vojne diktature. "Vic" i jeste u tome da Srbija nikada u svojoj modernoj istoriji nije imala period postepenog i mirnog razvoja društva, razvoja građanske klase i političkih partija. Posle 1918: utapanje u veštačku, idiotsku, tvorevinu Jugoslaviju, pa 1941-1945 haotični i krvavi građanski rat, pa komunistička diktatura, i sad je pod vlašću unuka tih komunističkih diktatora tu gde je: sva zbunjena, u žalosnom i bezizglednom stanju.
Preporuke:
4
8
4
utorak, 24 maj 2016 13:31
Stefan Mitrov Ljubiša
Profesore, šta god mi mislili danas i kakva god nam politika bila, za pomenuti period se mora reći da počinje jednom redukovanom revolucijom, odnosno nasilnim svrgavanjem i brutalnim ubistvom kralja. Daleko od toga da mislim da je Aleksandar Obrenović bio dobar vladar, ali posledice zločina nad njim i njemu bliskim ljudima su bile mnogo teške po Srbiju i Srbe uopšte. Mi smo često licemjerni u tumačenju naše istorije. Recimo, komunističku revoluciju i preuzimanje vlasti od Karađorđevića osuđujemo, a nikako ne pominjemo da su i sami Karađorđevići na vlast došli brutalnim nasiljem i rušenjem zakona i poretka. Taj rušilački poduhvat se mogao prekriti demokratijom, ali jedan takav čin je morao da vrlo brzo da rezultat u novom nasilju i novom zločinu koji se desio u Marseju. Ono što povezuje i jedan i drugi zločin je debelaumiješanost zapadnih sila i njihovih tajnih službi. Time mi treba da se bavimo. Identifikacijom neprijatelja našeg naroda, a ne stalnim potvrđivanjem srpske "demokratske tradicije"...
Preporuke:
6
5
5
utorak, 24 maj 2016 13:33
Beograđanin
Vrlo dobar članak, pročitaću svakako i knjigu.
Naročito se slažem u oceni da sadašnje potrebe valorizuju i interpretiraju istoriju, i da se toga treba kaniti, ali i sa ocenom da naši socijalni tradicionalni obrasci nose bitne elemente demokratičnosti (sabornost, zadruge i sl..). Tradicionali srpski nacionalizam je, zaista, liberalističkog i demokratskog karaktera.
Slažem se i da se srpski identitet bazira i na elementima nakon Francuske revolucije, i na onim starijim.
Dao bih formulu da je naš identitet: slave+kosovski mit+slobodarstvo.
Preporuke:
9
3
6
utorak, 24 maj 2016 13:42
negi
Stvarno za svaku pohvalu da ovakvo delo izlazi.Ako ništa drugo bar će se evidentirati sve naše podele ili zablude koje su nas pratile ceo dvadeseti vek.Po meni je ključna stvar razilaženje istoričara oko toga šta čini indentitet jednog naroda u ovom slučaju srpskog.Da je pobedila,a nažalost nije, teorija Dositeja i Vuka da je osnovni indentitet jednog naroda jezik,mislim da većinu problema koje smo imali u dvadesetom veku pa i danas ne bi imali. Nažalost pobedila je struja koja je naš indentitet gradila i još uvek gradi na pipadnosti pravoslavnoj veri(kao da Srbi nisu postojali i pre prihvatanja hrišćanstva) čimu su ogroman broj Srba različite vere "gurnuli" ili isključili iz Srbstva i koje su prisvojili drugi narodi kao svoje. Drugi problem je što naš jezik koji nije proglašen za naš indentitet svojataju drugi ili koji hoće.Srpska crkva i dalje forsira takav stav(služba na staroslovenskom) koji danas ni većina Srba ne razume ali se ona i dalje drži toga i pored pogubnih posledica.
Preporuke:
5
9
7
utorak, 24 maj 2016 14:04
Crni mačor
Negiju
Ne slažem se sa tvojim stavom, ali to mi ne smeta.
Samo mi reci gde si našao "staroslovenski" tojest crkvenoslovenski u službi SPC.
Od crkvenoslovenskog je ostalo samo horsko pojanje, koje je izuzetno teško prevesti i to je jedini razlog zašto opstaje.
Sve što sveštenik čita je na savremenom srpskom jeziku.
Preporuke:
6
0
8
utorak, 24 maj 2016 15:02
šmrlj
pravo kaže... A prosto to se kaže - "sloboda zlatna", - bez izrabljivanja, i nametanja onog što narod neće ?! DŽabe `demokratija` ako toga nema...
Preporuke:
1
0
9
utorak, 24 maj 2016 15:21
negi
@Crni mačor Uzmi samo obred prilikom sahrane. Glavni protivnik reforme ili uvođenja azbuke Vuku je bila Srpska crkva,koja nije priznavala novo pismo i držala se staroslovenskog koje narod nije razumeo.Ne moram da budem u pravu,to je samo moje mišljenje,ali mislim da je jezik osnovni identitet jednog naroda,naravno ne i jedini,ali osnovni svakako.Pripadnost jednom narodu nikako ne sme biti religijska pripadnost.Čovek se rađa kao pripadnik nekog naroda a ne neke religije,uostalom Isus je dokaz tome kao i većina svetaca koje slavimo,jevrejskog porekla su.
Preporuke:
1
6
10
utorak, 24 maj 2016 15:28
Crni mačor
Negiju
Tvoj je izbor da li će ti nacija biti na prvom mestu ili vera.
Pravoslavnoj crkvi je vera na prvom mestu i to je sasvim prirodno. Crkva nije instrument nacije ili države.
"Obred sahrane" kako ga nazivaš se sastoji od više molitava koje se poju i od onih koje se čitaju. One koje se čitaju su na srpskom, a one koje se poju na crkvenoslovenskom.
U Rusiji je, na primer, crkvenoslovenski jezik jedini jezik bogosluženja, dok je naša Crkva prešla na srpski.
Preporuke:
6
1
11
utorak, 24 maj 2016 18:01
negi
@Crni mačor "Pojanje" kako ti kažeš nije obred,pa valjda i to "pojanje" treba neko da razume ali nije to suština.Suština je da identitet bude srpski jezik ili pojednostavljeno,svi su Srbi kojima je maternji jezik srpski, a ne Srbi su svi oni koji su pravoslavci.Ima Srba koji nisu pravoslavci npr.Ivo Andrić je katolik ali se izjašnjavao kao Srbin ali su mu svi spočitavali da se "to ne važi" dok ne pređe u pravoslavlje ili Meša Selimović ili najnoviji slučaj Emira Kusturice. To je poenta.I Andrić i Selimović su pisali na srpskom i zato su se smatrali Srbima,bez obzira na versku pripadnost.
Preporuke:
1
6
12
utorak, 24 maj 2016 18:14
Crni mačor
Negiju
Objasnio sam ti da pojanje ne može da se prevede na srpski jezik, jer je to vid lirike, nije prozni tekst. Treba obratiti pažnju na ritmiku, a pritom smisaono ne narušiti tekst (u pitanju je sveti tekst). Savremeni srpski, bugarski, ruski itd. nisu dovoljno smisaono bogati (nedostaju im konkretni termini) da bi pojanje moglo adekvatno da bude prevedeno, zato to i nije učinjeno.
Meni kao pravoslavcu je bitnija vera od nacije, ideologije i bilo kog drugog kolektivnog političkog identiteta.
Tebi je bliža nacija, to je tvoj stav, ali ne možeš pravoslavcu da namećeš svoj stav, kao što on ne može da ga nametne tebi.
Crkva nema nijedan tajni instrument po kome prisiljava ljude da veruju u to da je neko Srbin ili ne. To je dugoročan istorijski proces formiranja političke nacionalne svesti.
Dakle Crkva se bavi verom, a ne nacijom. Vera ne može biti nacionalna, a crkva može biti pomesna, pritom ne nacionalna u političkom smislu.
Preporuke:
5
1
13
utorak, 24 maj 2016 18:18
Katarina Krstić
U pogledu "rasprave" o Bogoslužbenom jeziku u SPC: ko ide u gradske i bogomolje uz asfalt sluša prevedene sužbe na jeziku na kome kasnije, u porti i Boga psuje,a kome je do molitve i vere ide u manastire, što dalje od puta, da učstvuje u Pravoslavnoj Liturgiji na visokom srpskom jeziku, u kome nema ni psovki, ni ruženja, na jeziku koji naši preci jedino razmeju, i jeziku koji je Bogu i Svetima ugodan i razumljiv.
Inače, profesor Kojić govori o trenutno najvažnijim pitanjima za nas, Srbe, pa je bolje da jođ jednom pročitamo šta ima da kaže.
Preporuke:
6
0
14
utorak, 24 maj 2016 20:10
sizif
Ključna zamisao bila je, dakle, prevazilaženje vekovnih verskih sukoba, koje su velike sile tradicionalno eksploatisale, kroz izmirenje, zbližavanje i ujedinjavanje jezički i etnički bliskih naroda.
Gde li ti beogradski profesori, koji nikad nisu ni videli Hrvata na svom staništu, nalaze tu bliskost? Kao da je to skolastičko pitanje.
Prema svemu što sam ja čuo u svom selu i zavičaju u Krajini, a u širem kraju je vekovima bilo 15-20% Hrvata, etnička distanca između Srba i Hrvata je oduvek bila ogromna.
pa i pravoslavcima Slavonije, Srema, Dalmacije, Bosne i Hercegovine.
1889. je u Karlovačkom vladičanstvu, mahom u Krajini, živelo 321.000 Srba. Šta bi s njima?
Iz knjige Manojla Grbića "Karlovačko Vladičanstvo - knjiga 1"
http://bit.ly/1sz4xMf
Poređenja radi po popisu 1884. u Kraljevini Srbiji je živelo 1.693.000 Srba.
http://bit.ly/27Rpl25
Preporuke:
0
2
15
utorak, 24 maj 2016 21:57
Dragan, Katun
za Crnog mačora
1. Zašto vera iznad nacije?
2. Zar vera nije ideologija?
--------
Lično smatram da smo napravili strašnu grešku što smo veru stavili iznad nacije.
Otkud nama pravo da je svetosavlje isključiva odrednica?
-------
Da li će preumljeni klečeći istoričar postati ili je već, oličenje nove srPske pameti?
Preporuke:
0
3
16
utorak, 24 maj 2016 23:57
sizif
U dobu prosvetiteljstva i romantizma, Dositej i Vuk su naglasili jezičku pripadnost kao osnov identiteta
Za razliku od ostalih pametnjakovića, Vuk je makar išao da pogleda. Evo šta svedoči o stanju 30-ih godina 19. veka.
U pomenutijem ovdje mjestima biće najmanje oko pet miliona duša naroda, koji govore jednijem jezikom, ali se po zakonu (religiji) dijele na troje: može se od prilike uzeti da ih oko tri miliona ima zakona Grčkoga... Samo prva tri miliona zovu se Srbi ili Srblji, a ostali ovoga imena neće da prime, nego oni zakona Turskoga misle da su pravi Turci, i tako se zovu, premda ni od stotine jedan ne zna turski; a oni zakona Rimskoga sami sebe ili zovu po mjestima u kojima žive n. p. Slavonci, Bosanci (ili Bošnjaci), Dalmatinci, Dubrovčani i td., ili, kao što osobito čine književnici, starinskijem ili Bog zna čiji imenom, Iliri ili Ilirci
http://bit.ly/1qKDFrE
.jpg)
Znači,nije u pitanju istorijska nauka,nego grana medicinske nauke,psihologije,psihopatologija.
Naročito se slažem u oceni da sadašnje potrebe valorizuju i interpretiraju istoriju, i da se toga treba kaniti, ali i sa ocenom da naši socijalni tradicionalni obrasci nose bitne elemente demokratičnosti (sabornost, zadruge i sl..). Tradicionali srpski nacionalizam je, zaista, liberalističkog i demokratskog karaktera.
Slažem se i da se srpski identitet bazira i na elementima nakon Francuske revolucije, i na onim starijim.
Dao bih formulu da je naš identitet: slave+kosovski mit+slobodarstvo.
Ne slažem se sa tvojim stavom, ali to mi ne smeta.
Samo mi reci gde si našao "staroslovenski" tojest crkvenoslovenski u službi SPC.
Od crkvenoslovenskog je ostalo samo horsko pojanje, koje je izuzetno teško prevesti i to je jedini razlog zašto opstaje.
Sve što sveštenik čita je na savremenom srpskom jeziku.
Tvoj je izbor da li će ti nacija biti na prvom mestu ili vera.
Pravoslavnoj crkvi je vera na prvom mestu i to je sasvim prirodno. Crkva nije instrument nacije ili države.
"Obred sahrane" kako ga nazivaš se sastoji od više molitava koje se poju i od onih koje se čitaju. One koje se čitaju su na srpskom, a one koje se poju na crkvenoslovenskom.
U Rusiji je, na primer, crkvenoslovenski jezik jedini jezik bogosluženja, dok je naša Crkva prešla na srpski.
Objasnio sam ti da pojanje ne može da se prevede na srpski jezik, jer je to vid lirike, nije prozni tekst. Treba obratiti pažnju na ritmiku, a pritom smisaono ne narušiti tekst (u pitanju je sveti tekst). Savremeni srpski, bugarski, ruski itd. nisu dovoljno smisaono bogati (nedostaju im konkretni termini) da bi pojanje moglo adekvatno da bude prevedeno, zato to i nije učinjeno.
Meni kao pravoslavcu je bitnija vera od nacije, ideologije i bilo kog drugog kolektivnog političkog identiteta.
Tebi je bliža nacija, to je tvoj stav, ali ne možeš pravoslavcu da namećeš svoj stav, kao što on ne može da ga nametne tebi.
Crkva nema nijedan tajni instrument po kome prisiljava ljude da veruju u to da je neko Srbin ili ne. To je dugoročan istorijski proces formiranja političke nacionalne svesti.
Dakle Crkva se bavi verom, a ne nacijom. Vera ne može biti nacionalna, a crkva može biti pomesna, pritom ne nacionalna u političkom smislu.
Inače, profesor Kojić govori o trenutno najvažnijim pitanjima za nas, Srbe, pa je bolje da jođ jednom pročitamo šta ima da kaže.
Gde li ti beogradski profesori, koji nikad nisu ni videli Hrvata na svom staništu, nalaze tu bliskost? Kao da je to skolastičko pitanje.
Prema svemu što sam ja čuo u svom selu i zavičaju u Krajini, a u širem kraju je vekovima bilo 15-20% Hrvata, etnička distanca između Srba i Hrvata je oduvek bila ogromna.
1889. je u Karlovačkom vladičanstvu, mahom u Krajini, živelo 321.000 Srba. Šta bi s njima?
Iz knjige Manojla Grbića "Karlovačko Vladičanstvo - knjiga 1"
http://bit.ly/1sz4xMf
Poređenja radi po popisu 1884. u Kraljevini Srbiji je živelo 1.693.000 Srba.
http://bit.ly/27Rpl25
1. Zašto vera iznad nacije?
2. Zar vera nije ideologija?
--------
Lično smatram da smo napravili strašnu grešku što smo veru stavili iznad nacije.
Otkud nama pravo da je svetosavlje isključiva odrednica?
-------
Da li će preumljeni klečeći istoričar postati ili je već, oličenje nove srPske pameti?
Za razliku od ostalih pametnjakovića, Vuk je makar išao da pogleda. Evo šta svedoči o stanju 30-ih godina 19. veka.
http://bit.ly/1qKDFrE